Ловачки карабин Црвена застава српски „маузер“ у 21. вијеку

Најчешћи ловачки карабин у нашим ловиштима и даље је без сумње познати карабин Модел 70 произведен у крагујевачкој фабрици „Црвена застава“ (данас „Застава оружје“) у калибру 8x57IS. Та пушка се још производи и извози широм свијета у више варијаната и калибара, а многи ловци млађих генерација насљеђују је од својих очева и дједова. Ради се о необично поузданом, чврстом, квалитетном и дуговјечном оружју, израђеном од најбољих челика, доказаном кроз вишедеценијску употребу у лову на свим континентима и у свим условима. Иоле озбиљније говорити о ловачким обртночепним карабинима произведеним у старој и угледној крагујевачкој фабрици старој 160 година немогуће је без осврта на традиционалну, нераскидиву повезаност те фабрике и српског народа са препознатљивим системом „Маузер“. У рукама српског војника „маузер“ пушкама различитих система је више пута кроз историју извојевана слобода. Крајем прошле декаде легендарна фабрика из Крагујевца наставила је усавршавање ловачког карабина система „Маузер“ и на тржиште избацила потпуно нови модел, а ми вас кроз текст који слиједи водимо на занимљиво и поучно путовање.

Историјска повезаност „Заставе“ и „Маузера“

Традиција производње, развоја и употребе различитих модела пушака система „Маузер“ на тлу Србије сеже у историју, тачније 1878. годину, а за настанак те традиције везана су четири битна имена – Коста Кока Миловановић, Гојко Ђурић те браћа Паул и Вилхем Маузер. Прича је прилично интересантна, могло би се чак рећи и љубавна са срећним завршетком. Наиме, за вријеме српско-турских ратова (ратови за независност и ослобођење вођени у периоду од 1876. до 1878. којима је претходио устанак у Херцеговини, 1875. године) показале су се све лоше стране конвертованих српских војничких пушака различитих система (на примјер конвертоване једнометне пушке острагуше система Green М1867 и Peabody М1870). Такође, оне малобројне пушке вишег квалитета, током ратова су потпуно истрошене па се логично наметнула потреба за набавком новог савременог оружја, потреба за потпуним преоружавањем.

Како би испитивању и избору нове службене пушке приступила што студиозније и озбиљније Кнежевина Србија је, у сагласју са новоусвојеним Законом о устројству оружног фонда, основала 1878. године Артиљеријски комитет са задатком да изради програм преоружавања. Артиљеријски комитет избор новог модела службене војничке пушке даје у руке нарочитој комисији са мајором Костом Коком Миловановићем на челу.

Комисија за избор нове службене пушке ускоро расписује велики међународни конкурс на који се пријављују неки од најугледнијих и најеминентнијих европских и америчких произвођача, а који своје представнике шаљу у Београд. Тај конкурс не само да је представљао својеврсно отварање Кнежевине Србије према свијету већ је то био и један од првих заиста озбиљних изазова за српске конструкторе те прилика за разматрање њихових иновација. Један од српских конструктора-иноватора био је управо предсједник комисије за избор новог пушчаног модела Кока Миловановић.

На конкурсу је комисија испитивала и оцјењивала чак 93 пушке различитих произвођача и система, а на крају су у ужи избор ушле само двије и то пушка браће Маузер Модел 1871. те њена донекле усавршена варијанта Модела 1878.

Биле су то прве службене „маузерке“ Њемачког царства, једнометке опремљене раним обртночепним дводијелним затварачем са одвојивом главом и типичним великим завртњем на тијелу затварача, који обезбјеђује немогућност вађења затварача из сандука, док се не одвије за одређени број кругова (устављач). Брављење је остварено једним уздужним ребром на тијелу затварача које је бравило са десне стране сандука у одговарајући отвор. Али, тај затварач је био опремљен и препознатљивим дугим извлакачем, системом ударног механизма те карактеристичним рјешењем кочнице са крилцем. Ови детаљи ће касније у усавршеном облику бити примијењени и препознатљиви на легендарном систему „Маузер 98“.

