Са обуком се почиње у старости пса од пет до седам мјесеци, најприје – поспјешујући урођене особине пса, уз настојање да га одвикнемо од онога што не желимо да ради и привикавање на оно што значи послушност према водичу.
Водич мора да добро познаје природне особине изабране пасмине и да кроз рад уочи колико је његов “ученик” природно обдарен и на основу тога закључи шта у његовом раду и понашању треба побољшати или исправити. Основ школовања је урођена послушност којој је млади пас – као припадник крда, инстинктивно склон и подложан “вођи”. Ту особину пса водич треба обилато да користи! При томе треба уважавати искуство да памћење пса треба учвршћивати похвалом и наградом, понекад грдњом, али никада силом и физичким кажњавањем.
Пас ће кроз упорно понављање појединих вјежби (“Вјежба чини мајстора!”) савладати све оно што водич од њега захтијева, најприје у затвореном простору, а потом – када пас сваку од основних вјежби послушности усвоји, то треба постићи и у природи. Основне вјежбе послушности су исте у школовању свих пасмина. Рекосмо, започињу у затвореном простору, како би се избјегли утицаји околине (као што су мириси, кретања…) који би могли скретати пажњу пса, а учвршћују у природи, гдје је, опет, то све присутно. У те вјежбе спада водљивост, долазак на позив, реаговање на команду “глас”, “сједи”, “лези”, као и одложивост на команду “мјесто”. (Поступак за њихово извођење обрађен је у сваком приручнику за обуку паса, па га овдје не елаборирамо.)
Успјех у овом дијелу школовања младог пса је основа за све остало што у оквирима специјализације у раду појединих пасмина желимо постићи.
Специјализација
Да је пас прихватио човјека као “вођу крда”, закључујемо тек када он извршава све водичеве команде послушности. Тек тада може да почне специјалистичка обука која се обавља на терену. У нашем случају – обука за рад на слијеђењу трага рањене дивљачи, којом желимо да код пса поспјешимо и практично искористимо исконске инстинкте тражења њухом по трагу, гласно јављање када рањену дивљач подигне, те неопходну оштрину и облајавање када је заустави или угинулу пронађе.
При томе ваља знати да пас на трагу рањене дивљачи не прати само мирисе крви (јер је – с обзиром на положај ране на тијелу, не мора ни бити, осим на мјесту стајања при поготку!), већ и друге трагове на тлу и растињу које рањена дивљач својим кретањем оставља, као што су трагови мирисних жлијезда и (посебно) мирисни продукти (распадања) згаженог биља или живих организама који на трагу (чак) знатно дуже трају. Гласно гоњење и облајавање нађене дивљачи су важне особине обученог пса, којима нам даје на знање да је на трагу, да је рањену дивљач уставио или већ угинулу пронашао. Уколико се пас не оглашава, он ће своје умијеће морати да докаже као “показивач”, тј. способност да водича (њему знаним знацима) обавијести о резултату и успјешно га доведе до плијена.
Уз све ово, код крвосљедника је пожељна храброст и оштрина у нападу (уз облајавање) којима рањену дивљач задржава на мјесту до доласка водича. За увјежбавање ових основних радњи, водич користи одговарајућу опрему и поступке о којима у даљем тексту говоримо.
Опрема
Од опреме за обуку крвосљедника потребан нам је – уз мекани овратник и кратки поводац (који смо користили и код школовања), још један поводац дуг шест до осам метара, одговарајућа опрема за водича и помоћника која се састоји од гумених чизама (са којих се лако отклањају мириси и прљавштина) и прикладна одјећа за несметано кретање по природи, а затим и приручни “алати” – у првој варијанти у виду: до два метра дугог штапа са причвршћеном спужвицом на врху, кантице са ручком у којој је крв за намакање спужве, флашице са резервном крви дивљачи или домаће стоке (препариране сољу да се не згрушава), или – у другој варијанти: пластичне флашице са крвљу са суженим отвором на грљку из које се повремено истискује покоја капљица крви, или – у трећој варијанти: исте такве флашице са крвљу причвршћене на стопало помоћника (маркиранта) која при сваком кораку испушта покоју капљицу крви. Корисно је да се у опреми маркиранта нађу папци срнеће дивљачи или дивље свиње које ће причврстити на обућу, и обавезно: осушена мјешина дивљачи напуњена сламом и пошкропљена крвљу, да би се ставила на крај маркираног трага. Уз то, добро је да помоћник при постављању има нож или сјекирицу којима ће видно маркирати правац кретања, да би водич могао контролисати исправност кретања пса.
Постављање трага
За постављање трага на почетку обуке треба изабрати ливаду са травом (не вишом од десетак цм) како бисте пса присилили да тражи са “ниским носом”. Први постављени трагови (капљице крви) треба да буду праволинијски и (релативно) кратки (до 100 м) на чијем ће крају бити остављена мјешина од дивљачи напуњена сламом и пошкропљена крвљу. Опонашајући прилике у пракси, капљице крви су на почетку трага обилније и чешће, а касније све рјеђе. Са напредовањем школовања, постављени траг треба све више продужавати (на 200, 400 и 800 метара – како то и Правилник за такмичење у раду на крвавом трагу предвиђа), провлачећи га кроз различите облике вегетације и уводећи у све гушће растиње (какво и рањена дивљач бира да би се рањена склонила), и то са све мањом количином употријебљене крви (Правилник дозвољава употребу четврт литра крву за маркирану дужину трага од 1.000 м).
