Када се помене Грчка, прво што се помисли о тој нама пријатељској земљи, јесу прелијепе плаже и море. Ипак, унутрашњост државе крије много више љепота. Биолошка разноврсност, што се тиче и флоре и фауне, веома је висока. Ловне дивљачи има на више него задовољавајућем нивоу, а број од преко 300.000 ловаца говори довољно да Грци воле природу и уживање у лову.
Прилику да посјетим Национални парк “Планина Олимп“ искористио сам на најљепши начин. Прелијеп октобарски дан започео сам путовањем аутомобилом према малом градићу Литохоро којe се налази у подножју планине. Горостас који, као да израња из Егејског мора, оставио је довољно равнице да се у њој смјести неколико прелијепих градића у регији Катерини.
Након пар сати вожње, стигао сам до музеја Националног парка. Ово, модерно уређено и високотехнолошки опремљено здање, пружа посјетиоцима велики број занимљивих информација о планини. Љубазно особље уз помоћ мултимедијалних презентација одржало је један прави школски час о првим планинарима који су походили Олимп, трасама и планинарским стазама, животињском и биљном свијету и обичајима људи који датирају из античког доба.
Између свега набројаног, највећу пажњу привлачи поставка о дивокозама, најљепшем планинском украсу. Може се уочити да је била веома распрострањена у Грчким планинама, међутим пробијања планинских путева учинила су да се станишта дивокозе сузе на националне паркове. Процјена је да у Грчкој има између 500 и 600 јединки које насељавају планине Централних Родопа, те планине Пиндос, Олимп и вијенце Цена – Пиново. Тренутно, око 150 дивокоза нашло је станиште на Олимпу. Према ријечима кустоса, балканска дивокоза (лат: Rupicapra rupicapra balcanica) је подврста дивокозе која настањује европске алпске планинске вијенце и која вјероватно води порјекло од врсте газеле која је живјела у централним и источним дијеловима Азије прије три милиона година.
Дивокоза је украс националног парка “Планина Олимп“ и као таква је строго заштићена врста. Са својом робусном фигуром, коврџавим роговима који су закривљени унатраг и браон-бијелом маском на лицу, она је извор дивљења љубитеља природе. Стрме планинске стране, литице, планински пропланци и ливаде чине Олимп идеалним стаништем за дивокозе. Током љета и јесени могу се видјети на висинама изнад 1,880 метара надморске висине, док се у зиму спуштају у шуме које се налазе нешто ниже. Подручја Плато Муза, те врхови Стефани, Сколио и Тумпа су типична љетња станишта дивокозе на Олимпу.
Након што сам прикупио потребна знања о планини, кренуо сам у њено истраживање. Кривудави асфалтни пут водио ме је до Приоње (1100 м.н.в.). То је последња тачка до које се може стићи аутомобилом. Овдје се налази коњушница и остали пратећи објекти неопходни за даље снабдијевање планинарских домова. Кафана са терасом била је пуна планинара који су уживали у сунчаним зрацима октобарског јутра. Паркинг је био премали да прими колоне аутомобила и минибуса који су непрестано пристизали.
Одавде се креће пјешке до једног од неколико планинарских домова. Најчешће, након пар сати хода планинари преноће у једном од њих, те сутрадан настављају са успоном према неком од 52 врха Олимпа. Ипак, изазов је попети се на планину и спустити се у једном дану.
Први врх на мом путу био је Скала (2866 м.н.в.). То је други највиши врх послије Митикаса (2.918 м.н.в.) Посљедњих неколико стотина метара успона на Скалу је изузетно тешко. Доста снаге је већ потрошено. Поред великог нагиба који онемогућава прављење већих корака, нестабилно каменито тло непрекидно је бјежало испод стопала. Сипар, како планинари називају ову врсту терена, тешко је савладати и због промјене састава и густине ваздуха на овој надморској висини. Оптичка варка да је врх Скале тако близу била је још једна од деморалишућих препрека која је негативно утицала на психу планинара.
Многи планинари одустају на пола пута. Враћају се видно исцрпљени. Кроз главу пролазе различита питања о сврси овог успона. Унутрашња борба са самим собом је оно што привлачи велики број планинара у ове предјеле. Они желе да упознају природу, али и да увиде своје психофизичке границе. Ово је борба са природом, али и прије свега унутрашња борба, те жеља за самодоказивањем.
Таман негдје на пола сипара, када ми је већ понестајало даха и снаге у ногама, али и мотивације за даљи успон, на неких стотињак метара удаљености, угледао сам дивокозу која је мирно тражила понеку сласну травку у камењару. Призор је био предиван и дао ми је снаге да наставим са кретањем.
Коначно, нашао сам се на Скали, исцрпљен али ипак веома мотивисан да наставим даље. Митикас, највиши врх планине, једна огромна прелијепа стијена, остао је иза мојих леђа. Узаним путељком упутио сам се према Долини Муза и врху Агиос Андониос. Пожртвовање се вишеструко исплатило. Имао сам прилику да уживам у засигурно најљепшим послијеподневним тренуцима. Мислим да би било немогуће ријечима описати призоре зелених пашњака, крша, мора, неба и наравно дивокоза без којих би све то било пустиња. Зато су ту слике да колико – толико приближе читаоцу набројане љепоте.
Повратак је био једнако тежак као и сам успон. Пола сата прије поноћи угледао сам свјетла опустјеле Приоње. Неколико паса, пратилаца коњских каравана, изашло ми је у сусрет. Након пређених 20,8 километара и савладаних 1,845 метара надморске висине у једном дану размишљао сам само о неком поновном повратку на Олимп.
Be the first to comment