Вриједност услуга паса обучених за рад на крвавом трагу у ловиштима са крупном дивљачи је непроцјењива. Код нас је познају само малобројни који су били у прилици да доживе радост након успјешног трагања за жељеним трофејем рањене дивљачи уз помоћ обучених паса. Наглашавамо малобројни, не зато што су случајеви рањавања дивљачи ријетки, већ зато што још у занемарљивом броју ловишта имамо устаљену праксу узгоја и обуке паса за ову намјену и покрај значаја који они у ловиштима имају.
Такво стање се не би могло (а ни смјело) било чим правдати. Оно опстаје као резултат недовољне бриге ловаца и кинолога (смијемо ли рећи ловачке и кинолошке организације?) у нашим крајевима да се оно промијени. А промјена је – ако желимо напредак, неопходна. Она би нам донијела нове садржаје у ангажовању појединаца (ловаца и кинолога на узгоју и обуци паса) и прилику да у оквирима ловачке и кинолошке организације усталимо као редовну праксу организовану обуку водича и паса и атрактивна такмичења у раду паса на крвавом трагу и тако обезбиједимо неопходан број обучених крвосљедника. Њима би биле отворене нове могућности – како у етичком тако и у материјалном смислу: била би подигнута заинтересованост ловаца уз узгој, обуку и такмичење, а рањавањем онеспособљена дивљач за опстанак у природи би била успјешније проналажена, а њени трофеји и остали дијелови – сходно плановима газдовања ловиштем, били би ефикасно оприходовани.
Досадашња искуства
Човјек је одавно спознао да му пас – са својим урођеним особинама, може бити вјеран пратилац, чувар и незамјењиви сарадник у лову. О томе нам свједоче историјски подаци из свих дијелова свијета и свих развојних периода друштва. Из њих је лако уочити да је човјек код пса открио оданост, али и далеко оштрија чула њуха и слуха него их сам посједује, као и то да их може успјешно искористити. У прво вријеме за обезбјеђивање егзистенције, а касније и у бројним другим активностима, али најчешће у лову. Кроз лов се присност између ловца и пса продубљивала. На основу те сарадње, човјек је, као разумно биће, настојао да поједине особине пса и унаприједи. Тако је створио помоћника који ће му гоњењем дотјерати дивљач, истјеривати је из јама, доносити из воде или слиједити по крвавом трагу.
Временом, узгојем и обуком, створене су чисте пасминске групе специјализоване за поједине врсте лова чији се рад данас организовано унапређује. Међу њима су и пси обучени за рад на крвавом трагу, који су због значаја за ловно господарење предмет све већег интересовања код нас и у свијету.
Улога ловачких паса у ловном газдовању
Савремено ловно господарење обухвата мјере заштите и узгоја дивљачи, које са мјерама уређења ловишта имају за циљ да у ловишту достигну и одржавају оптималне популације појединих врста дивљачи (усклађене са могућностима станишта) које ће у репродукцији донијети (реалан) годишњи прираст, чијим се (рационалним) коришћењем (у цијелости) може рачунати у остварењу прихода за редовно пословање и даље унапређење ловства.
Такво пословање захтијева стално човјеково присуство у простору – његову активност на осматрању и регулисању бројности предатора, величине, здравственог стања и омјера полова у популацијама дивљачи као основе за интервенције код уочених потреба за излучивањем појединих примјерака из узгојних и санитарних разлога или пак због дозрелости. У свим тим пословима обучени ловачки пси су од непроцјењиве користи. У пословима заштите ловишта пас ће човјека на вријеме упозорити на присуство других лица или предатора исто као и на болесне и изнемогле примјерке који су се склонили на неко скровито мјесто да би скончали. Код провођења узгојних мјера помоћи ће му у пребројавању, код осматрања правовременим упозорењем, док су код коришћења готово незамјењиви – било да је потребно присуство дивљачи показати, подићи и гонити, донијети или рањену пронаћи.
Свједоци смо да се и у нашим ловиштима обучени ловачки пси успјешно користе у већем броју описаних начина. Најчешће се користе гоничи у брдско-планинским подручјима, птичари и цуњавци у равничарским предјелима, а јамари у свим крајевима. Са псима за рад на крвавом трагу то (нажалост) није случај. Ријетки су они који их држе и са њима раде. Тек у незнатном броју привредних ловишта се озбиљније радило на узгоју и обуци крвосљедника, али су резултати тог рада остали у њиховим оквирима и опстали у незнатном броју.
Као посљедицу таквог односа имамо готово безнадежну ситуацију у ловиштима код случајева када у њима буде рањена крупна дивљач. Каква је то штета знају само они којима је због тога измакао жељени трофеј и у памћењу оставио животну грешку, као и корисници ловишта који нису реализовали резултате годинама улаганог труда у стасавање капиталног (медвједа, дивојарца, срндаћа, вепра или било којег другог) грла крупне дивљачи.
У свијету то није тако. За илустрацију поменимо статистичке податке из Словеније из којих видимо да њихови ловци узгајају од 400 до 600 паса за рад на крвавом трагу и да уз њихову помоћ годишње буде пронађено између 1.100 и 1.500 грла рањене крупне дивљачи.
