Особеност ловачких удружења у приобаљу Дрине, и не само овдје, јесте да под својим окриљем окупљају многе породице, а понекад и све „мушке главе“ у породицама.
С годинама се, као по некој традицији, с кољена на кољено, преносила љубав према лову и природи. Тако су многи очеви, на велико задовољство, своје синове регрутовали у ловачке организације и тако, кад дозволи вријеме и кад је сезона лова, обитовали заједно у природи.
Ловачко удружење „Вукови са Дрине“ из Зворника је уистину једна велика породица. Међу 320 ловаца, заједно са почасним члановима и приправницима, доста је браће, очева и синова са чланском књижицом.
Ристо Алемпић из Дрињаче је више од три деценије члан овог удружења. Љубав према лову и природи пренио је и на своја два сина – Драгомира и Миломира. Алемпићи су, у ловачкој секцији Дрињача, међу најактивнијим члановима.
Драгомир има 42 године, бави се угоститељством, а када је почињао ловачку каријеру, радио је као деминер у Оружаним снагама БиХ. Тада је резоновао да све евентуалне опасности, које произилазе на радном мјесту, само у гори може да заборави и да се опусти. Лов и природа ушли су му под кожу још док је био мали. Сјећа се да је као седмогодишњи дјечак ишао са оцем и комшијама у лов, најчешће носећи ранац.
– На почетку каријере преокупација ми је био лов на лисице и зеца, док посљедњих година највише ловим дивље свиње. У лов, обично, одлазимо групно. Отац је дуго година био предводник наше дружине, његова се ријеч слушала и поштовала. Сигурно да нам је лакше ловити кад смо у групи, а и пријатније се осјећамо у природи – каже Драгомир, који је и предсједник ловачке секције у Дрињачи већ четврти мандат.
Његов млађи брат Миломир, ловац је постао 2000. године. Специјалност су му дивље свиње. Пошто се, како каже, истакао у лову на „гараву дивљач“, Миломир је убрзо, изабран за ловочувара у „Вуковима са Дрине“. Свој посао, од почетка 2002. године, сазнајемо, обавља професионално и коректно, на задовољство искрених и правих љубитеља овог хобија.
– Овај посао се мора вољети. Ко не воли лов, не воли ни дивљач. Имам коректну сарадњу са ловцима у све четири секције нашег друштва – казује Миломир и додаје да је све мање криволова на простору којим газдује његово удружење захваљујући између осталог и ефикасној ловочуварској служби.
Миломир наводи да се ловиште зворничких ловаца простире на око 23.000 хектара, те да му у заштити дивљачи помаже и помоћни ловочувар Теуфик Суљичић – Пепо из Каменице.
– Сваки ловац треба да буде ловочувар и да свако на свом подручју гдје лови, треба да штити и брине о дивљачи како би имали што богатије ловиште – говори Алемпић, који је љубав према лову пренио и на свог седмогодишњег сина Мирослава.
Изазову лова и природе нису могли да одоле ни браћа Сејменовићи из Зворника. Раде и Александар са Алемпићима су, практично заштитни знак секције „Дрињача“. Као магистри хемијске технологије, послије радних обавеза, Сејменовићи се, кажу, у природи најбоље осјећају.
– Лов је спорт који нас испуњава и враћа позитивну енергију – говори Александар, који има 34, док је Раде двије године старији. Чланови ЛУ „Вукови са Дрине“ су од 2014.
Сазнајемо да су им у породици многи ловци, ипак предност дају дједа Цвијану Милошевићу, мајчином оцу, те ујацима и стрицу, који су их и повукли у ловачке воде.
– Док смо били мали, дјед нам је често причао ловачке приче, преносио своје и колега ловаца разне догодовштине из ловишта – кажу Сејменовићи.
Додају да су им природа и дружење увијек испред лова.
Алемпићи и Сејемновићи чине доста да се заштити племенита дивљач. Протекле зиме, заједно са колегом Драганом Ристићем и другим ловцима из њихове ловне групе, обезбиједили су средства да се набави и у ловиште изнесе око пет тона кукуруза за прихрану дивљачи.
Осим што се друже у слободно вријеме, ови млади људи су и у лову и природи скоро увијек заједно. Породица Алемић има пет ловачких паса, три гонича, међу којима је и словачки копов, те два птичара. У својим вјерним пратиоцима, кажу, имају добру подршку у лову на сву врсту дивљачи.
– И ми смо се, ето, „ослонили“ на услуге ловачких паса наших пријатеља Алемпића – додаје Раде Сејменовић, који је, прије двије године, први пут откако је ловац, имао блиски сусрет са вуком, током хајке на Вучијој луци.
Још два брата „препознатљиви“ су чланови ловачке дружине у Зворнику. У секцији „Челопек“ срели смо Драгана и Мићу Васиљевића. Први, некадашњи возач аутобуса у овдашњем предузећу „Дринатранс“, ловац је од 1989. године, док његов четири године млађи брат Мићо чланску књижицу Ловачког удружења из Зворника посједује од 1991. године.
