Презадовољни гости у лову на шумског принца у Лопарама

Природне љепоте Републике Српске примамљиве су за многобројне иностране ловце. Ипак, када браћа из Србије напишу прелијепу причу, јер су одушевљени оним што су видјели код нас, нашим домаћинским односом и гостољубљивошћу, то веома много значи.

Гости ЛУ “Мајевица” Лопаре били су чланови продукцијске куће “Лов и још по нешто”, а у наредним редовима прочитајте како им је било…

Лов на шумског принца у ЛУ “Мајевица” Лопаре

У Србији је отворена сезона лова на једину селицу из породице кока – препелицу. Наша екипа је жељно ишчекивала лов препелице, међутим… Неколико дана раније добили смо позив од нашег пријатеља Драгише Симића из Дворова крај Бијељине, да дођемо у лов на срндаћа, и то брдско-планинског узгоја. У неколико ријечи све је договорено. Пакујемо се и крећемо.

Долазак, у раније утврђено вријеме и мјесто, након вожње у трајању од два часа у ловачку кућу на Гајевима, Пељаве. Слиједи упознавање са члановима секције Пељаве кроз кратак разговор. Упознајемо Милу Ристића, Ненада Текића, Банета Петровића, Младена Лукића, Мирка Миловановића, Цицана Живановића, Стевицу Деспотовића, Славена Ристића. Након домаћинског доручка, прасећег печења, правимо план за обилазак терена са Драгишом, прије одласка на чеке.

Изузетно амбициозан план нашег домаћина Драгише, али не сумњамо и  крећемо ка првој локацији гдје нас чека предсједник удружења Јовица Глигић. Стигли смо, каже Јовица, у прави час. Јагње на ражњу је хватало посљедње мирисе догорјелог жара. Уз по коју кратку чашицу разговора и шпињетке  упознајемо се и са члановима секције “Бусија”. Глигић нам је рекао да удружење у Лопарама окупља око 500 ловаца у 8 секција и газдује ловиштем на 29.600 хектара.

– Ловиште је брдско-планинског земљишта које је богато дивљачи као што су зец и фазан, срнећа дивљач, дивља свиња, а од предатора који наносе штету ловишту су лисица, шакал и куна – казао је он.

Послије ратних дејстава фонд срнеће дивљачи је био смањен на биолошки минимум. Теренским возилом настављамо обилазак, и пењемо се ка врху Бањ брдо. Кроз неформалан разговор чујемо неке од проблема, као и план за рјешавање истих, те планове за будућност, која по свему судећи има озбиљну перспективу. Макадамским путем идемо даље према врху Драгановац, дијелу ловишта у којем лове чланови секције “Бусија” и уживамо у предјелима.

Пази мине

Стајемо на једном видиковцу одакле се пружа, кроз један усјек, невјероватан поглед, до Тузле, а даље чак и до Коњуха. Међутим, не можемо да не уочимо једну таблу на којој пише “Пази мине”! Један од горућих проблема у овом удружењу је и овај потез са заосталим минама. На самој граници између Српске и ФБиХ недалеко од камена-тригонометра се налази овај ограђени минирани дио ловишта који је прије рата био богат јеленском дивљачи, као и дивљим свињама.

Обилазимо даље све љепше и нестварније предјеле, са обновљеним, као и новим високим чекама са којих се пружа невјероватан поглед од којих застаје дах. Камере су тек нешто касније укључене, јер неке ствари се не могу вјеродостојно приказати, једноставно се морају доживјети. Обиласком дијела ловишта на којем лови секција “Бусија”, предвођени изузетним ловним радником Глигићем, наилазимо на многобројне чеке које су урађене по високим стандардима. Све то закључујемо онако на основу шта смо видјели, а не на рекла-казала. Уосталом кад снимимо и завршимо комплетан материјал, имаћете прилике да сами донесете закључке.

Одлазак на чеку

Враћамо се у ловачку кућу са почетка овог нашег путовања. Дочекују нас и ловочувари Мићо Петковић и искусни Радивоје Максимовић који након 40 година рада у ловочуварској служби предаје дужност млађем колеги. Скупило се још ловаца који жељно ишчекују распоред и полазак у лов. Распоређујемо нашу екипу на чеке и лов може да почне око 17 часова. Изузетно спарно и топло вријеме, иако се налазимо на 300-350 м н.в. те сунчеви зраци који су се скоро поклопили са брдовитим хоризонтом, отежава нам осматрање. Сунце је већ зашло, температура се спустила за који степен, и изгледало је као савршено предвечерје за “лавеж” шумског принца у потрази за срном. Неколико срндаћа у нашој околини се оглашавало, били смо све нестрпљивији да изађу на неку од ливада које видимо са наше позиције.

Свака ливада има свог срндаћа!

Мрак пада и чекање савршеног шестерца нам изгледа недостижна мисија. И прије самог паковања опреме, на ливади ка југозападу се појављује један млади срндаћ, перспективно грло које ће да остане сачувано у ловишту за даљу репродукцију. То нам је улило наду да ћемо ипак бити успјешни, ако промијенимо тактику.

Драгиша Симић нам је испричао о свом тренутном ангажовању као туристички водич у компанији “ТРБ адвентуре”. Фирма се бави продајом оружја, муниције и опреме за лов, ловним туризмом, организацијом роњења, планинарења, као и осталих адреналинских активности у природи.

Ноћ

Повратак у ловачку кућу на сабирање утисака и вечеру. Вруће прасеће печење је у међувремену мајстор Цицан припремио. Вечера и ловачке приче су могле да почну. Чуло се, ко је видио, гдје је видио, кога је срндаћ опет надмудрио. Примијетивши прави моменат нашим домаћинима смо подијелили примјерак нашег издања Збирке ловачких прича “Из дневника ловца”. Разилазак на само неколико сати, јер је Ненад, заказао скуп у 4 часа.

Ту је – није ту

Уморни, нешто послије поноћи, одлазимо до Милана, гдје ћемо допунити батерије од опреме, освјежити се и на неколико сати преспавати. Сабирамо утиске, по глави премотавамо филм, шта урадити при сљедећем изласку. Ма ни трен не прође, ето га звоно на мобилном телефону које тјера на устајање. Висока влажност ваздуха и јака роса са пуним мјесецом у заласку иза оближњих врхова, по нашем домаћину Драгиши, су обећавали.

Ненад је сачекао све ловце са већ скуваном домаћом кафом. Два, три кратка гутљаја тог врелог напитка са специфичним укусом на врху језика, да је принц ту и да нас чека, разбуђује и посљедњу ћелију наших организама.

Снимамо прелијепе кадрове. Излазе наизмјенично срне, срне са ланадима. Све је живо око нас. Фазански пијетлови се чују са свих страна и додатно разбуђују природу. А онда, тотално затишје. Ниска магла је прекрила све ливаде, и богазе.

Чекамо. Чекамо да се сунце појави. Да се појави “ОН”!

И то је то, моменат који смо чекали, и то баш на мјесту на које су нам скренули пажњу искусни ловци, и Здравко и Ненад. Пажљиво осматра, гледа, па сагне главу и пасе. Шарена, сад већ добро осунчана ниско покошена ливада уз багремару је његова јутарња рутина.  Уживамо…

До сљедећег одласка и снимања, са нестрпљењем чекамо, како би употпунили причу о Ловачком удружењу “Мајевица” Лопаре и покушали да вам прикажемо све што оно нуди.

Преузето са: www.lo­vi­sjo­spo­ne­sto.club