Da ni­je Stan­ka, ze­če­ve bi­smo gle­da­li sa­mo na ka­len­da­ru

U po­sav­skom se­lu Crkvi­na kod Šam­ca ži­vi šez­de­set­tro­go­dišnji lo­vac Stan­ko Ben­da­re­vić, me­đu pri­ja­teljima po­zna­ti­ji pod na­dim­kom Ben­co.

Kao i ve­ći­na lo­va­ca, ve­li­ki je zaljubljenik pri­ro­de i ži­vo­tinja, a lov je, ka­ko ka­že, po­ro­di­čna tra­di­ci­ja na­sli­je­đe­na od oca. Me­đu­tim, ono po če­mu se ovaj ugle­dni do­ma­ćin sa de­sne oba­le Sa­ve ra­zli­ku­je od os­ta­lih ko­le­ga je činjeni­ca da on mno­go vi­še uno­si u pri­ro­du i lo­vi­šte ne­go što iz nje uzi­ma. Ben­co je vla­snik far­me i je­di­ni uz­ga­ji­vač divljih ze­če­va u BiH.

– Za­po­čeo sam pri­je de­se­tak go­di­na iz ho­bi­ja i za­do­voljstva, a on­da je la­ga­no ovaj po­sao pos­tao mo­je za­ni­manje. Iz go­di­ne u go­di­nu sam pri­mje­ći­vao ka­ko se broj ze­če­va u lo­vi­štu smanjuje, a bi­lo je pe­ri­oda ka­da za ci­je­lu lo­vnu se­zo­nu ne vi­di­mo ni­je­dnog ze­ca. A šta je lov i lo­vi­šte bez ze­ca i fa­za­na, na­ro­či­to na­še po­sav­sko – pi­ta se naš sa­go­vor­nik.

Na smanjenje po­pu­la­ci­je ze­ca u ovom di­je­lu lo­vi­šta Re­pu­bli­ke Srpske po­se­bno je uti­ca­la ma­so­vna upo­tre­ba her­bi­ci­da u poljo­pri­vre­di, čes­te po­pla­ve, sao­bra­ćaj­ni­ce, pre­da­to­ri, ali i ne­pra­vil­no izlovljavanje ove vrste divljači.

– Da je nas­tavljen ova­kav trend, za ne­ko­li­ko go­di­na ze­ca bi­smo mo­gli vi­dje­ti sa­mo na lo­va­čkom ka­len­da­ru – šaljivo nas­tavlja Ben­co svo­ju pri­ču, objašnjava­ju­ći ra­zlog za­što je ušao u ovaj ne­obi­čan po­sao.

– Po­ku­šao sam spo­ji­ti ugo­dno sa ko­ri­snim i spa­si­ti ovu vrstu u lo­vi­štu – is­ti­če on.

Po­sao je za­po­čeo sa pet ka­ve­za, a u sva­kom od njih bi­la je smje­šte­na po je­dna “ze­či­ja fa­mi­li­ja”. Kao i sva­ki po­če­tak, i ovaj je bio te­žak i mu­ko­trpan, pun uspo­na i pa­do­va. Zbog skro­mnog znanja o ovoj ži­vo­tinjskoj vrsti, kao i zbog ne­dos­tat­ka stru­čne li­te­ra­tu­re, prvi po­ku­šaj ni­je uspio. No, Ben­co ni­je odus­ta­jao. Uz po­moć po­zna­ni­ka iz Ma­đar­ske i Is­tre, ko­je je ste­kao ba­ve­ći se pret­ho­dnim za­ni­manjem auto­pre­vo­zni­ka, obno­vio je ma­ti­čno ja­to, is­pra­vio pro­pus­te ko­je je či­nio i po­sao je kre­nuo.

– Ze­če­vi su vrste ko­je se brzo raz­mno­ža­va­ju. Žen­ka na svi­jet do­ne­se dvo­je, vrlo ri­jet­ko tro­je mla­dun­ča­di, ali če­ti­ri pu­ta u go­di­ni – objašnjava ovaj ne­obi­čni far­mer.

