Нови Град. Западни градић на ушћу ријеке Сане у ријеку Уну. Моја локација боравка ранч Петковача удаљен 11 километара. “Дједовина” која се простире на тромеђи три ловачка удружења – “Срндаћ” из Сводне, “Пастирево” Добрљин и “Фазан” Нови Град.
Неки сљедећи пут и о овим удружењима. Шогори Бато и Игор ће бити моји домаћини. План се прави седам дана раније прије мог поласка. Обуставом употребе паса гонича послије 15. јануара знао сам да за лов на предаторе нећемо имати потребну помоћ, авај… Игор Личина, секретар ЛУ “Лане” из Рудице, је по мом доласку на ранч потврдио план за недјељу. Бато ми је заказао скуп у бифеу “Код Раје” за 5.45 часова. Кратка упутства од деда Раје, искусног ловца и кинолога уз шољу вруће кафе и покоје “позитивно” добацивање залуталог госта на прву јутарњу. Важна напомена, деда Рајо је старац мојим домаћинима па његове ријечи имају тежину за мог добро расположеног друга Бату.
Свануће
Опрема провјерена и спакована. Крећемо из Петковца за Блатну. Насељено мјесто крај Уне, удаљено тридесетак минута вожње. Возимо се лагано крај Сане, нема журбе и уживамо у предјелима. Пролазимо Нови Град преко моста на ушћу Сане у, некада најчистију ријеку Европе, Уну. Име потиче још од доба Римљана, лат. уна (једна-једина). Природна граница са Хрватском уз Трговску гору?!? Споро свитање и облачно вријеме ми ускраћује потпуни доживљај вожње крај ове љепотице, те и Бато. “Гледај на пут, па гледај на пут”.
Пролази ми мисао о повратку истим путем и допуна оне меморије у глави, овом љепотом, битном за здраворазумне одлуке у најтежим моментима овог суморног доба које нас је све задесило.
Блатна
Дочекује нас предсједник секције “Блатна” Драженко Ћулибрк. Игор мало касни, али секретарска посла се некада знају и мало одужити. Убрзо стижу и остали – Марко, Душко, Милан, Драган… Петнаестак ловаца жељних дружења не маре за изостанак ловачких помоћника и план распореда погона на предаторе је предложен.
Рашће
Први терен за обилазак. Вожња од зборног мјеста неколико километара у брда, добрим путевима. Распоређивање дочека у неколико минута. Знак ослабљеном погону на “мотороли” који издаје Дадо, “МОЖЕ”, директно распламсава адреналин и загријава промрзле прсте на кочници ловачке пушке. Храстова и букова шума у дубоком усјеку обећава. Али не испуњава обећање.
Матавази
У осам часова пребацивање неколико километара аутомобилима и нов распоред. Срнећа дивљач нас осјећа и подиже се пред нама. Нисмо само ми ловци будни овако рано, по тешком времену. Тишина. Нема вјетра. Као да све стоји. Поглед на планину Грмеч, дугачку 60 километара одузима ми дах. Сњежни врхови штрче иза голих грана старог храста… Меморија-допуњена!!
Погон је кренуо и након 45 минута излазе из потока на нас.
“Ништа?”
“Ништа!”
“Доручак?”
“Може!”
Ватра се разгоријева, припремају се разни домаћи производи за печење. Дан раније деда Рајо ми је спаковао његове домаће кобасице од дивље свиње да имам да испечем и дам моје скромно мишљење о квалитету.
Укус за рецепт!
Присјећање догађаја свих чланова ове добро организоване секције уз ватру и препричавање анегдота ми заокружују слику о ловцима из овог друштва као једној екипи са којом треба градити дугорочно и квалитетно пријатељство. Киша нас овај пут прекида уз договор о новим акцијама.
Преузето са странице “Лов и још понешто”, аутор Дејан Џакула.
Be the first to comment