Рјеткост је данас срести човјека који са толико љубави и жара у очима прича о одгајању паса. Један од њих је Александар Лакетић одгајивач њемачких ловних теријера из Бродца код Бијељине.
Александра сам затекао код његове куће у моменту када је обучавао једног младог теријера. На грану ниске крушке окачио је осушену кожу дивље свиње. Теријер је муњевитом брзином, из бокса у којем је био смјештен, протрчао поред домаћих мачака и живине и ни не осврнувши се на њих, устремио се на кожу која је била добро скривена међу лишћем младе крушке. Из неколико покушаја, теријер је успио да загризе кожу и стргне је на земљу, настављајући борбу са њом.
Александар нам објашњава да је прве псе набавио 1994. године још као средњошколац.
– Штенце сам купио у Бачкој Паланци. Читајући тадашње часописе, али и из прича старијих ловаца, одлучио сам да са још једним другом набавим ловне теријере. Од тада су прошле двадесет и четири године и моја љубав према овој раси не престаје, каже Лакетић.
Њемачки ловни теријер је свестрана раса. Може се користити за лов готово свих врста дивљачи код нас. По правилнику он се користи за подземни и надземни лов. Прије свега, користи се за јамарење, али он гони и дивљу свињу као неки средњи гонич. Од њега не можемо очекивати да гони дуго и далеко. Њему стоји у испиту да тјера 500 метара и тада добија максимални број бодова.
Не практикује да држи пуно паса. Углавном има неколико мужјака који су спремни за лов и женку, а сваке године остави по једно штене за своју одгајивачницу. Осталу штенад из легла прода веома брзо, јер су његови пси на добром гласу.
– Рад са ловним теријерима је веома специфичан. Они се морају социјализовати од малих ногу. Већ са два мјесеца, када штене стекне своју самосталност и почне се издвајати из легла, почиње обука. У том периоду гањају све што трчи. Због тога их је неопходно навићи на друге псе, дјецу, домаће животиње, живину и слично. Управо због лошег тренинга и слабе социјализације може се чути како се лаици јадају да су теријери раса која воли да се “коље“ са другим псима и нападају све што се креће у њиховој околини, објашњава Александар.
Његова препорука је да пас одраста на селу, у окружењу са домаћим животињама, гдје ће да научи шта је пиле, да иде поред јагњади, да гледа како се хране свиње. Најбоље је да је у том периоду пуштен и да се креће уз газду, поред његових ногу.
– Сигурно да постоје ствари које се не могу исконтролисати због нарави ове расе. Они ће научити да не смију тјерати мачке из домаћинства, али туђе мачке из комшилука ће свакако потјерати. То се и не сузбија. Ипак, да режи у лову на друге керове, то се не смије десити, наводи Лакетић.
Он додаје да су теријери изузетно интелигентни пси. Од свих ловних паса, они имају највише утакмица у раду. Ти испити урођених особина паса били су изузетно добри. Ту се могло видјети какав је пас и да ли га оставити за продужење врсте. Изузетно добар начин селекције. Ипак, данас је дио испита укинут, јер је окарактерисан као борба животиња. Тако да немамо релевантне показатеље који је пас добар, а који није. Те свестране утакмице имале су осамнаест дисциплина, а одржавале су се и по два дана. Данас постоје утакмице, али без захвата на дивљачи као што су лисица и јазавац.
– Теријери су потпуно безопасни за дјецу. Ја имам троје дјеце и они уживају да се играју са њима, посебно док су мали. То је неописива љубав. Са друге стране, веома су оштри на дивљач. То им је и карактеристика описана у свим уџбеницима и доста људи мисли да су због тога увијек агресивни. У стварности је све ипак до човјека, како ће обучити свог пса, каже он.
Теријер препеличар
Имао сам теријера са којим сам ловио препелицу. Наравно, он није знао да маркира, али је ишао за њеним мирисом. Како би се приближио препелици, почео би брже да маше репом. Навикао сам се на њега и били смо одличан тим. Једном приликом, у госте су нам дошли Италијани. Остали су у чуду како теријер апортира на одстјељену дивљач. Оде по њу, ухвати је меко и донесе ми је у руку, наводи једну од многобројних анегдота.
– Псе које сам набављао и одгајао првенствено сам користио за лов. Страствен сам ловац и волим лов са теријерима. Сваки лов са њима је другачији. Већ са девет мјесеци они морају показати своје урођене особине. На радне утакмице ишао сам једноствно да видим да ли имају оштрину. Ипак, они се потпуно доказују у ловишту, у стварној ситуацији, каже Лакетић.
Александар је специјализовао своје псе за гоњење дивљих свиња. Из легла је остављао најбоље штенце за приплод, ако би се претходно доказали у ловишту. Воли пса који је у дворишту миран, али када га одведе у лов на дивље свиње, он покаже сву своју оштрину. Каже да је најбоље ловити са малим бројем паса. Теријери воле да се доказују, те уколико је свиња рањена може им задати фаталне повреде.
– Нерјетко улазе у захвате са највећим вепровима и како кажу за нас теријераше: док остали ловци после лова иду у кафану на пиће, ми идемо код ветеринара да ушивамо псе. Последњи пут пас ми је био четири дана у ветеринарској станици и да није било ветеринерке која га је држала на инфузији, не би преживио, веома емотивно прича Александар.
О самој обуци њемачких ловних теријера могао би нам причати дуго и веома детаљно. Ипак, укратко нам је објаснио најважније детаље.
– Што се тиче периода у којем треба кренути са обуком, то превасходно зависи да ли је пас мирнији или је темпераментнији. Процес социјализације мора кренути веома рано. За лов фазана могу бити спремни већ са шест мјесеци, у том периоду почињу гонити помало и зеца. У гатер их водим са навршених шест до седам мјесеци. Тада му треба дати мало јачу дивљу свињу, неку која ће хтјети да се брани и која ће га “спустити“ на земљу. Уколико му дате неко мало назиме, он ће у ловишту скочити на вепра који ће га убити. Са десет до дванаест мјесеци већ имамо псе који су озбиљни у гоњењу свиња. Ипак, тек са двије године могу самостално да пронађу свињу по трагу, да је дигну и гоне. На крају морам рећи, пас свињар се рађа, закључује Александар.
Нашег домаћина оставили смо да ужива у тренингу са потомцима Видре Брочанске, уз жеље да има што више успјеха у лову и изложбама паса.
МП
Be the first to comment