Кад се нешто воли, онда ни године нису препрека да се човјек тиме бави. Примјер за то нашли смо у селу Горњи Шепак код Зворника, гдје смо посјетили Хамдију Шишића, који се активно бави ловом иако има 82 године. Није све како је било прије пет деценија када је први пут изашао у лов, али га још служе и ноге и очи.
Још као дјечак, са 12 година, Шишић је посјећивао ловачке светковине и дружио се са ловцима. Љубав према природи и лову, уткана од раног дјетињства, није престала ни данас у деветој деценији живота.
Ловац је постао 1970. године. Било је то, сјећа се, у Ваљеву, пошто је радио у тамошњем предузећу за путеве као возач камиона. Претходно је купио ловачку пушку, а први оружани лист сачувао је до данашњих времена. Такође, посједује и чланску ловачку карту која датира од 1972. године.
Од првог дана, каже, лов је сматрао племенитом вјештином.
-Никада нисам јурио неке трофеје. За мене је било најважније дружење, чист ваздух и рекреација, али је било и улова. Било је важно свега понијети у торби, па посједати на ливади и дружити се – прича Хамдија, који је почасни члан ЛУ „Соко” из Козлука.
Са осмијехом на лицу се сјећа како је све то изгледало некада, када је он био млађан ловац. Наглашава да се то није промијенило ни до дана данашњег.
-Устајали смо зором. Већина нас са собом је носила чутурицу с ракијицом, јер доброг почетка дана нема без доброг гутљаја. Поглед би нам увијек био на страни изласка сунца, ради процјене, да ли ће нас пратити лијепо вријеме – казује овај времешни, али веома витални човјек, који себе назива вјечитим ловцем у срцу.
На њивама, пропланцима и прелијепим природним крајолицима Горњег, Доњег и Средњег Шепка, каже, оставио је најљепше године. Прича нам како је некада лов био посебна светковина, а ловци најугледнији становници у својим срединама.
-И данас се сјећам тих наших дружења, гдје смо се недјељом, најчешће на Брањеву, окупљали и ловили. Долазили су ловци из свих околних села, били су то својеврсни празници лова – истиче Шишић. Све су то, наводи наш саговорник, били добри људи. Каже да у то вријеме, прије пет деценија, није било ловачких кућа, него су се ловци, буквално, састајали и дружили на ливадама.
-Посједамо по трави, изнесемо из руксака све што смо понијели од наших кућа и онда до вечерњих сати траје наше дружење – оживљава успомене на једно, како каже, незаборавно вријеме Хамдија Шишић, који ужива велико поштовање међу ловцима, како у секцији Шепак, тако и у матичном удружењу.
Иако је закорачио у девету деценију, Хамдија је попут „чигре” и врло бистрог ума. С лакоћом се сјећа многих датума и догађаја, који су, како каже, уткани у његов животни и радни вијек, а посебно оних који се односе на ловство овог краја.
Ловачки узор му је био Зијо Тахировић из Горњег Шепка, коме је неколико година носио ловачки руксак, а међу ловачким величинама овог краја памти имена Које Николића из Роћевића, Душана Текића из Јасенице, Мехдина Кадрића из Горњег Шепка и многих других.
-Трудио сам се да увијек будем добро са људима, да развијамо другарске и пријатељске односе – наглашава Шишић.
Посебно је, додаје, био везан за људе из Ваљева и Лознице, прије свега своје радне колеге, са којима је, како каже, провео многе године.
-Имам велики осјећај и љубав према Србији. У ваљевском и лозничком крају радио сам од 1963. до 1992. године, гдје сам упознао доста људи искрених пријатеља. У Србији сам стекао и пензију, а ту, преко Дрине, у Лозници, средњу школу су завршили и моје двоје дјеце – син Екрем, који сада живи у Међашу код Калесије, и кћерка Есма, која је са својом породицом у Нирнбергу у Њемачкој.
Шишић памти и сарадњу коју су својевремено имали овдашњи ловци са колегама преко Дрине, прије свега са ловачким друштвом „Видојевица” из Лешнице код Лознице.
-Много смо били упућени једни на друге. Наши пријатељи из Лешнице, сјећам се, годинама су нам обезбјеђивали зечеве, од 50 до 100 комада. Била је баш велика слога међу нама. Од те старе гарде ловаца из Лешнице, имао сам прилику да прије двије године видим Миодрага Брезјачанина-Шећера.
По завршетку рата у БиХ, Хамдија се вратио у родни крај из Аустрије, гдје је провео пет година, а међу првим корацима које је предузео био је сусрет са својим некадашњим радним колегама из предузећа за изградњу путева у Лозници и Ваљеву.