Тражење
По завршетку посла око постављања трага сачекамо (око два сата) да се изгуби мирис помоћника, а потом на дугом повоцу доводимо пса на почетак трага и уз команду “тражи” пратимо његово кретање. Уколико пас одступи од маркираног правца и не успијева да га пронађе, прилазимо му, узимамо га у наручје и храбрећи га наводимо на мјесто трага гдје га је изгубио. Тиме му помажемо да траг пронађе и настави трагање све до краја гдје ће наћи и огласити – у прво вријеме постављену мјешину, а касније – кад год се за то укаже прилика, и одстријељену дивљач. (У случајевима успјеха – награда псу не би смјела изостати.)
Вјежбе на крвавом трагу ваља изводити свакодневно, уз одговарајуће залагање водича и помоћника, и то у свим временским условима (кише, суше, снијега, олује и др.), због чега су оне дуготрајне. Водичи морају бити упорни и пуни разумијевања за психу пса, стимулишући га похвалама, миловањем и наградама за сваки успјех и благим кориговањем грешака (командама “не” или “фуј” уз лагано потезање повоца).
Када са псом успјешно завршимо са вјежбама на вјештачки постављеном трагу, прелази се на рад у ловишту. Најприје трагајући по маркираном простору на којем је вучена одстријељена дивљач, а потом и кроз провјеру достигнуте обучености у стварним ситуацијама. У тој прилици, на мјесто рањавања се доводи пас на дугом повоцу и уз наредбу “тражи” почиње трагање. Кад пас траг уочи, водич ће га похвалити и стимулисати истом наредбом крећући се лагано за њим, повремено означавајући пређени дио пута – најбоље рол-папиром у боји у периоду снијега, а бијелим у осталим условима, како се не би десило да се трага по већ пређеном простору.
Током слијеђења пас ће наилазити на тешкоће у праћењу трага због водених токова, тешко проходних густиша и сл., када му је помоћ водича неопходна. Водич ће у тим приликама означити мјесто до којег је стигао, помоћи псу да пређе или заобиђе препреку, претражујући мјесто преласка на супротној обали или излазак из густиша, све док водич не примијети тракове крви или пас њухом не пронађе траг и настави праћење. Ако водич није у прилици да примијети трагове крви, а пас упорно наставља праћење, знак је да је дивљач престала крварити и да трагање треба наставити све док се дивљач не пронађе.
Кад пас водича доведе до мртве дивљачи, водич ће га пустити са повоца да дивљач оњуши и што дуже весело лаје крај ње, а ако се не огласи – водич га треба подсјетити командом “глас”, а када се огласи, похвалити га и уобичајено наградити за добро урађен рад.
– Овдје ваља нагласити – да награда никако не би смјела бити месо одстријељене дивљачи, да се код пса не би стекле навике да то сам у наредној прилици почне узимати!
У правилу, водич не би требало да дозволи да се пас на трагу креће без повоца, јер се тако губи трудом успостављена веза између пса и водича, мада се у случајевима прелаза преко неких препрека или кроз непроходан густиш и то мора учинити. Но, чим се таква препрека савлада, поводац поново треба користити.
Водич
До жељеног резултата – видјели смо, није лако доћи. Треба најприје наћи пса са жељеним особинама, а потом – упорним радом водича оспособити га за рад. Ни водич не може бити свако. Да би у раду успио, он послу бриге о псу и његовој обуци мора свакодневно поклонити дио времена. Уз то је неопходно да буде благе нарави, упоран и са потпуним познавањем особина и психе пса којег обучава. С обзиром на дуготрајност рада и потребе да се рад са псом највећим дијелом обавља у природи, најсврсисходније је да се они регрутују из редова ловочувара или пасионираних ловаца са боравиштем у ловиштима, који су у прилици да одвоје дио времена за дружење са псом, за његову обуку и свакодневну вјежбу. Такве људе треба посебно стимулисати и храбрити.
Задаци ловачких и кинолошких организација
Ловачке и кинолошке организације морају показати пуно разумијевање за етичку и материјалу корист употребе обучених ловачких паса у ловном газдовању, посебно у дијелу рационалног коришћења којим се реализују дугогодишњи напори у стасавању капиталних грла, од којих се очекују и одговарајућа средства за даље унапређење ловства и ловне кинологије. Задатак ловачких организација би био да одреде одговарајуће терене за обуку ловачких паса, да материјално помогну набавку квалитетног грла одговарајуће пасмине, набавку потребне опреме, учествују у трошковима путовања по ловишту и одлазака на специјализована такмичења. Задатак кинолошких организација је да – у складу са савременим сазнањима у свијету, усаглашавају правилнике о испитима урођених особина паса и такмичењима у раду паса на трагу рањене дивљачи. И, не заборавимо, осим директне користи – прихода од трофеја и осталих дијелова пронађеног примјерка дивљачи, ту је и задовољство онога ко газдује ловиштем и – још веће, онога ко је дошао до жељеног трофеја.
Повезани текст: ТЕМА: Трагање за рањеном дивљачи (I)
Живко Рапаић
Be the first to comment