Лукa Врањеш: Ловац и прије свега човјек

Чика Лука Врањеш, како су га звале млађе генерације ловаца, био је човјек који је истински волио лов и уживао у природи. Сви они који су га познавали памте са колико љубави је причао о лову. Иако је доживио дубоку старост, његова смрт веома их је ожалостила.

Лукин братић Гојко рекао нам је доста занимљивости из живота његовог стрица.

– Лука је рођен у селу Јагаре надомак Бања Луке 1926. године. У родном селу завршио је основну школу са одличним успјехом. Иако је желио, његов отац му није могао омогућити даље школовање, пошто је већ имао једног сина на вишем школовању, тако да Лука остаје на имању да обавља сеоске послове и чува стоку, каже нам он.

Други свјетски рат затиче Врањеша са непуних 15 година. Иако је био премлад, укључује се у борбу против фашизма и прикључује се партизанима. У току рата прележао је тифус, али је ипак дошао до Сремског фронта гдје остаје до ослобођења Југославије.

– Након рата отишао је у школу полиције и у редовном року завршава исту. Увидјевши његов добар рад, за кратко вријеме постаје секретар Џемала Биједића, који је тада био помоћник министра унутрашњих послова Владе Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. На тој позицији проводи једно дуже вријеме, истиче Гојко.

По завршетку правног факултета постаје начелник Дома милиције. Кроз свој рад сарађивао је и дружио се се многобројним естрадним радницима, као што су: Заим Имамовић, Сафет Исовић, Нада Мамула, Зора Дубљевић и многи други. Једно вријеме био је помоћник директора болнице Касиндо, али убрзо се пензионише и посвећује се адвокатури. Као адвокат био је веома успјешан и многим људима је помагао пишући тужбе и жалбе без икаквих накнада.Тај посао је радио све до своје дубоке старости.

Гојко нам каже да је Лука био велики заљубљеник у природу.

– Обожавао је лов и риболов. Са угледним људима тог времена у Црепољском оснива ловачко удружење 1954. године, гдје је био предсједник.Са Луком су ловили високи функционери СРБиХ, а и СФР Југославије као што су: Џемал Биједић, Шукрија Биједић и други, наводи Гојко.

Он нам каже да Лука и његове колеге нису само радили на одстријелу дивљачи, него су доста пажње поклањали узгоју и заштити.Зими су носили сијено и кукуруз, а у прољеће су правили хранилишта за срне, дивокозе и осталу дивљач.

– Морам да напоменем да у ком год ловачком удружењу је био члан, био је и предсједник тог удружења. Лука је одликован многим одликовањима, захвалницама и признањима. За све што је урадио пуно му хвала и слава, каже његове синовац.

Бранко Кулашевић из Рудог, који је био велики пријатељ Луке Врањеша, каже нам да је он био велики и угледан ловац.

– Лов је за ту генерацију био свечаност. Ловци су носили кравате и зелене ловачке униформе. У џепу им је био сат који је ланчићем прикачен за дугме. Лука је ловио широм бивше Југославије. У колекцији трофеја има готово сву дивљач са наших простора. Ипак, у својим причама никада се није хвалио одстрјелом, већ је причао о људима са којима је ловио.

Велики пријатељи Лука Врањеш и Бранко Кулашевић

Кулашевић нам наводи двије интересантне приче. У једном лову у ловачком удружењу ”Варда” из Рудог са покојним Будимиром Павловићем, Стјепком Аврамовићем, Нусретом Фазлићем, Душаном Станковићем, Хилмом и Емином Хаџићем, као и Богољубом Јеличићем и Савом Којадиновићем који су још увијек живи, те могу ово и потврдити, у мјесту Вучки До, који припада ловачкој секцији Миоче, на отварању лова 1970. године одстрјелили су шездесет зечева.

– Морам рећи и да су људи тог времена били изузетно физички спремни. Могли су да ходају доста дуго. Лука ми је причао да је знао да за трагом вепра пређе Тмор, Градину и да га нађе на планини Бић. То је огромно растојање од око 20 километара, а пјешачио је по изузетно стрмом терену и снијегу, каже он.

Лука поред лисице коју је одстрјелио у лову са Богољубом Јеличићем и Бранком Кулашевићем

Његова супруга Кадрија каже нам да је Лука обожавао лов, природу и дружења.

– Није волио да живи у стану. Након ручка одмах би одлазио на тадашњу периферију Сарајева гдје смо имали кућу. Своју љубав према лову пренио је и на сина, који је постао ловац чим је навршио осамнаест година, истиче она.

О тадашњим ловцима и начину лова она нам каже следеће:

– Мени није било тешко да одвезем и вратим ловце из лова. Они су знали да оду у петак, а да се врате у недељу вече. Ноћили би код сељака у кућама или у ловачким колибама. Лука је највише ловио у Рудом, затим на планинама Бјелашница, Јахорина, Трескавица и Игман. Никада није било љубоморе међу нама. Увијек сам га подржавала у свему шта је радио. Он је волио лов, а ја путовања. Није ми никада забрањивао да путујем са другарицама, а обишла сам доста свијета, истиче Лукина супруга.

За све који су познавали чика Луку и дружили се са њим, његова смрт била је тежак губитак. Он је био један од оних људи ”старог кова”, виспрени и сналажљиви у свакој ситуацији, а у исто вријеме и племенити.

 

МП

Be the first to comment

Leave a Reply