Ловачка прича из приобаља Дрине: Ко једном крене у лов, више нема повратка!

На двадесетак километара од Зворника, низ Дрину, налази се село Јасеница. Ово уређено подрињско мјесто са ријешеном инфраструктуром, углавном лијепим двоспратним кућама, познато је и по бројним ловцима, који са колегама из сусједног села Трновица, чине ловачку секцију која дјелује у оквиру ЛУ „Соко“ из Козлука.

Као ријетко гдје, овдје се осјећа љубав према лову и природи па стога и не чуди што је у Јасеници доста ловачких породица. И по три ловца из једне куће могу срести у овом селу. Нешко Видовић са 87 година један је од најстаријих мјештана у Јасеници, али и ловаца у овом крају. Љубав према лову и природи пренио је на сина Бошка, а потом и на унука Мила.

У кућном дворишту, са својим насљедницама, стари ловац не крије задовољство што је лов, несумњиво, постао породични усуд Видовића.

– Велика је наша љубав према лову. Волимо природу и дружење. Кад се једном крене у лов, онда више нема повратка – говори чика Нешко, који је у својој богатој ловачкој каријери, како каже, највише волио да се надиграва са фазанима и зечевима.

Својевремено су, прича нам, ловишта била пуна ове дивљачи. Најчешће се ловило у троуглу села Јасеница, Трновица и Кисељак, али се одлазило и у сусједна ловишта, у Локањ и Пилицу.

– Када сам ја постао ловац, прије пет деценија, наша секција је бројала 17 чланова. Били су то угледни домаћини, ловац је, вјерујте, био господин у свом селу. Најчешће сам ловио у групи са Симом и Момиром Танацковићем, учитељима Николом Новаковићем и Радом Ковачевићем, затим Радивојем Јовићем, Видојем Стевићем, Нешком Богићевићем, Лазаром Тешићем…

Увијек их је, каже, пратило добро расположење. Ловци су преносили веселу и пријатну атмосферу. Све су то, наводи наш саговорник, били добри људи.

– Гдје год смо ловили, мјештани су нас лијепо дочекивали. Кажу: Ево ловаца, дајте ракију и мезе, да почастимо људе!

На њивама, пропланцима и прелијепим природним пејзажима Јасенице, Трновице и Кисељака, на обронцима Мајевице, каже, оставио је најљепше године. Прича нам како је некада лов био посебна светковина.

– И данас се сјећам тих наших дружења, гдје смо се, најчешће суботом и недјељом, окупљали и ловили. Били су то за нас својеврсни празници – истиче најстарији члан породице Видовић. Каже да у то вријеме, прије пет деценија, није било ловачких кућа, него су се ловци, буквално, састајали и дружили на ливадама.

– Посједамо по трави, изнесемо из руксака све што смо понијели од кућа и онда до вечерњих часова траје наше дружење – оживљава успомене на једно, како каже, незаборавно вријеме.

Тих сусрета, сјетно ће стари ловац, данас је све мање. Људи су, једноставно, заокупљени својим животима и проблемима, које им намеће ово вријеме.

– Волим кад ми дођу млађи ловци, да ме посјете, да се мало испричамо и да овако, кроз ловачке приче, оживим и своје успомене – казује Нешко Видовић, један од најстаријих ловаца у приобаљу Дрине.

Његови насљедници, син Бошко и унук Миле, такође су пасионирани љубитељи лова и природе.

– У нашој породици, видите, лов заузима посебно мјесто – укључује се у разговор Бошко, који је ловац постао 1986. године. Каже, многе лијепе тренутке управо је доживио у лову.

– Дружење у природи је изнад свега – рећи ће, напомињући да успјешног лова нема без добрих ловачких керова.

Бошко је годинама активан у својој ловачкој секцији. Својевремено је два мандата био главни лововођа, као и предсједник секције. Вичнији је да ради и помаже него да говори, мало је причао о личном доприносу у раду секције, али и изградњи ловачких објеката на овом терену. Поносан је, као уосталом и сви други овдашњи ловци, на ловачку кућу у засеоку Богићевићи, која је заједнички дом за ловце из Јасенице и Трновице, али и на неколико високих чека, које доминирају ловиштем, управо изграђене у вријеме док се Бошко налазио на челу ловачке секције.

За овог угледног домаћина, некадашњег радника зворничке „Водопривреде“, лов је увијек представљао посебан доживљај.

– Никада ми циљ није био да одстријелим што више дивљачи. Увијек сам желио да ми лов буде прилика за дружење и упознавање нових људи – говори Бошко, који највише лови у непосредном окружењу.

Прича да су ловци због дивљачи, а не дивљач због ловаца. Сматра да је потребно још више радити на уништавању предатора, који су бројни и на овом подручју.

