Све до појаве бездимног барута најефикаснији пушчани пројектили били су великог калибра и масе, а њихов терминално-балистички ефекат био је сличан оном који производи врх стријеле са више оштрих сјечива – велики пречник пројектила производио је широку улазну рану и стријелни канал што је за посљедицу имало велики губитак крви.
Међутим, почетком двадесетог вијека, појава бездимног барута унијеће нови фактор у терминално-балистичку једначину. Велике почетне брзине донијеле су разантније путање, шире ране и убитачније терминално-балистичке ефекте. Како су балистичари и конструктори метака подизали вриједности почетних брзина тако су маса и калибар зрна смањивани да би се компензовао јак трзај.
Један од првих балистичара из предметног периода, који је експериментисао са великим почетним брзинама и малим калибрима ловачких карабинских метака, био је амерички адвокат Чарлс Њутн, човјек који је 1912. године конструисао метак .22 Hi Power за фабрику Севиџ. Пројектил метка калибра .22 Hi Power масе 70 грејна имао је за оно вријеме екстремну почетну брзину од 2790 стопа по секунди.
Њутн ће неколико година касније развити и јачи метак. Као полазну основу узео је чауру метка .30 06, скратио је за једну четвртину инча и сузио на калибар .22 те углавио дугачко зрно масе 90 грејна чиме је добио метак .22 Newton. Историјски гледано, управо метак .22 Newton послужиће као основа за ултра-брзи метак .22-250 Remington.
Након низа експеримената Њутн је изгубио интересовање за даљи рад и усавршавање, а метак .22 Newton лежаће неко вријеме у запећку, све док Њутнов пријатељ, оружар Џери Геби, не буде привучен његовим потенцијалом.
За вријеме док Њутн експериментише са жестоком карабинском муницијом малог калибра паралелно се одвија друга прича. Наиме, капетан америчке војске и балистичар по имену Гросвенер Воткинс потписао је средином тридесетих година прошлог вијека уговор са фирмом Винчестер. У то вријеме, популани карабински меци у калибру .22 били су .218 Bee, .22 Хорнет и наравно .22 Hi Power.
Воткинс је заправо у свом раду трагао за оптималним омјером снаге и перформанси карабинске муниције у калибру .22. Одлучио се за чауру метка .250-3000 Севиџ као полазну основу. У току неколико година развоја, Воткинс ће експериментисати са димензијама чаура, угловима рамена, брзинама и притисцима. Па ипак, када је дошло вријеме да Винчестер у производњу уведе новоразвијени Воткинсов метак, умјесто његове конструкције фирма се одлучила за метак .220 Swift, који се базирао на чаури метка 6мм Лее Навџ умјесто чауре метка .250-3000 Севиџ, како је замислио капетан Воткинс.
Иако разочаран, Воткинс је наставио рад на конструисању метка према властитим замислима. Удружио се са поменутим оружаром Џеријем Гебијем који је екпериментисао са метком .22 Newton. Тако настаје метак назван .22 Verminter. С обзиром да је назив тога метка био заштићен ауторским правима, оружари који су жељели направити пушке у овом калибру, а како би избјегли кршење ауторских права, муницију су једноставно називали .22-250.
Убрзо ће почети Други свјетски рат и развој метка .22 Verminter односно .22-250 морао је бити одложен. Још више проблема донијело је увођење метка .222 Remington који је стекао велику популарност одмах по увођењу почетком 1950. године. Једини метак који је могао угрозити његову славу био је у том тренутку заборављени .22 Verminter.
Први корак направиће фирма Браунинг и 1963. године увести пушку у овом ријетком “вајлдкет” калибру који тада нико није производио већ су стријелци сами пунили муницију. Тек 1965. године фабрика Remington започиње производњу муниције званично назване .22-250 Remington и карабина Remington 700.
Перформансе метка .22-250
Метак .22-250 у основи представља специјализовани калибар за одстрел штеточина, захвалан је за ручно лаборисање и има такмичарску примјену али у пракси се најчешће користи за далекоментни лов дивљачи средње величине у сагласју за законским одредбама. Најприкладнији је за лов животиња масе до 40 килограма до максималних 60 килограма. Тежа дивљач до 80 килограма захтијева верзираног стријелца и прецизно пласиран хитац.
Треба такође имати на уму да високе почетне брзине карактеристичне за овај калибар производе најбоље терминално-балистичке хидростатичке ефекте до 120 метара (ради се о хидро-динамичком дјеловању брзих пројектила на ткива богата течношћу односно ефектима који настају предавањем кинетичке енергије пројектила таквим ткивима).
Најчешће коришћена зрна су масе 50 и 55 грејна. Према приручнику америчке фабрике барута Ходгдон метак калибра .22-250 Remington напуњен са 35 грејна барута H380 и лаборисан зрном масе 50 грејна (3.2g) постиже брзину на устима цијеви од 1066 m/s. Са 38 грејна истог барута и зрном од 55 грејна (3.6g) брзина на устима цијеви биће 1133 m/s. У табелама су дати подаци за муницију ППУ продукције са зрнима СП масе 50 и 55 грејна. Наравно, брзине на устима цијеви са зрнима од 40 грејна (2.6g) иду и до 1,287 m/s.
Већина власника ловачких карабина у калибру .22-250 сматра да је тај метак идеалан за лов срнеће дивљачи, поготово на даљинама већим од 200 метара. Федералов метак 22-250 Sierra GameKing са зрном BTHP од 55 грејна и брзином од 1122 m/s показао се као одличан за ту намјену. У принципу за .22-250 Remington важи правило да у лову на срндаћа треба користити тврђа и тежа зрна. Доста ловаца такође сматра да је овај калибар прејак за лисицу али идеалан за одстрел вука.
Интересантно је напоменути да су британске и аустралијске елитне специјалне војне јединице (SAS и SASR) током осамдесетих година прошлог вијека у наоружању имале обртно-чепне финске карабине система Tikka М55 у калибру .22 – 250 Remington. Те пушке биле су намијењене за урбану антитерористичку борбу а калибар .22-250 Remington изабран је специјално због своје брзине, разантности трајекторије, прецизности и мале пробојности зрна које неће рикошетирати.
Пише: Драшко Драгосављевић
Be the first to comment