Od prvih pet, broj fa­mi­li­ja se po­ve­ća­vao, sve do 2014. go­di­ne, ka­da je ovo po­dru­čje za­de­si­la ne­za­pa­mće­na po­pla­va. Ben­ci­na far­ma je po­tpu­no uni­šte­na. Os­tao je bez svih 186 je­din­ki i njiho­vih nas­tam­bi. Bio je uvje­ren da je za­vrše­no sa ovim po­slom, ali – na sce­nu stu­pa ljud­ska so­li­dar­nost, ko­ja se uvi­jek pro­bu­di u te­škim vre­me­ni­ma. U po­moć mu pris­ka­ču uz­ga­ji­va­či iz Hrvat­ske i on po­no­vo obnavlja ma­ti­čno ja­to.

Ko­rak po ko­rak, Ben­co je, na he­ktar ogra­đe­ne li­va­de, dos­ti­gao ci­fru od 70 ka­ve­za i 170 ze­či­jih je­din­ki u njima. Za­hva­lan je svim ljudi­ma ko­ji su mu po­mo­gli u te­škim vre­me­ni­ma, kao i Lo­va­čkom sa­ve­zu Re­pu­bli­ke Srpske, bez či­je po­mo­ći i sa­radnje ovaj po­sao ne bi imao svrhu. Po­se­bnu za­hval­nost za stru­čnu po­moć du­gu­je Kru­no­sla­vu Tin­tu­ru iz Hrvat­ske i Ste­vi Ro­gulji iz LS RS, ko­ji je ne­se­bi­čno di­je­lio svo­je znanje ste­če­no u pri­pre­mi do­ktor­ske disertacije iz ove oblas­ti.

Tužna slika iz 2014. godine kada je poplava uništila farmu i 186 zečeva

Od ne­obi­čnog ho­bi­ja, uz­goj ze­če­va je da­nas Bencino za­ni­manje. U ovoj lo­vnoj go­di­ni pla­ni­ra, u sa­radnji sa LS RS, ši­rom lo­vi­šta pla­si­ra­ti oko 300 mla­dih je­din­ki. Kup­ci su iz svih kra­je­va Srpske i BiH, ali poseban pri­ori­tet za­slu­žu­ju lo­va­čka udru­ženja “Bo­rik” iz Prnjavo­ra i “Balj” iz Kos­taj­ni­ce.

Iako ci­je­na va­ri­ra od go­di­ne do go­di­ne, ze­ca ko­ji je spo­so­ban za sa­mos­ta­lan ži­vot i re­pro­du­kci­ju u pri­ro­di pro­da­je za oko 100 evra.

– Mla­de ze­če­ve ga­jim od 14 do 16 se­dmi­ca, ka­da pos­ta­ju spo­so­bni za sa­mos­ta­lan ži­vot u pri­ro­di. Gdje će ti ze­če­vi za­vrši­ti, za­vi­si od lo­va­čkih udru­ženja, a do sa­da sam ih pro­da­vao u go­to­vo sve gra­do­ve Srpske i BiH – re­kao je Ben­da­re­vić.

Na­kon pro­da­je i pu­štanja u lo­vi­šte uz­ga­ji­vač i dalje mo­ra dje­li­mi­čno bri­nu­ti o divljači ko­ju je uz­ga­jao. Zbog ne­is­kus­tva ili dru­gih gre­ša­ka ku­pa­ca u lo­va­čkim or­ga­ni­za­ci­ja­ma, mo­že se do­go­di­ti da ze­če­vi stra­da­ju, što je ja­ko lo­ša re­kla­ma za uz­ga­ji­va­ča.

– Po­vra­tna in­for­ma­ci­ja je naj­bolja re­kla­ma, jer ako je je­dan ku­pac za­do­voljan, on će te pre­po­ru­či­ti i dru­gi­ma i ta­ko se ši­ri la­nac pro­da­je – ka­že Ben­da­re­vić.

Zbog to­ga na­kon pro­da­je re­do­vno obi­la­zi lo­vi­šta gdje su ze­če­vi pu­šte­ni, in­te­re­su­ju­ći se ka­ko su se adap­ti­ra­li u no­voj sre­di­ni. Jes­te lo­va­čka, ali je is­ti­ni­ta pri­ča ko­ju je Ben­co is­pri­čao za “Lo­va­čke no­vi­ne”.

– Je­dan ku­pac se po­ža­lio da su svi ze­če­vi ko­je je pus­tio u lo­vi­šte na­kon mje­sec da­na stra­da­li. Pri­li­kom pre­bro­ja­vanja divljači lov­ci u su­sje­dnom lo­vi­štu pri­mi­je­ti­li su na­gli po­rast broj­nog stanja divljeg ze­ca. Kon­sta­to­va­no je da su se kupljeni ze­če­vi pre­se­li­li na dru­go po­dru­čje, ko­je im je vi­še od­go­va­ra­lo, vje­ro­va­tno zbog manje upo­tre­be her­bi­ci­da na tom po­dru­čju – ka­že Ben­da­re­vić.

