СРБАЦ – Један од најстаријих србачких ловаца Душан Лепир (75) од несвакидашње збирке ловачких трофеја и експоната, који су вриједно прикупљани пуне четири деценије, направио је у поткровљу породичне куће музеј, по много чему јединствен у Републици Српској, али и шире.
Овај страствени заљубљеник у природу, који се ловом почео бавити још 1976. године, у двије просторије смјестио је, не само трофеје дивљачи које је одстријелио већ и дрвене скулптуре животиња, уникатне столове, столице и други намјештај, који је лично израђивао па чак и фигуру ловца у природној величини, која представља његов аутопортрет.
– Овај музеј за мене представља право богатство. То је моја оаза мира и спокоја у којој знам проводити сате и присјећати се прошлих времена, када сам био страствен ловац – прича Душан, који се и данас активно бави ловом, колико му, каже, године дозволе.
У његовом ловачком кутку предњачи срнећа дивљач са 29 трофеја, а зидове красе и трофеји дивљих свиња, јелена и друге дивљачи па чак и неких домаћих животиња, попут овнова и јарчева. Највећи број њих је лично уловио, а неке је пронашао у шуми или добио на поклон, попут великих јеленских рогова које је добио од рођака из Њемачке.
– Нису ту само моја достигнућа већ и колекција трофеја из разних дијелова свијета. Тако сам на примјер искомбиновао два јеленска рога која сам добио од пријатеља, а потичу из Срема и Славоније. Челенку сам лично направио од грабовог дрвета и тако добио прави ловачки трофеј – каже Душан. Таленат за израду експоната од дрвета открио је још деведесетих година и од тада до данас израдио је више од 500 експоната.
– Многе фигуре налазе се у дворишту куће, попут дивљих вепрова, медвједа, вукова, лисица и других животиња. Често сам у шуми знао пронаћи занимљиве комаде дрвета, који су већ имали одређену форму и само сам их мало уобличио, али сам исто тако многе морао обрађивати испочетка да бих добио жељени облик. Израђивао сам и друге скулптуре, од којих су неке, попут хајдука, тешке више од 300 килограма – поносно прича Душан.
Његове ловачке одаје краси и богата колекција ловачких пушака, ножева и друге опреме, а посебно мјесто има кутак на којем је дочарао своје литерарне вјештине. Написао је књигу поезије, која још није објављена, као и књига ребуса, која је уникатна на овим просторима. На зидовима се између осталих признања налазе и она за најстаријег рекреативца србачке “Бициклијаде” и марша сјећања “Стазом егзодуса” на Возући, гдје је протекле три године био најстарији међу 700 учесника из цијеле Српске. Већ годинама је и активан члан Планинарског друштва “Видета” из Српца, са којим је освојио на десетине врхова широм Српске.
– Често ми се поклапају термини планинарења и лова, за чим највише жалим. Али најважније од свега је да сам у оба случаја у природи – каже Душан. Додаје да многи имају предрасуде о лову, јер сматрају да се ради о крволочном спорту.
– Многи нас оптужују да се нехумано односимо према животињама а не разумију да се кроз узгојни, санитарни и друге врсте лова смањује број болесних и закржљалих јединки, до којих је најчешће дошло због нагомилавања великог броја дивљачи на одређеном подручју. Ловци воде бригу о дивљим животињама, хране их током зиме и доприносе да шуме и ловишта буду богати квалитетним јединкама – истиче Душан.
Ђоковић
Један од експоната од дрвета на који је Душан Лепир најпоноснији је скулптура Новака Ђоковића од дрвета, на којој је дочарао српског тенисера.
– Велики сам обожавалац Нолета и у његову част направио сам фигуру која такође краси мој музеј. Била би ми част да му је једног дана поклоним – каже Душан.
Дејан Јовичић/Глас Српске
Be the first to comment