Суша као елементарна непогода, раме уз раме са великим пожарима и поплавама, већ узима данак и то кроз дестабилизацију појединих елемената животне средине, урушавајући тако еколошку равнотежу у сваком сегменту.
Већ смо у посљедњих неколико година сви навикли на вијести о великим шумским пожарима широм Српске, затим на вијести о смањењу приноса и сушењу пољопривредних култура, те пресушивању појединих водотока, али су све јачи аларми шумарских стручњака који упозоравају да је дошло до масовног сушења и оболијевања шумских комплекса. Узрок наведених појава готово сви траже у све учесталијим екстремним сушама, које по правилу сваке године захватају и наше географско подручје.
Тако је у протеклим годинама забиљежено сушење цијелих комплекса шума у БиХ изазваних нападима поткорњака, чији су каламитети изазвани прије свега „великом понудом“ физиолошки ослабљених стабала у шумама. Појава физиолошког слабљења стабала је директно повезана са сушним периодима, када долази до прераног одбацивања листа и сушења дијелова или цијелих стабала. Након што ови инсекти населе осушена или ослабљена стабла, у њиховом недостатку прелазе на здрава стабла, која се недуго затим суше. Покрај поткорњака, често се дешавају и повољне године за развој губара, који се врше веома јаке нападе.
Узрок појаве ових градација инсеката свакако јесте пад имунитета стабала и цијелих састојина, који је дефинитивно изазван екстремним сушама и потпомогнут пожарима, што директно води ка сушењу цијелих шумских комплекса и стварању голети, које за собом вуку посљедице несагледивих размјера на локалном, али и глобалном нивоу. На појаву суша најосјетљивија су стабла са плићим коријеном, која прва остају без воде (нпр. смрча), те омогућавају даљу градацију инсеката. Такође, осушена стабла су погодна за стварање великих пожара, који сваке године директно униште огромне површине под шумама, а самим тим и станишта великог броја дивљачи.
Посљедице наведених појава се у јавности углавном мјере кроз привредне губитке, али ипак се не смије заборавити еколошки утицај ових процеса на цјелокупан ланац животне средине. Потребно је навести да само здрави и велики шумски комплекси омогућавају трајност извора, те свака дестабилизација шума доводи до директног угрожавања ионако смањених капацитета извора.
Истовремено, пресушивање или смањење воде у каналима и водотоцима равничарских подручја проузрокује миграцију дивљачи која је везана за ова станишта. Према процјенама климатолошких стручњака, утврђено је да је на снази климатски сценарио који води ка смањењу падавина у љетном периоду за чак 20 одсто и повећању средње годишње температуре за четири степена Целзијуса.
Наравно, све наведено морало би да забрине и ловне раднике, јер ове појаве директно или индиректно утичу на дивљач и њихова станишта. Посебно је потребно узети у обзир да ове појаве нису изоловане, већ се могу окарактерисати као редовне појаве. Већ смо свједоци трајног смањења или пресушивања појединих водотокова и извора, што ствара потребу за миграцијом дивљачи у потрази за водом. Смањење воде, уз повећање температуре, директно утиче на продукцију биомасе, како у пољопривредним културама, тако и у природним ливадским и шумским стаништима, смањујући тиме сталну понуду свјеже хране за дивљач. Такође, промјене у структури шумских екосистема изазване сушењем појединих стабала, затим и скраћивањем вегетационог периода, доводе и до промјена у приземном спрату вегетације, која представља најчешћи извор исхране за дивљач. Температурне осцилације директно утичу и на плодоношење појединих врста, гдје неријетко долази до потпуног изостанка плодоношења појединих воћкарица, које имају велику важност у ланцу исхране дивљачи.
Познато је да је вода у ланцу исхране дивљачи есенцијална материја, која представља основу за све биохемијске процесе који су од животног значаја за све организме. Дивљач воду узима директно из водотока, али и кроз коришћење свјеже зелене хране, која у себи садржи и до 80 одсто воде, за разлику од суве хране која посједује тек око 10 одсто воде. Из наведеног произлази да пресушивањем природних појилишта, уз скраћење вегетационог периода и сушење биљака усљед суше, долази до директне угрожености животињског екосистема у својим стаништима. Такође, наведени процеси смањују залихе природне хране за дивљач и у јесењем и зимском периоду.
Као посљедицу тога имамо тренд повећања штете од стране дивљачи на оближњим усјевима, стоци и воћњацима.
Све наведено би требало да заинтригира ловне раднике да крену на вријеме да се прилагођавају новонасталим условима у ловиштима, те да плански приступе спровођењу компензационих мјера, које би се огледале кроз изградњу сталних појилишта и хранилишта у готово свим дијеловима ловишта, затим изградњу ремиза састављених од врста отпорних на сушу. Било би корисно у свим ловиштима увести обавезу формирања катастра извора и водотокова, те над њима вршити стални мониторинг. Такође, увођењем сталног мониторинга требало би да се прате и промјене у структури исхране на свим стаништима дивљачи.
И на крају, јасно се намеће закључак да је неопходно прилагођавати се евидентним климатским промјенама у свим секторима живота, па тако и у ловном газдовању.
Дарко Јованић
Be the first to comment