Ту на сцену ступа мајор Миловановић лично се посвећујући усавршавању поменутих Маузерових рјешења. Избор муниције пао је на метак 10.15x63mmR пуњен црним барутом. Миловановић се у жељи да побољша балистичке карактеристике оружја одлучио за два типа ожљебљења, класично паралелно и прогресивно (клинасто) а комисија артиљеријског комитета је као боље рјешење оцијенила ово посљедње те је захтијевано још да измјене претрпи и задњи нишан. Пошто је и то урађено, једнометна пушка 10,15mm система „Маузер-Миловановић М.1880“ (Модел 1878/80), позната као „кокинка“, званично је усвојена у наоружање Кнежевине Србије.

Пушка је имала карактеристични просјечени задњи дио сандука за кретање ручице као, рани „маузер“ затварач и типичну шину са улегнућем на врату кундака по којој се кретао затварач при извлачењу у задњи положај. Производња пушака првобитно је повјерена фирми браће Маузер, а муниција се производила у Србији. Предвиђено је да артиљеријски карабини „маузер-кока 1884“ имају тубуларни магацин капацитета пет метака. Сматра се да је „кокинка“ била најбоље оружје у своје вријеме у свијету, а њене балистичке перформансе биле су импресивне, међутим само неколико године по усвајању ове пушке у наоружање она је постала застарјела и анахрона јер је дошло до појаве модерних вишеметних брзометки и појавом модерне муниције малог калибра пуњене бездимним барутом. С тим у вези Артиљеријски комитет поново засједа и испитује више модерних рјешења брзометки па 1890. године најпозитивније оцјењује шпанско рјешење са пет метака у магацину испод затварача (систем са тубуларним магацином није се добро показао). Занимљиво је напоменути и то да је у Крагујевцу израђен прототип потпуно нове пушке мајора Миловановића капацитета пет метака импресивних карактеристика са правочепним затварачем али та пушка није доживјела серијску производњу. Србија од Маузера наручује одређену количину петометних пушака система „Маузер М1898“ у калибру 7×57 Маузер, али није финансијски у стању да набави довољну количину потребну за преоружање војске.

Сад долазимо до најзанимљивијег дијела: 1902. године коначно пада одлука да Српска војска модернизује постојеће једнометне пушке система „Маузер-Миловановић М.1880“ и то тако да их конвертује на нови петометни брзометни систем те прекалибрише на метак калибра 7×57 Маузер. Тај одговорни задатак повјерен је 1906. године српском Војно-техничком заводу у Крагујевцу. Машине су наручене у аустријској фирми „Steyer“ која их Србији испоручује са одређеном количином већ купљених готових пушака и карабина као и преко 50.900 цијеви калибра 7×57 mm Маузер а руковођење адаптацијом пушака „Маузер-Миловановић“ на нови систем повјерено је потпуковнику Гојку Ђурићу у ВТЗ Крагујевац. Нове пушке имале су службену ознаку „Маузер-Миловановић-Ђурић М1880/1907 (М80/07)“. Радило се о интересантном оружју: сандук, механизам за окидање и затварач су задржани (чело затварача је прилагођено новом метку, а промијењен је и извлакач), монтиране су нове седам милиметарске цијеви и нови кундаци, а с обзиром да се радило о прерађеним једнометним пушкама конструисан је и израђиван нови магацин капацитета пет метака.

На тај начин модификоване пушке уз више модела пушака и карабина набављених директно од Маузера, у такође калибру 7х57, дочекаће балканске ратове (1912. до 1913.) као и почетак Првог свјетског рата као службено оружје гдје ће се показати као успјешне и по више аспеката квалитетније па и модерније од службених пушака сусједних земаља па и тадашњих великих сила (на примјер руске пушке система „Бердан“ и француске система „Лебел“). Иначе, породица Маузер позната је по блиским везама са српским лидерима, а мајор Коста Миловановић оженио је кћерку Вилхелма Маузера Елизу 1884. године и каријеру завршио у генералском чину.

