Интервју са Зораном Новаковићем (1. дио): НАЈПОЗНАТИЈЕ ИМЕ СТРЕЉАШТВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Бити европски првак, посебно из једне мале земље као што је наша, није мала ствар. Уз то, учествовати на Олимпијским играма велика је привилегија која се оствари само врхунским спортистима. Људи који достигну поменуте висине су национални хероји у државама које знају да његују праве вриједности. Ми имамо тако мало интернационалних првака да би морали исказати више поштовања према онима који су то остварили, али и према онима који то намјеравају да постану. Један од њих је Зоран Новаковић из Дворова.

Зоран је ловац и члан је ЛУ “Семберија“ из Бијељине. Овај педесетседмогодишњак је учесник олимпијских игара у стрељаштву у дисциплини Трап. Учествовао је и на шест свјетских првенстава, осам европских првенстава, седам балканијада и двије универзијаде. Како каже стрељаштвом се почео бавити у својој једанаестој години. Покојни отац Јово и мајка Радмила су били ловци и чланови ловачког удружења “Семберија“.

Каријеру започео на стрелиштима у Војковићима и у Пазарићу код Сарајева

– Још као дијете родитељи су ме водили у лов и уз њих сам заволио оружје. Седамдесетих година прошлог вијека на нашим просторима била су популарна такмичења у стрељаштву, тзв. шицаре. Дакле, стрељаштво ми је ушло у крв још од малих ногу. Преломни тренутак је био упис у Средњу полицијску школу у Сарајеву 1975. године. У школи је постојао велики број спортских секција, а ја сам изабрао стрељаштво. Инструктор Анто Билић, који је водио секцију, одмах је примјетио мој таленат. Најприје сам гађао ваздушном пушком. Након неколико година, тренери и пријатељи мог оца, а прије свега Шотра Милан, донијели су одлуку да почнем са тренинзима у гађању “глинених голубова“. Тада са ваздушне и малокалибарске пушке прелазим на ову за мене нову дисциплину, каже Новаковић.

Зоран је у новој дисциплини одмах остварио запажене резултате. Већ 1977. године постаје јуниорски првак Југославије у дисциплини Трап. То је био његов први наступ на већем такмичењу и одмах је освојио прво мјесто. У то вријеме постати јуниорски првак Југославије био је велики успјех. Како каже конкуренција је била веома јака. Након годину дана, 1978. постаје сениорски првак Југославије што је још већи успјех.

– Овде на почетку интервјуа морам нагласити да је за моје успјехе и цјелокупну каријеру најзаслужнији мој тренер Џевад Хазнадар из Бањалуке. Он ме је тренирао тих седамдесетих година и ја сам се у том периоду такмичио за његову екипу “Козара“ из Бањалуке. Тако почињу моји успјеси у овом спорту, истиче Новаковић.

Новаковић и Хазнадар “живе“ легенде ловног стрељаштва

Првак Балкана постаје 1985. године, а 1988. осваја Европско првенство у Брну у тадашњој Чехословачкој. Већ тада је заузимао високо мјесто у Свјетској стрељачкој федерацији и људи су га веома цијенили. Нажалост, долазе деведесете године и сва дешавања на нашим просторима, веома негативно су утицала и на спорт и на нашег шампиона.

– У периоду 1992/93 прекинуо сам са бављењем спортом. Тек 1994. године крећем са тренинзима и улазим у репрезентацију СР Југославије. Да искрено кажем не знам ни колико репрезентација све нисам представљао. На Кипру 1996. године испунио сам квоту за олимпијске игре које су планиране да се одрже у Сиднеју. Морам да истакнем да је теже освојити квоту за улазак на олимпијске игре него бити првак свијета. Правила су таква каква јесу, зашто је то тако не знам. Тих година сам на свјетским првенствима био увијек међу првих 15, што је веома добар резултат, закључује Зоран.

Свјетско првенство у Перуу 1997. године

Мађионичар са Перцијем у руци

На питање да нам каже нешто више о оружју из кога је гађао летеће мете овај веома успјешан стријелац каже да је његова прва пушка са којом се почео такмичити била Берета С58С намјењена за Трап дисциплину. Ова пушка је припадала његовом оцу Јову који је такође био одличан стријалац.

– Тек када се видјело да сам изузетан таленат онда сам набавио Пераци МХ8. Да вам кажем једну ствар, што се тиче врхунских пушака за стрељаштво, марке које се највише цијене су пераци, бровинг и берета. Разлика између пушака за лов и стерљаштво је превасходно у материјалу од кога се израђују. Примјера ради, пераци може да испуца два милиона метака и остаје као нов, док ће нека пушка за лов послије 500 испаљењених метака бити потпуно расклимана. Затим, на спортским пушкама кундаци се мјењају као точкови на формули 1, а све зависно од услова такмичења. Једном ријечју, разлика вам је исто као када сједнете у Пунта или у БМВ, каже Новаковић.

Миле Живановић предсједник ловачке секције “Дворови“ која се налази у саставу ЛУ “Семберија“ прије свега наглашава да је Зоран Новаковић већ дуги низ година ментор млађим ловцима-приправницима који желе да полажу ловачки испит.