– Ловци морају више бити посвећени уништавању разних штеточина које кидишу на племениту дивљач – казује овај узорни ловац, додајући да њихова домаћинства скоро свакодневно посјећују лисице и које су, готово, постале као домаће животиње.

Бошко има два сина, старији Миле је такође кренуо стопама оца и дједа. Иза себе има више од двије деценије ловачког стажа.

– Још од дјетињства заволио сам лов. Једва сам чекао да положим ловачки испит и постанем ловац. Жеља ми се испунила 1999. године. Кад год ми обавезе дозволе, одлазим у природу, са својом ловачком групом у којој су, поред оца Бошка и стриц Стево Видовић, затим Перо Милошевић, Вајо и Далибор Перић.

Миле каже да му лов пружа истинске тренутке задовољства, додајући да никад није испољавао неку посебну ловачку страст према улову дивљачи.

– Важно је дружење. Радујем се сваком изласку у природу, јер у миру и тишини се најбоље одморим послије свакодневних обавеза – истиче овај 45-годишњак, иначе запослен у Градској управи Зворник, као радник обезбјеђења.

Каже да највише лови на терену своје секције, а био је и у гостима код ловаца у Дрињачи код Зворника те у Бијељини, са којима је ловио на простору Семберије.

Миле је и велики заштитник дивљачи, заједно са својим оцем и осталим колегама у ловној групи.

– Није само лов узети пушку и одстријелити дивљач како неки сматрају. Наша првенствена улога је да будемо чувари наших ловишта, што и јесу истински ловци – поручује најмлађи члан ловачке породице Видовић.

Да је Видовићима лов увијек био нешто посебно потврђују и ријечи Стеве Видовића, блиског рођака, из чије породице су такође три члана тренутно ловци. Популарни „Живанић“ је поносан на бројну ловачку фамилију Видовић.

– Мој отац Перо био је један од првих ловаца на овим просторима – казује Стево, који је закорачио у 68 годину живота. Још као мали, сјећа се, са оцем почео је одлазити у ловиште. Ловачки испит је положио 1982. године и од тада је активан ловац.

Стевиним стопама кренули су и његови синови Славко и Милисав, који привремено живе и раде у Швајцарској. Каже да га је у лову највише привукло дружење, али са жаљењем констатује да је тога у посљедње вријеме много мање. Неумитни темпо цивилизације и брзог живота, које је наметнуло данашње вријеме, умногоме су утицали и на ловачка дружења и боравак у природи.

Видовићи су скоро увијек заједно у лову и то је, вели Стево, нешто што им представља посебно задовољство.

– Драго ми је да су и млађа покољења наставили нашу породичну традицију и што се у Видовићима ловачка пушка деценијама предаје у насљеђе – од прадједова, дједова, очева до синова, унука…

У ЛУ „Соко“, а посебно у својој ловачкој секцији, сазнајемо, Стево је годинама био предводник у великом броју акција. Доста је допринио изградњи ловачке куће на ћувику изнад Јасенице, коју називају поносом овог села, али и овдашњих ловаца. Својевремено, као главни лововођа у матичном удружењу посебно је био посвећен богатству ловишта и да се лов, како каже, одвија у складу са ловном етиком и законским прописима.

Осим лова, значајан дио времена посветио је и друштвеним активностима. На привременом раду у Аустрији провео је 11 година, а у Швајцарској скоро двије деценије. Био је активиста и предсједник клуба наших радника „Свети Сава“ у кантону Тићино.

– Уз помоћ наших људи успјели смо да подигнемо цркву и оснујемо Дјечије културно-умјетничко друштво – наводи Стево Видовић, који мирне пензионерске дане проводи у родном крају, најчешће са својим колегама ловцима.

Добри домаћини

Видовићи су успјешни ловци, али и добри домаћини. Породице Бошка и Стеве Видовића једне су од најугледнијих у Јасеници, чија су домаћинства за примјер.

– Сигурно да смо остварени и задовољни као људи. Имамо срећне породице, добру дјецу и унучад. Само да нас здравље што дуже послужи – казују рођаци Бошко и Стево Видовић, уживајући у својим пензионерским данима, али и ловачким активностима.

Сјећање на „Водопривреду“

Три члана породице Видовић својевремено су била запослена у једном предузећу – зворничкој „Водопривреди“! У популарној „Бујици“, како су звали овај колектив, Нешко је радио 26 година, Бошко је провео комплетан радни стаж од четири деценије, док је Миле био 14 година. Нешко је радио као бравар, док су Бошко и Миле возили камион.

– Било је то добро предузеће, које је, као и многа друга у зворничком крају, нестало са привредне мапе и завршило у стечају – са сјетом се Видовићи сјећају своје некадашње фирме.