Маузер М98

Паул Маузер је легендарни систем М98 патентирао 1895. године. Службена пушка Њемачког царства Fevehr 98 у раном калибру 7.92X57mm МауЗер (у питању је рана верзија овог метка ознаке Patrone88 са оживалним зрном) замијенила је 1898. године дотадашњу „комисијску“ пушку система М1888. Срце пушке М98 је овога пута цилиндрични једнодијелни обртночепни затварач који поприма коначни облик: брави у три тачке и то уз помоћ два бријега на глави који браве у сандук иза лежишта метка, те једним зубом са задње стране цилиндричног тијела којим је брављење додатно потпомогнуто и осигурано, а он брави у сандук са задње доње стране.

Уведена је препознатљива спојница са ударачем и типичним крилцем кочнице те дуги извлакач са прстеном. Службена њемачка пушка из Другог свјетског рата „карабинер 89К“ (К од Kurtz – кратки) развијена је на основу ранијих прелазних Маузерових модела (Standardmodell и Karabiner 98B) 9135 године. Тај се систем до дана данашњег није битније промијенио и управо на њему базира се већина обртночпених ловачких карабина данас.

Систем М1924

Министарство војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је у току 1924. и 1925. године са белгијском фирмом „FN“ (Favrique Nationale de Herstal) потписало уговор о откупу лиценце за производњу пушака 7.9 mm М 24 и муниције калибра 7,9×57 mm. Пушке система М24 усвојене су као службене пушке. У ВТЗ Крагујевац су се производиле три верзије овог оружја и то стандардна пушка, соколски карабин и специјално оружје намијењено јуришним јединицама тзв. четнички карабин (јуришни карабин) опремљен нарочитим јуришним двосјеклим ножем-бајонетом. Са тим пушкама Краљевина Југославија ући ће у Други свјетски рат.

Систем М48

По завршетку Другог свјетског рата у фабрици, која је названа „Црвена застава“, на основу пушака система М1924 и оригиналних њемачких карабина система „Маузер 98К“ развијена је нова послијератна службена пушка под ознаком М48 у више варијанти. У“Застави“ ће 60-их година бити развијена и прва потпуно нова службена војно-полицијска снајперска пушка, врло интересантно оружје под ознаком М1969.

Та пушка није, како се обично сматра, проста модификација и редизајн војничке пушке М48, а карактеришу је посебна техничка рјешења прилагођена специфичној намјени оружја, тактичко-техничким захтјевима (због посебне снајперске муниције као полазна основа изабран је оригинални необично снажни „Маузер 98К“ затварач, који је нешто дужи од затварача на пушкама система М24 и М48, а уведен је и нарочит тип магацина).

Прецизна пушка М1969 се неће дуго задржати у наоружању због увођења ПАСП М76. Али развој снајперског оружја М69 битан је, јер се међусобно прожимао са развојем легендарног ловачког карабина Модел 70.

„Застава“ Модел 70

Најзаступљенији ловачки карабин код нас конструисан је на основу описаног оригиналног система „Маузер“ са ротационим обртночепним затварачем који брави у три ослоне тачке (два зуба на глави, један на цилиндричном тијелу). Дијелови затварача су и даље тијело затварача, спојница, ударач, ударна опруга и ударна игла с тим да је спојница редизајнирана и прилагођена ловачком оружју утолико што је елиминисана типична тростепена кочница са крилцем, а ручица затварача савијена је надоле.

Ваља рећи да се класична „Маузер 98“ кочница ангажује при запетом ударачу, а њен десни положај блокира затварач. Средњи или вертикални положај, при чему је онемогућено нишањење, омогућава отварање и затварање затварача без могућности окидања (средњи положај кочнице се заузима приликом расклапања) док крајњи лијеви положај крилца кочнице омогућава отварање ватре. „Застава“ производи и такав класични М98 карабин.