Све речено нас озбиљно упозорава да узгоју и школовању ловачких паса за рад у ловишту морамо поклонити више труда, а посебно узгоју и обуци крвосљедника у ловиштима са крупном дивљачи. Сматрамо, наиме, да ниједно од таквих ловишта не би смјело бити без обучених паса за рад на крвавом трагу.
Избор штенета
Kад се на основу проучених информација из праксе или литературе одлучимо за пасмину слиједи нам избор штенета. Том чину претходи сазнање о могућностима набавке, а потом и информације о радним особинама родитеља. Чак је корисно сазнати да ли је то њихово прво или неко касније легло јер се у том случају можемо распитати о штенцима из ранијих легала истих родитеља и сазнати у којој су мјери они наслиједили тјелесне и радне особине предака.
Послије одлуке за одређено легло слиједи избор штенета. Код тога заинтересовани водич треба да више пута обиђе легло и тако прати тјелесни развој штенаца уз мајку (до шест недјеља). У тим обиласцима поклања пажњу на понашање и темперамент појединог грла, па и то узима у обзир. Као круна свега, прије дефинитивног избора, треба да услиједи провјера њуха тако што ћете штенад однијети на затрављени простор и на удаљености од два-три корака од њих, у правцу одакле струји вјетар, расути комадиће свјежег меса. Они са бољим њухом ће га прије осјетити и пронаћи у трави, па им због тога треба поклонити повјерење.
Из легла штене узимамо послије шест недјеља. Тиме га одвајамо од мајке и осталих чланова крда и прекидамо исконске токове живљења, али са потребом да му их надокнадимо бригом о исхрани, хигијени и дружењу. То су обавезе новог власника, који му је обично и водич. Он се мора побринути за удобан лежај, одговарајуће вишекратне оброке и редовно извођење ради обављања физиолошких потреба. Тиме водич, у свијести штенета, преузима улогу предводника (крда). Кроз храњење и игру у том периоду почиње навикавање штенета да се одазове на име и позив, на прихватање и ношење овратника, вођење на повоцу, лајање на команду “глас” и сл.
Тако штене почиње приликом позива и храњења да се привикава на име, похвале, миловања и награде за све добро што учини и прекоре, оштријим гласом и изостанак награде, када погријеши. Пас ће те гестове врло брзо схватити и, ако их понављамо, трајно запамтити. Сљедеће је привикавање на овратник и поводац. И ту треба очекивати отпор који треба савладавати упорним понављањем, похвалама и наградама. Нипошто грубом силом, а никако ударцима повоцем јер ће то изазвати супротан ефекат.
Са младим псом навикнутим на поводац треба шетати по насељу, пољу и шуми како би се навикао на околину у којој ће сретати домаће животиње, разне мирисе и цјелокупан промет око њега. При томе ће пса све занимати, а нарочито оно што се креће. На водичу је да у тим приликама одговарајуће реагује похвалом или прекором и тако га привикава на жељено понашање. При томе се не смије сметнути с ума ни младеначка потреба псића за игром – коју треба повремено (али редовно) упражњавати на отвореном простору, уз настојање да се и том приликом исправљају нежељене појаве понашања. У том узрасту пса треба учити да се на команду “глас” јави лавежом јер ће нам та радња бити потребна у каснијој обуци. Истовремено, кроз игру пса треба навикавати да њухом тражи храну, и то тако што ћемо му мијењати мјесто давања хране, а до новог мјеста ићи трагом мјестимично просуте хране. Тиме ћемо му изоштравати њух, подстичући га да тражи “ниским носом”. Вјежбе тражења треба примјењивати и код шетње у природи, када је пас без повоца, тако што ће се водич сакрити и присилити га да га њухом пронађе.
Кроз игру у том узрасту ваља покушати и са праћењем трага који смо претходно поставили повлачећи сирово месо или кожу скинуту са дивљачи, а потом пса на повоцу довели на почетак трага, пратећи његово понашање и успјешност праћења, уз исправљање (ако је то потребно) и награђивање на крају. Иста игра се затим понавља и без повоца.
И тако, играјући се са псом, добар водич ће га привићи на себе и успут припремити за даље школовање.
Крвосљедници
Кинологија у ову групу сврстава само баварског и хановерског крвосљедника. То, међутим, не значи да се једино они обучавају за рад на тражењу рањене дивљачи. Штавише, бројнији су случајеви да се за тај посао користе брак-јазавчари, оштродлаки и краткодлаки јазавчари, теријери, па чак и друге пасмине (птичари, гоничи). Основно је да за обуку буду изабрани пси с одличним њухом и да га затим кроз обуку за рад на крвавом трагу припремимо за рад у ловишту. Због тога, избор пасмине треба да буде лична одлука водича јер ће он у тој прилици уградити и одговарајуће склоности које ће каснијим радом настојати да оправда.
(Наставак у идућем броју)
Живко Рапаић
Be the first to comment