Мама, вратила ми се, није ме заборавила, биле су ријечи које је узвикивала петогодишња Марија Криваја из Буснова, надомак Приједора, док је трчала у загрљај својој маленој другарици – срни Мицики, коју је пронашла и отхранила још док је била беба.
– Марија и ја смо прошле године у мају шетале и случајно пронашле лане у шуми. Донијеле смо га кући и храниле млијеком из флашице и оно се на тај начин с нама спријатељило – прича Бојана Криваја, Маријина мајка.
У њиховом домаћинству је, каже она, Мицика била све до марта, након чега је отишла и није је било пуна три мјесеца, али се, на радост свих укућана, а поготово малене Марије којој је лане највише прирасло срцу, прије неколико дана поново вратила.
Иако су срне познате као плашљиве животиње, ова није оклијевала да у поновном сусрету пожури у загрљај топлих дјечјих руку и створи призор који би загријао и најхладнија срца.
– Тај период док је боравила с нама уопште је нисмо затварали и све вријеме је била на слободи. Одлазила је у шуму и враћала се, али сваки дан је била ту негдје око куће – испричала је Маријина мајка, која је свједок велике љубави и пријатељства између ове двије неискварене душе.
Мицика је, прича Бојана, боравећи у њиховом домаћинству завољела хљеб, али је сваког дана за њу морао бити и неки слаткиш. Марија је свакодневно журила да што прије нахрани своју другарицу, те да се безбрижно играју и уживају у заједничким тренуцима. Да пријатељство није само оно које се роди између два човјека, потврдио је овај примјер по ко зна који пут, али је и показао да се прави пријатељи никад не заборављају.
– Иако су прошла пуна три мјесеца, откако је посљедњи пут боравила близу наше куће и дружила се с Маријом, она је ипак није заборавила и сада долази само кад је она код куће. Кад ње нема, неће да дође – казала је Бојана, описујући ову невјероватну повезаност двије другарице.
Осим што свједоче игри, трчкарању, љубави и пријатељству, ова два бића уједно и заједно одрастају, што је уљепшано испреплитаним топлим осјећањима.
И док је Марија возила бицикл, Мицика ју је у стопу пратила, када је брала цвијеће, Мицика јој је правила друштво, када је била тужна, она би јој ставила главу у крило и насмијала је, али и када крене на спавање, ова петогодишњакиња зна да тамо негдје у шуми има другарицу која ће јој увијек искрено потрчати у загрљај.
Be the first to comment