Наиме, како је ловачки карабин замишљен као оружје које се опрема оптичким нишаном крилце кочнице представљало је сметњу због потребе да се оптика монтира што ниже, дакле ниска монтажа оптике онемогућила би манипулисање крилцем кочнице. Зато је уведена кочница полужног типа са два положаја која врши блокирање система за окидање. Пласирана је на десној задњој страни сандука паралелно са спојницом тако да се лако ангажује палцем. Када је кочница у задњем положају блокирана је и ручица затварача те се затварач не може отворити. Задражан је нарочит вијенац са предње стране спојнице који служи да штити стријелца од евентуалног продора барутних гасова према лицу. Задржан је класични М98 устављач затварача са лијеве стране сандука. „Заставин“ карабин Модел 70 један је од најбољих и најпоузданијих карабина на свијету. Од појављивања се редовно извози на америчко и европско тржиште, а бројне оружарске куће купују готове карабине или оцијевљене механизме те их продају под својим именом (нпр. „Remington“, „Brenneke“ и „Henri Dumoulin et File“).

Цијеви свих модела карабина серије 70 израђене су технологијом хладног ковања, а не бушења и то од квалитетног хром-ванадијум челика (код модела М70PSS је оцијевљени механизам израђен од нерђајућег челика). Фабрика „Црвена застава“ је још 1959. године набавила и инсталирала аустријске FHM GmbH машине за хладно ковање, што је на овим просторима чини пиониром у производњи цијеви овим поступком, а „Заставине“ цијеви чувене су у свијету по прецизности, дуготрајности и очуваној тачности.

Кундаци се израђују од биране ораховине најчешће у две основне форме: свињска леђа и „монте карло“, а у производном програму су одавно и модели чији се поткундак протеже до уста цијеви. Кундаци су традиционално уљно финиширани. Поткови су углавном од гуме, а заштитници врата кундака могу бити пластични или дрвени. Купци могу бирати између механизма за окидање са једним обарачом, затим једним обарачом са двојаком ДАТ функцијом чијим се ангажовањем унапријед активира убрзица и на крају могуће је изабрати механизам са посебном класичном убрзицом. На сандуку карабина фабрички су убушена четири отвора (навоја) за фиксирање монтажа оптичких нишана. Фабрички механички нишани који се уграђују у задњи отвореног типа са усјеком и предњи нишан који образује мушица заштићена прстенастим заштитником. Ради се и модел М70 Battue са брзим експрес задњим нишаном, а модел М70 „American Style“ нема механичке нишане. Ловачки карабин М85 то јест познати „мини маузер“ има краћу акцију и ради се у калибрима мање енергије.

М70 Lefthand има акцију прилагођену љеворуким стријелцима што ће рећи да се ручица затварача налази са лијеве стране пушке. Нови модел М70PS има кундак израђен од полимера црне боје који је атрактивно дизајниран чиме је наглашен његов спортски изглед. Сви метални дијелови карабина М70 површински су стандардно заштићени класичним квалитетним брунирањем (сем карабина од нерђајућег челика М70PSS чији се кундак такође ради од полимера). Наравно, „Застава оружје“ нуди своје карабине у више цјеновних разреда па је тако могуће добити врхунску гравуру, више типова површинске заштите кундака (укључујући бајцовање и фарбање) те више врста површинске обраде металних дијелова (полирање са различитим нивоима сјаја и пјескарење) као и површинске заштите (брунирање или хромирање).

Ловачки карабин „Застава“ Модел 70 израђује се у 19 калибара и то у 14 стандардних (.22 – 250 Rem, 6 mm Rem, 6,5×57,7×57,8×57 ЈС, 6,5x55SE, .270 Win, 7×64, .30-06 Sprh, .25-06, 9,3×62, 243 Win, .308 Win, 7 mm-08 Rem.) и пет магнум калибара (264 Win.Mag, 7 mm Rem.Mag, .300 Win.Mag, 375 H&H, .458 Win.Mag.). Ловачки карабин „Застава“ „мини маузер М85″ ради се у сљедећим блажим калибрима: .22 HORNET, .22-250 Rem, 222 Rem, .222 Rem.Mag. 223 Remм. и 7.62×39 mm.“

