Лов, риболов и дуборез три су љубави Милорада Маринковића, дугогодишњег ловца, члана ЛУ “Соко” из Козлука. Задовољство је, вели, нашао у ова три хобија. У лову је због дружења и природе, пецање на обали Дрине га одмара, а у обради дрвета – ужива!
У Роћевићу, тик уз друмску саобраћајницу Зворник – Бијељина, налази се породична кућа Маринковића. Милорада затичемо с унуком Николом, будућим конобаром, а можда и дуборесцем.
– Ово је мој омиљени кутак, гдје дневно проведем по неколико сати – дочекује нас Милорад у радионици препуној разноврсног алата и машина за обраду дрвета. Вођен непресушном, богатом маштом и вјештим рукама, Маринковић се већ одавно бави дуборезом и израдом предмета од дрвета. Своје мајсторије изводи на дрвету храста, багрема, ораха, трешње, шљиве и липе. Посебна преокупација су му иконе, плоске и разне врсте буради. Све је, каже, почело у родном Локању, још од дјечачких дана, када се, као ученик четвртог разреда основне школе, заинтересовао за предмете од дрвета. Чувени мајстори у селу су били Милорадов прадјед, дјед и отац, који су радили каце и бурад за ракију.
– Наша кућа је била најпознатија у околини по дрвеним кацама од 20 до 30 казана шљиве – прича Милорад, који је наставио породичну традицију добрих мајстора за предмете од дрвета.
Штавише, када се 1978. године отиснуо на привремени рад у Швајцарску још више се заинтересовао за израду омиљених предмета од дрвета. У Фаиду, гдје се запослио, у близини стана изнајмио је једну малу просторију коју је претворио у радионицу. Послије напорног рада, тренутке предаха проводио је резбарећи иконе и правећи плоске.
– Радио сам искључиво из хобија и личног задовољства како бих прекратио вријеме између радних обавеза јер једноставно, такав ми је ген, нисам могао да мирујем – прича Маринковић.
Како каже, ради малу и велику бурад, од три до 100 литара, плоске су од једног до два литра, док на иконама преовладавају ликови светаца.
Плоске израђује од шљивовог дрвета, багрема и трешње, за израду буради су најбољи храст и багрем, а за иконе користи липу или орах.
– Најподесније дрво за фигуру је липа – објашњава Милорад, додајући да је главни алат у дуборезу длијето, а наш саговорник каже да их на тржишту има више од 100 различитих.
Често ради и по неколико сати дневно, али има дана када нема инспирацију. Онда само посматра дрво и замишља шта би у оним шарама могло да се роди. Израда икона је најзахтјевнија, а свакако најтежи је почетак, када испред себе има празан предмет дрвета. Тек кад настану прве контуре лика, онда је све ствар финеса, објашњава.
– Све је у глави човјека, мора да постоји веза очију, мозга и руку. Како, то нико одгонетнути не може – наглашава Милорад.
Када ради иконе, неприкосновено правило којег се држи је да лик светитеља и рука која даје благослов морају да буду вјерни оригиналу. Ту не смије да буде импровизације, казује Маринковић, који и на почетку седме деценије наставља да својом маштом и вјештим рукама “путује” кроз дрво, резбарећи филигранске шаре, ликове светаца, манастира, цркава, српска знамења…
– Све што сам урадио краси домове мојих пријатеља јер зато, на крају, и радим, да друге учиним срећним – тврди Милорад.
Своје мајсторије исказује и у столарским пословима: кухиње, ентеријери, столице, све што је од дрвета инспиративно је за овог 62-годишњака. Он је, једноставно, човјек који има златне руке. У свом домаћинству тренутно посједује 15 кубика храстовине, сјечене још 1990. године, тако да ће, како каже, још дуго уживати у свом омиљеном хобију, само да га здравље послужи.
Када није у Швајцарској Милорад највише времена проводи у Роћевићу, у својој радионици, али и у лову и риболову.
– Ловац сам од 1984. године, углавном због дружења – истиче Маринковић, додајући да у ловачким вјештинама највише воли да се опроба са лисицама.
У томе му помажу и два ловачка пса, петогодишњи посавац Ласа и трогодишњи балканац Лиса. Заједно су, каже, прокрстарили многа ловишта у приобаљу Дрине.
– Они су моји вјерни пратиоци у лову, али и овдје на породичном имању доста се дружимо – не скрива Милорад љубав према својим љубимцима, додајући да у свом домаћинству, као ријетко која породица у овом дијелу зворничке општине, посједује и морске кокошке, популарне морке, као и малу украсну живину “кикиризе”, који својом љепотом савремено двориште Милорада Маринковића чине баш пријатним за боравак и живљење.
Крст поклонио цркви
Милорад Маринковић је и ктитор Храма Рођења Пресвете Богородице у Главичицама код Бијељине. Овом православном објекту је својевремено поклонио дрвени крст који краси олтар цркве у овом насељу на размеђи доњег Подриња, подбрђа Мајевице и Семберије.
Сувенири за ловце
Један број Милорадових радова завршио је и у кућама његових колега ловаца у овом дијелу Републике Српске.
– Најтраженије су плоске и иконе. Људи желе да имају ове драге сувенире у својим домаћинствима – каже Маринковић.
Мишо Лазаревић
Be the first to comment