-Имао сам велику жељу да их видим. Тешко је ријечима описати нашу срећу кад смо се поново срели. Људи су у пензији, али нас веже једно незаборавно вријеме током нашег заједничког рада и дружења – у једном даху, озареног лица, прича о сусретима са својим некадашњим колегама овај пензионер и ловац из Горњег Шепка, села изнад ријеке Дрине, на 25 километру магистралног пута Зворник-Бијељина.
У свом пет деценија ловачком стажу, Хамдија је углавном ловио зечеве и фазане. На ловачком „виску”, признаје, није било неких посебних трофеја.
-Дивљач за мене није била само мета. Постоји нешто што се зове ловачка етика и ту нема поговора – категоричан је Шишић, наглашавајући да су у лову веома важни дисциплина и поштовање ловчког кодекса.
Кроз дугогодишњу животну и ловачку праксу имао је и добре ловачке керове: бараке, посавце, српске тробојне гониче. Додаје да је за ловца важна и пушка, али је важније око, да га прати добар поглед. И, наравно, да буде доброг расположења.
У богатом ловачком опусу, разумљиво, доста је и ловачких шала и анегдота. Многи су се, каже стари ловац, „лијепили” на ловачке приче, које су домишљато, на њима својствен начин, пласирали истински љубитељи лова и природе.
У секцији Шепак, која окупља више од 40 ловаца из Горњег, Доњег и Средњег Шепка, кажу да је Хамдија човјек за примјер.
-Својим осмијехом уноси нам посебну ведрину. Код њега никад не можете примијетити неку нелагоду и да му је тешко. Позитивном енергијом баш зрачи у нашој секцији – чујемо од Пашаге Омеровића из Средњег Шепка, вишегогодишњег колеге у лову.
И данас, када је закорачио у девету деценију, Хамдија излази у ловиште.
– Здравље ме, с обзиром на моје године, добро служи. С пушком о рамену прошетам до оближњих шума, односно пропланака, са својим пријатељима ловцима увијек се лијепо осјећам. Волим овај народ, моје колеге ловце, ову љепоту природе.
На крају разговора стари ловац ће још рећи:
– Вјерујте, мени лов продужава живот. Љубав према лову и људима ме одржала све ове године. Нема веће слоге и љубави од лова, нема боље организације од наших ловачких удружења. Млађим ловцима поручујем да се уважавају и да буду добри другови, али и да поштују законе о ловству и воде рачуна о свом понашању у лову – закључује Хамдија Шишић, један од најстаријих ловаца у приобаљу Дрине, истовремено изражавајући захвалност Ловачком савезу што је, како каже, дао овакву демократију ловству у Републици Српској.
Поштење за десет
Враћајући се из лова, у близини граничног прелаза на Дрини код Шепка, прије неколико година Хамдија Шишић је пронашао новчаник с новцем и разном документацијом. Манифестујући освједочено поштење које га краси читав радни и животни вијек, већ наредног дана успио је да пронађе власника изгубљеног новчаника.
О том догађају овај времешни мјештанин Горњег Шепка прича:
-Поштење и неокаљени образ вриједнији су ми од сваког блага. Ни у једном тренутку нисам се двоумио да пронађени новчаник с новцем и документима задржим, већ сам одмах, по доласку кући, размишљао како да ступим у контакт са његовим власником – говори Шишић, додајући да је у новчанику било 60 евра, 100 конвертибилних марака, 2.500 динара, двије платне картице и разна друга документа, која су, испоставиће се убрзо, припадала Стојанки Тешић из Лознице.
Он каже да има доста познаника и пријатеља у Србији, те да новац није вратио због славе, већ зато што то нису његове паре.
-Да је било милион марака, исто бих поступио. Мени је најважнија срећа и здравље моје породице – казује овај скромни човјек, чији је гест одјекнуо не само међу становницима овог краја, него и међу ловцима у приобаљу Дрине.
Сусрет са Владом Зечевићем
Хамдија Шишић памти и сусрет са Владом Зечевићем, првим послијератним министром унутрашњих послова у ФНРЈ.
-Почетком педесетих година прошлог вијека овај чувени православни свештеник из Лознице, који је потом био истакнути друштвено-политички радник у некадашњој Југославији, долазио је на окупљања и дружења ловаца на брду Градац, између Роћевића и Локања. Као дјечак упамтио сам с каквим одушељењем су га људи дочекали, али и како је он био непосредан и народни човјек.
-Кад одем у Лозницу, често посјетим његов споменик, који се налази у центру града. То је моје поштовање према том човјеку – истиче Шишић.
Возач и у деветој деценији
Хамдија Шишић посједује возачку дозволу скоро шест деценија. Волана се не одриче ни данас, у 82. години живота.
-Сваке двије године ми продужавају возачку дозволу. Са својим „голфом” најчешће крстарим на релацији Међаш-Горњи Шепак, а возим и до Тузле, затим до Зворника, Лознице, Бијељине…
Мишо Лазаревић
Be the first to comment