Ђорђо Вујевић из Факовића код Братунца: Шума и планина моја друга кућа

У Факовићима, на средини пута између Братунца и Скелана живи један од најстаријих ловаца у приобаљу Дрине. Ђорђо Вујевић закорачио је у другу половину девете деценије живота, али и поред бремена година, још је активан у ловним активностима са својим колегама из ЛУ „Чауш“ у Братунцу.

Чика Ђорђо је стигао у Факовиће 1996. године из сарајевског насеља Пазарић, након потписивања Дејтонског мировног споразума. Заједно са групом сарајевских Срба, прије свега ловаца који су живјели на подручју општине Хаџићи, придружио се овдашњем ловачком удружењу, гдје је веома брзо постао уважен и цијењен члан.

– У новој средини, морам да кажем, лијепо су ме дочекали – казује Вујевић, кога смо срели у сједишту братуначког ловачког удружења.

Са помијешаним емоцијама говорио нам је о свом, више од шест деценија дугом ловачком стажу, али и бројним животним успоменама.

– Вазда сам волио природу и дружење људи. Шума и планина били су моја друга кућа. Ех, колико сам времена провео на Бјелашници, знао сам ноћима бити испод четинара, одмарати се под стијенама. Удисати неколико сати чист ваздух било ми је нешто најљепше – прича Вујевић, истичући да га је управо боравак у природи и здравој средини и данас одржао у добром здрављу и физичкој кондицији.

Ловац је постао у 25. години. Показује нам прву чланску карту од 26. јула 1956. Тада је, сјећа се, у Ловачком друштву „Бјелашница“ било двадесетак ловаца из Хаџића, Пазарића, Тарчина…

У то вријеме на овом простору од дивљачи су само обитавали зец и лисица. Због изузетно ниских температура које су владале у планинском масиву Бјелашнице, те високих сњежних наноса, срнећа популација није могла да опстане на овом подручју, а ријетки су били и примјерци дивљих свиња.

– Баш су биле хладне зиме, владале су екстремно ниске температуре. Снијег је достизао и до два метра, све до маја није напуштао врхове Бјелашнице. Кад окопни сњежни покривач, под сломљеним гранама јелика и борова, налазили смо костуре дивљачи страдале од хладноће – сјећа се Вујевић тих тешких времена кад је и човјек био готово немоћан пред ћудима природе.

Највећи дио слободног времена проводио је у ловишту – у природи, гори, шуми. Био је заиста посвећен уређењу ловног подручја, кроз разне активности. Са својим колегама бринуо се о узгоју и заштити дивљачи, подижући ловне објекте, хранилишта и солила, прије свега, али и уређењу и чишћењу ловачких стаза, оспособљавању извора вода и свему што доприноси здравој природној средини и опстанку и боравку дивљачи на том простору.

– Наша мјесна подружница ловаца у Пазарићу је била веома активна. Имали смо своју групу, гдје је сваки ловац знао своја задужења. Без одрађених акција у ловишту није се могла уплатити ни годишња чланарина. Штавише, ко не испуни предвиђене дневнице у ловном подручју, морао је платити скупљу чланарину – казује Вујевић како се некада бринуло о ловишту.

Ђорђо је највише волио да лови штеточине. Специјалитет су му биле лисице. У досадашњој ловачкој каријери, признаје, одстријелио је више од 1.000 комада!

– Некада је лов на лисице био уносан. Својевремено, између седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека плаћале су се и до 100 марака кожуре од лисице. Крзно од ове животиње је баш било на цијени. Вјерујте да нисам могао одстријелити лисица колико сам могао продати кожура. Тада сам купио новог „југа“ од продаје лисичијих кожура фабрици у Високом – сјећа се Вујевић златног времена лова на овог предатора.

Имао је успјеха и у лову на дивље свиње. Кад су се временске прилике промијениле, односно кад су наступиле блаже зиме изнад сарајевске котлине, онда су, каже стари ловац, плато Бјелашнице и других планина поврх градског подручја, почеле да у већем броју настањују прије свега „гараве“ животиње, али и зечија популација.