– Он је оличење изузетног спортисте и ловца. Увијек је расположен за шалу и дружење, али када се ради са оружјем онда не смије бити компромиса. Иако је загазио у шесту деценију живота, он иде за својим псом у сваки грм и жбун. Код њега не може остати рањена дивљач у ловишту. На крају, морам рећи да је и мени помогао да дођем до ловачке пушке, каже Живановић.

Свјетски путник

Наш олимпијац је обишао цијели свијет, био је на сваком континенту и нема веће земље гдје није био. Има много анегдота са такмичења, али жели да нам каже како је тешко бити врхунски спортиста.

– На примјер, ако одем у Француску, у Париз на такмичење, будем три дана и вратим се. Мене људи после питају какав је Париз. А ја, са аеродрома у хотел, из хотела на стрелиште, па назад у хотел, затим у авион и назад кући. Јесам обишао пуно свијета, али када си везан резултатом и такмичењем, нема ту неког провода пуно. Затим, ту су огромна средства која су уложена, исто тако и напори. Тако да нисам ни помишљао да идем по неким ноћним клубовима и слично. Такође, ријетко се дешавало да после такмичења имамо слободан дан за обилазак града. Ишло се на то да се што прије иде кући да су што мањи трошкови, каже он.

Драго му је што су на међународним такмичењима сви исти. На њима је свако са сваким добар. Сви се поздрављају. Нема политике и то му је драго. Нема национализма. Каже да је у овим бурним временима спорт једна фина ствар која може учинити да се смире страсти и да се гледа у будућност.

– Мало ми сметају, у последње вријеме, та допинг средства. Сматрам да би друштво требало да поведе мало више рачуна о спорту. Тренутно све лежи на ентузијазму појединаца. Поражавајуће је да Бијељина која има 150.000 становника нема атлетски клуб. Од атлетике, односно од првог професора физичког почиње све. Вјерујем да ни у другим градовима није боља ситуација. То је страшно и ја нисам вјеровао када сам то чуо, са запрепашћењем каже Новаковић.

Људи који су “ударили“ темеље ловном стрељаштву

Слађан Милошевић првак Републике Српске каже да су Браћа Хазандар из Бања Луке, Шотра Милан и Зоран Новаковић најзвучнија имена ловног стрељаштва на просторима бивше Југославије.

– Имати поред себе оваквог човјека, који своја знања несебично преноси другима је веома вриједно. Често разговарам са њим и настојим да примијеним све његове савјете у току такмичења, каже Милошевић.

Пуцао по 20.000 метака у сезони

О самим тренинзима наводи да је то прије свега скуп спорт. Тренинзи коштају, најскупља су ипак путовања, авионске карте, ноћења, храна у хотелима и котизације. Котизација за свјетско првенство или куп нигдје није испод 300 евра. Поред свега, у сезони треба испуцати 1500 до 2000 метака.

– Када сам био на врхунцу каријере пуцао сам 20.000 метака у сезони. Ни један није испуцан непотребно. Све радње се морају одрадити како треба, каже Зоран.

Слађан Милошевић, који је слушао наш разговор, наводи да је у прошлој сезони испуцао 3.000 метака.

Са пријатељима Душком Лопандићем и Слађаном Милошевићем

– Овде је веома важан психолошки моменат. Треба огроман број метака испалити на мете, водећи рачуна о свим детаљима, а да све то не досади. Ја сам све записивао, водио дневнике. Када сам на припремама све пишем: шта и као радим, када сам легао на спавање, да ли сам се наспавао, шта си обједовао  и слично. Невјероватно, али све има утицај на гађање. Некада ти се чини да голубови лете пребрзо и да су мали – неухватљиви, а нека те крене и погађаш их као да стоје у мјесту. Све сам то докторирао и искусио на својој кожи. Рећићу и то, да је мени доста значило пливање. Вода чини чуда.

Анегдота са такмичења у САД

– Учествовао сам на такмичењу у САД на којем је 2.000 учесника гађало три дана. Дошао сам до финала и на семафору сам видио да ми је противник из Кине. Доживио сам велико изненађење када сам поред себе за противника видјео човјека у инвалидским колицима без ногу. У последњем распуцавању гађали смо по голуба за побједу. Он гађа и погоди, а ја намјерно нисам напунио пушку и окинем на празно. Добио сам огроман аплауз од публике, судија, делегата и свих присутних. А мој противник је заплакао, јер сам био фаворит за освајање првог мјеста. Када сам дошао кући, послао ми је пола новца од награде, каже Зоран.

Вјеран својим Дворовима

Зоран Новаковић је сада у пензији и бави се ловом и риболовом. Каже да му то продужава живот. Воли да лови, а посебно пернату дивљач.

– Члан сам секције у Дворовима за коју могу са поносом рећи да је красе предивни међуљудски односи. Посебно ми је драго када видим младе људе на челу секције. Секција Дворови је једна велика секција, која броји шездесет ловаца који његују традицију прављења ловачке вечери још од 1974. године. Сваке године почетком фебруара на вечери се окупи преко 200 ловаца, закључује наш олимпијац позивајући нас на ово велико ловачко дружење.

МП

Be the first to comment

Leave a Reply