Iako u zre­lim go­di­na­ma, Ben­co ne­ma na­mje­ru da pre­ki­ne uz­goj ze­če­va, ali is­ti­ni za volju, ne­ma na­mje­ru ni da pro­ši­ru­je proi­zvodnju. Ka­že da za je­dnu go­di­nu njego­vi ze­če­vi po­je­du se­dam to­na hra­ne i opet ne mo­gu na­ras­ti vi­še od pet ki­lo­gra­ma. Ali, bez njih bi po­sav­sko lo­vi­šte bi­lo ne­za­mi­sli­vo.

Lov kao po­ro­di­čna tra­di­ci­ja

Lov u po­sav­skoj po­ro­di­ci Ben­da­re­vić je tra­di­ci­onal­ni ho­bi. Stan­ko je pos­tao lo­vac 1988. go­di­ne, a lo­vac je bio i njegov otac. Njego­va dva si­na ta­ko­đe su lov­ci, a os­ta­je da se vi­di da li će ovu po­ro­di­čnu tra­di­ci­ju nas­ta­vi­ti se­dmo­ro Ben­ci­nih unu­ča­di.

Jedina farma za proizvodnju zečeva u BiH

Rad, red i dis­ci­pli­na

Stru­čna li­te­ra­tu­ra o na­či­nu uz­go­ja divljeg ze­ca ve­oma je si­ro­ma­šna, pa otu­da ni­je ni ču­do što je Ben­co je­di­ni uz­ga­ji­vač ove divljači u BiH. On ka­že da je ovaj po­sao usa­vrša­vao na vlas­ti­tom is­kus­tvu i gre­ška­ma ko­je su ga ko­šta­le ne­ko­li­ko po­slo­vnih pa­do­va i no­vih po­če­ta­ka.

– Uz­goj bi­lo ko­je vrste divljači, pa i ze­ca, za­hti­je­va red, rad i dis­ci­pli­nu. Na far­mi mo­ra­ju vla­da­ti mir i ti­ši­na ka­kvi vla­da­ju u pri­ro­di, a hra­nu mo­ra­ju do­no­si­ti uvi­jek is­te oso­be, na ko­je se divljač na­vi­kla. Za­to je u ovaj po­sao uključe­na ci­je­la mo­ja po­ro­di­ca – objašnjava naš sa­go­vor­nik.

Sva­ka po­sje­ta ne­po­zna­tih oso­ba za ze­če­ve mo­že bi­ti ko­bna. U nas­to­janju da se sa­kri­ju, kao što to či­ne u pri­ro­di, ze­če­vi uda­ra­ju o zi­do­ve ka­ve­za, od če­ga ne­ri­jet­ko i ugi­nu.

Ni sli­čni do­ma­ćim ze­če­vi­ma

Ben­da­re­vić is­ti­če da go­to­vo ne­ma sli­čnos­ti izme­đu divljih i do­ma­ćih ze­če­va.

– Du­go se ba­vim ovim po­slom, ali ni­ka­da još ni­sam uspio da mu te­pam, ze­ko ova­ko – ona­ko, on bje­ži od čo­vje­ka i psa, sma­tra da su to njego­vi ne­pri­ja­telji. Sa pi­to­mim ze­com ili ku­ni­ćem mo­žeš se i poi­gra­ti i po­ma­zi­ti, a ovi­ma ni­kad ni­sam uspio da pri­đem, ne že­le da ih se uzne­mi­ra­va i ja­ko su plašljivi – ka­že Ben­da­re­vić.

Ni­kad ni­je od­stri­je­lio ze­ca

Ben­da­re­vić ima i za­vi­dan lo­va­čki staž, ali ni­ka­da ni­je od­stri­je­lio ze­ca.

– Ka­ko bih? Po­di­gao ga, ot­hra­nio, pus­tio ga u pri­ro­du, i ka­da ga imam na ni­ša­nu, ka­žem – po­la­ko, do­ći ćeš ti opet. Slab sam lo­vac za od­strel, va­žni­ji su mi so­fra i dru­ženje – is­kren je Ben­da­re­vić.

Vo­jo Stje­pa­no­vić

Be the first to comment

Leave a Reply