Застава модел 808 – нови Заставин „Маузер“ за 21 вијек

Застава је крајем прошле декаде на тржиште избацила потпуно нови модел ловачког карабина универзалне намјене и употребе (служи као основа за више модела спортских и снајперских пушака). У питању је сад већ познати модел ЛК 808. За нас је овдје битно да се и даље се ради о провјереном, доказаном и поузданом систему М98 који су „Заставини“ инжењери редизајнирали у духу времена и са потребама тржишта. Главне измјене, у поређењу са стандардним моделом М70, је сандук који је полигоналног облика и искован из једног комада челика интегрално са пицатинџ шином (чиме је омогућено веома ниско и чврсто постављање оптике, њена боља саосност са осом цијеви) те затварач чија спојница обликом прати сандук, промијењени су извлакач и избацач, а уведен је и нови тип тростепене кочнице (крилце кочнице је смјештено на десној страни спојнице и креће се назад-напријед, али се по начину дјеловања не разликује од описане стандардне „криласте“ кочнице М98).

На спојници је задржан већ описани заштитни обруб намијењен заштити лица стријелца од евентуалног продора барутних гасова (иначе, сви М98 затварачи на тијелу имају посебне отворе са доње стране намијењене одвођењу врелих гасова у случају продора из цијеви). Затварач и даље брави у три тачке – два бријега на глави и један код ручице.

Напуштен је дуги извлакач и уведен нови, смјештен на глави затварача удубљеног чела, у које данче чауре бива утопљено. Извлакач је зуб који при забрављивању прескочи преко ивице чауре и закачи се а избацач је клипног типа са опругом и налази се на челу затварача. Карабин серије 808 има одвојиви кутијасти оквир са полимерским дном, а дугме утврђивача смјештено је са десне стране сандука. На дугмету се налази лого произвођача. Улогу устављача затварача сада игра једно мало дугме са лијеве стране на тијелу сандука (напуштен класични М98 устављач).

Слободно пливајућа цијев ширег „bull“ профила се са сандуком и даље спаја путем навоја, у зони лежишта метка је конусна, а даље до уста је цилиндрична (цијев је дуга је 650 mm, у зони сандука ширине износи 25 mm, а на устима 19 mm). Круна цијеви је обрађена по матцх стандардима. Према произвођачу М808 је могуће добити у свим калибрима као и М70. Ловци и стријелци који су имали прилику да га пробају позитивно оцјењују већину карактеристика осим можда масу пушке (преко 4 кг), а окидање описују као тешко, кратко и уједначено. Изабран је подесиви ДАТ систем окидања са једном обарачом чијим се помјерањем унапријед активира убрзица. Фабрички је сила окидања подешена на око 1.8 даН, а са активираном убрзицом сила је између 0,1 и 1,2 даН.

Кундаци су класични ловачки „монте карло“ са израженим пиштољским рукохватом и спортско стрељачки са рупом за палац. Карабини М808 израђују се у свим калибрима као и модел 70. „Застава“ нуди и више спортских и тактичко-снајперских верзија на бази система М808 као што су М07 Match са спортским кундаком промјењиве геометрије и снајперске пушке са фиксним и преклопним алуминијумским кундацима.

Њемачка фирма „Маузер“, идејни творац ових пушака, током година је поједноставила систем М98, у жељи да појефтини производњу, а крагујевачки карабини су у основи остали непромијењени, те се и даље раде на старински скупљи начин, квалитетно и од најбољих материјала на радост многих ловаца и стријелаца. Без икакве сумње систем „Маузер“ остаје и даље најпопуларнији и најзаступљенији како у домаћим тако и свјетским ловиштима.

Коста Миловановић

Константин (Коста или Кока) Миловановић рођен је у Београду 8. јуна 1847. године. Био је српски генерал, професор Војне академије у Београду и конструктор стрељачког оружја. Његово унапређење Маузерове конструкције, пушка система „Маузер-Миловановић М. 1880“ (Модел 1878/80), у калибру 10.15џ63mmР, сматра се једном од најбољих војничких службених пушака на свијету у то вријеме. Коста Миловановић оженио је кћерку Вилхелма Маузера Елизу 1884. године, каријеру је завршио у генералском чину 1897. године. Преминуо је у Београду 6. маја 1905. године.

Пише: Драшко Драгосављевић

Be the first to comment

Leave a Reply