Пси гоничи основни предуслов за успјешан лов на дивље свиње

На простору бивше Југославије било је доста добрих раса гонича, набројаћу само неке: српски гонич (балканац), посавски гонич, тробојни гонич, српски жути гонич, босански барак… Све су ово расе паса које карактеришу изузетан ловачки инстинкт, јак нос, издржљиво и снажно тијело.

Радне особине су такве да они на нашем терену дају одличне резултате у лову на зеца и лисицу. У посљедњој деценији је стављен акценат на лов на дивље свиње са гоничима. Како ранијих година селекција није вршена на основу особина које карактеришу доброг пса „свињара“ потребна је била вишегодишња селекција да би се дошло до резултата. Дугогодишњом селекцијом са другарима дошли смо до врхунске „крви“ гонича за лов на дивље свиње. Не бих да фаворизујем неку од раса, јер је подједнако добрих било у свим бојама, само бих нагласио да је ријеч о домаћим аутохтоним расама. Важно је да је из генерације у генерацију све више штенаца у леглу гонило свињу, међу њима је било разлике у упорности, јачини носа, истрајности при гоњењу, али јединствено је било да из прве облајавају свињу, што раније није био случај, а тврдим и данас и то код већине пасмина.



Из искуства знам да се недостатак талента надокнади радом, имао сам пса који није био добре крвне линије, али је моја упорност дала резултате. Пас је, хтио не хтио, „прорадио“ свињу, био добар на утрагу, добро лајао и гонио, све то до првог контакта са оштријом свињом, па онда другог и тако умјесто да пас буде све бољи са годинама он је на крају због недостатка (како год га назвали) потпуно одустао од свиња! Ту сам школу скупо платио! Поред материјалног (ово је најмањи трошак), потрошио сам вријеме и вољу за радом, али сам из овога доста научио и то на вријеме, да не би даље губио вријеме са половичним и „несигурним“ расама. Поред мене то су уочили и другари, кренули смо да паримо само псе који су доказани „свињари“ (јављају траг свиње на поводнику, јављају се за вријеме утраге, упорно и дуго гоне и облајавају, послије напада свиње не одустају чак и поцијепани, али се увијек тежи ка „мекшим“ псима који не нападају), таквих паса било је довољно да се покрене „производња“, која већ данас даје резултате. Свједок сам, поред тога што је све више штенаца заинтересовано за свињу, да се и узраст у којем се керићи заинтересују за свињу помјерио! Све је то узрочно-посљедично повезано, тако да смо раније чекали чак и до годину да тестирамо пса на свињу, а већ сада имамо више случајева да керићи са три-четири мјесеца сами од себе на први сусрет крену да облајавају свињу и уз поштовање противника држе дистанцу! Тотално непотребно и погрешно је обучавати пса на било коју дивљач, 100 одсто провјерено и доказано, нисам први који се тога сјетио, али сам се увјерио да је могуће и примјењујем искључиво обуку на дивљу свињу.

За обуку младих паса препоручујем оштрију свињу, не превише оштру, али да буде достојан противник, тј. да не туче пса без потребе, али да не дозволи да јој се овај претјерано приближи, значи дистанца безбједна и за свињу и за пса (сувише мека дивља свиња чини медвјеђу услугу и ако је често гоне и облајавају сви пси), гдје ће та навика да држи дистанцу у природи керићу спасити главу. Са обуком у гатеру не треба претјеривати, јер се пас навикне да свињу налази без трага (тешко је пратити траг гдје све мирише на свињу), ограничен му је простор. Гатер треба користити за провјеру темперамента и упознавање са противником, док је у природи права школа, јер ће пас касније ловити у природи, а не у гатеру. Обуку у природним условима треба започети што раније, још док се код керића није јавио „ловачки нагон“, пустити га да тумара по шуми и за почетак је довољно да изгради осјећај за координацију у природи, а како пас застаријева и почиње да тражи, везујем га на поводник и шетам искључиво на поводнику. Младог пса обично водим уз старијег, да би уз игру шетао, њушкао за старијим псом. Тиме спречавам младог пса да сам тражи и лута, пуштам га искључиво на свјеж траг дивље свиње и то само на онај гдје пас добро региструје траг (почиње да лаје на поводнику са жељом да прати траг). Добро је младог пса пуштати на траг самостално, да би се сам трудио и мучио у потрази, па макар и не нашао дивљач, али ће временом све дуже и боље пратити траг и на крају доћи до дивље свиње (пас мора да се јавља за вријеме утраге). Уз старог пса се пушта да би добио на „дужини“ и истрајности, али никако превише, јер ће се касније ослањати на старијег пса.

За почетак ми је важно да се пас након неуспјелог покушаја проналажења дивљачи врати код мене и престане са лутањем. Пуштањем са поводника искључиво на трагу дивље свиње, смањује се могућност да пас пронађе и гони неку другу дивљач, чиме се касније избјегава узнемиравање остале дивљачи за вријеме лова, што нам даје могућност да са оваквим псима ловимо увијек и свуда. Јер „пас гони оно што газда лови“, тако се бар каже код нас. Такође се код оваквог рада са псима смањује жеља код гонича да гони било коју дивљач осим дивље свиње. Дешава се да крену за срном или лисицом, али убрзо одустају, јер нису „укрвљени“ на ову дивљач и мирис их не вуче довољно јако, као што и сваки пас крене за свињом док она бјежи, али када стане и окрене се, мало њих остане да је облајава. Било је и паса који су прескакали екстра свјеж траг срне док још прате „хладан“ траг дивље свиње, али до тог стадијума је потребно вријеме и искуство. Незаинтересованост за остале мирисе (дивљачи) пуно значи када се лови на терену, гдје није могуће адекватно уочити траг или када то временски услови не дозвољавају (камена подлога или веома суво вријеме), тада долази до изражаја нос пса и познавање његових реакција од стране водича! Гдје пас стане и „каже“ да је траг дивље свиње свјеж, водичу онда треба да одреди правац кретања дивљачи, усмјери свог пса и пусти га на утрагу. За све то је потребан јак нос и памет!

Пас који дуго и упорно тражи дивљу свињу (некада и више сати) на „хладном“ трагу, узрочно повезано касније упорно и дуго облајава и гони дивљу свињу. Сигурно да је лакше гонити вепра или крдо дивљих свиња. Често га искусни пси гоне десет па и више метара са стране, паралелно идући са трагом, јер вепар зна да стане и сачека пса који је забио нос у траг и „слијепо“ га прати, а онда дође „мечки на рупу“. Ако се лови „блокадом“ дуго и упорно гоњење зна да буде проблем, јер чим дивља свиња и пас изађу из обруча, пас је „изгубљен“ тога дана за лов, то се рјешава праћењем паса и хватањем након „пробијања блокаде“. За то су вам потребни упорни, брзи и спретни ловци, какви су другари са којима ловим.

Већ сам писао да је по мом мишљењу лов на дивље свиње са гоничима олимпијска и витешка дисциплина, јер ловац мора да буде покретан, храбар, да познаје терен, а пас као добар коњ или соко, по чему се мјерила величина и витештво једног епског јунака. За сваког ко је доживио лов на непроходном и непрегледном терену, гдје сам ловац мора да уложи доста труда да дође до улова, гарантујем да ће овај лов и псе који учествују у њему завољети и поштовати.

 

Никола Војиновић, „Ловачке новости“ Нови Сад

Be the first to comment

Leave a Reply