Ипак, тек по доласку у Факовиће, у братуначком крају, чика Ђорђо могао је да ужива у богатству дивљих свиња.

– На овом подручју, у појасу око Дрине и теренима према Сребреници, има доста дивљих свиња. У потрази за храном, често их видимо и на ободима нашег села. Уз зечеве, најзаступљеније су у овом дијелу нашег ловишта – каже Вујевић, коме је и даље специјалност лов на лисице.

Жали што у ловачкој каријери није одстријелио вука, мада је имао прилику да се сусретне са овом крволочном звијери.

Прије неколико година, током зимског периода, недалеко од Факовића, у једној провалији, изненада се пред старим ловцем појавио вук. Керови су примијетили звијер, потјерали вука у правцу Вујевића и кад се нашао у непосредној близини, Ђорђо ипак није потегао за обарачем, тако да се „горски цар“ извукао из непријатне ситуације.

– Једноставно, није ми се дало да одстријелим вука – помало жали ветеран лова за приликом која се, иначе, не указује често ловцима у Подрињу.

С посебним узбуђењем Ђорђо нам је причао и о сусрету са медвједом од прије неколико деценија. Било је то на Ормању, брду изнад Пазарића и Хаџића, почетком осамдесетих година прошлог вијека.

– Ишао сам кроз шуму, пред зору, у осматрање. Разумије се, с пушком окаченом о рамену. Био сам у мисији лововође. У једном тренутку осјетим да нешто крупно „трапа“ иза мојих леђа. Окренем се и угледам на пар корака медвједа. Несвакидашња и морам признати непријатна ситуација. Срећом, неизвјесност је кратко трајала, јер је медо буквално збрисао низ шумску богазу – казује Вујевић о свом првом, али не и једином, сусрету са овом опасном животињом.

Витални и крепки старац не запоставља ловне активности ни данас, при крају девете деценије живота. У свом атару, како каже, скоро да је „очистио“ све лисице, а прије годину одстријелио је и једног срндаћа.

– Са својим пријатељима ловцима још изађем у лов, превасходно ради дружења и рекреације. Нема ништа љепше него кад се у природи, на чистом ваздуху, уз добро мезе, јањца на ражњу, окупи расположено друштво и уз ловачке приче, својствене само љубитељима лова и природе, оживе давне успомене – истиче Ђорђо Вујевић, најстарији ловац у братуначком крају, носилац бројних ловачких признања, међу којима је и Орден другог реда за ловачке заслуге Савеза ловачких организације бивше БиХ, додијељен још прије четири деценије.

Машиновођа

Ђорђо Вујевић је радни вијек провео на жељезници. Првих седам година био је ложач у жељезничкој композицији, да би преостали дио провео као машиновођа локомотиве у сарајевском жељезничком чвору. Најчешће је управљао жељезничком композицијом на релацији Сарајево – Зеница, а скоро 20 година возио је и чувеног „ћиру“ од Сарајева до Вишеграда, затим на жељезничком колосијеку према Плочама и Добоју. Чика Ђорђо је у пензији од 1982. године.

И синови били ловци

У селу Факовићи Ђорђо живи сам у кући, пошто му је прије шест година умрла супруга. Оба сина су пензионери. Млађи Момчило живи у Палама, док је старији Момир настањен у Братунцу. Својевремено су обојица били ловци.

За воланом у деветој деценији

Иако има 87 година, Ђорђо се не одваја од волана свог путничког возила. Прошле године, након љекарског прегледа, на двије године, продужена му је возачка дозвола, тако да „форд фијестом“ успјешно крстари овдашњим друмовима.

– Не би могао живјети без аутомобила. Срећом, здравље ме добро служи, вид такође, а у доброј сам и физичкој кондицији – каже Вујевић, који је и на разговор за „Ловачке новине“, без проблеме и на вријеме стигао из двадесетак километара удаљених Факовића до Братунца.

 

Мишо Лазаревић

Be the first to comment

Leave a Reply