– Изабрао сам лов, јер је то спорт који ми пружа истинске тренутке задовољства – дочекује нас Драган.
Пошто је, како каже, у својој фирми годинама возио аутобусе на дугим, најчешће међународним линијама, вријеме дружења у природи омогућавало му је да се, како каже, склони од убитачне цивилизације и брзог живота.
Из своје богате биографије Драган издваја догађај од прије скоро двије деценије када је, у рејону Каменице, одстријелио дивљу свињу, тешку 120 килограма. Али, прије срећног краја, имао је, каже, великих мука са својим карабином – у одсудном тренутку закочио је окидач, и разјарена животиња устремила се према њему. Ипак, на крају се снашао и ловни дан завршио са значајним трофејом.
И његов брат Мићо имао је срећу да већ на почетку каријере, како то ловци кажу, из два метка, испаљена један за другим, одстријели зеца и фазана!
– Нанишанио сам зеца, да би послије њега налетио и фазан, који су завршили у мом руксаку. Био је то велики догађај за почетника попут мене – сјећа се Мићо Васиљевић.
Браћа Васиљевић обављали су и најважније функције у свом матичном удружењу. Мићо је од 2011. до 2014. године био предсједник ЛУ „Вукови са Дрине“, док је Драган, у два мандата, био на челу Скупштине зворничких ловаца. Одговорне функције заслужили су, прије свега, својим вишегодишњим радом, али и понашањем у лову и ван њега.
У секцији Челопек су још два брата ловци Владан и Младен Ерић уписују скоро двије деценије ловачког стажа.
– Нема љепшег осјећаја него кад сам са братом у лову – истиче Владан, који је од Младена старији три године. Кажу, да су прокрстарили цијелим подручјем сјевероисточног дијела Републике Српске, од Бијељине до Власенице.
– Ни нама лов није у првом плану, него дружење – говоре браћа Ерићи. Нисмо, како то неки воле рећи, ловци месароши, него смо у лову и природи пронашли задовољење наших унутрашњих потреба, да се, једноставно, опустимо од свакодневних послова.
Владан и Младен су веома активни у свим акцијама које се организују у њиховој ловачкој секцији. Од пребројавања дивљачи до уређења ловишта, изградње ловних објеката, али и кад су ловачке забаве посебан тон дају својим позитивним манирима. Ерићи имају одличне псе, који су њихови вјерни пратиоци, не само у лову, него и у кућном домаћинству.
– Посједујемо девет керова. Највише волимо српске гониче, за високу и ниску дивљач, а ловимо и са „балканцима“ – кажу Владан и Младен Ерић.
Алемпићи, Сејменовићи, Васиљевићи и Ерићи, на крају разговора, спонтано запјеваше
– Нас два брата, оба пушку носимо, мало ловимо, највише се проводимо… – одзвањало је зворничким ловиштем, испод падина Мајевице једног суботњег дана…
Дугогодишњи давалац крви
Драган Васиљевић је радни вијек провео као возач аутобуса, да би прије девет година отишао у пензију. Током „шоферске“ каријере, како каже, свега се нагледао, па га је то навело да постане добровољни давалац крви.
– Први пут сам дао крв 1982. године, док сам радио у предузећу „Дринатранс“ када је била потребна нашој радници Јефи Капур. Од тада сам се јављао на сваки позив, јер је моја крвна група – Б позитивна – специфична и веома тражена. Одазвао сам се сваки пут када су ме звали из Службе за трансфузију крви, а неријетко сам ишао и без позива – каже овај хумани ловац.
Драган је крв дао више од 40 пута, што значи да је поклонио 12 литара драгоцјене течности, а ту праксу, каже, наставиће да спроводи док год буде могао.
Фудбалска каријера
Мићо Васиљевић и Владан Ерић поред лова иза себе имају и дугогодишњу фудбалску каријеру. Са успјехом су, између осталог, носили и дрес зворничке Дрине, прволигаша Републике Српске. Мићо је био нападач, на позицији центарфора, док је популарни „Шебаљ“ заузимао мјесто штопера.
Функције
Драгомир Алемпић је четврти мандат члан Управног одбора ЛУ „Вукови са Дрине“, што говори о повјерењу које има међу својим колегама ловцима у секцији „Дрињача“, која броји 45 чланова. Раде Сејменовић је предсједник Надзорног одбора у зворничком ловачком удружењу.
Спомен-чесма за умрлог колегу
Браћа Алемпићи и Сејменовићи, код нове ловачке куће у Костијереву, недалеко од Дрињаче, приводе крају радове на изградњи спомен-чесме, која ће трајно подсјећати на колегу ловца Синишу Станкића, који је недавно преминуо у 47. години.
– Прераном смрћу нашег Синише остали смо без великог пријатеља и истинског љубитеља лова и природе – поручују наши саговорници.
Мишо Лазаревић
Be the first to comment