Први примјерци шакала (чагља) у ловишту ЛУ „Мотајица“ из Дервенте у ближој прошлости одстријељени су крајем 2005. године на подручју ловачке секције „Трстенци“. Подаци о одстрелу су сигурни, јер је животињи коју је тада одстријелио Бранислав Милић кожа огуљена и осушена па је идентификована и стручно детерминисана као шакал (Canis aureus L.). Такође, исте године Јасмин Милић из Босанског Дубочца, одстријелио је женку шакала, а јамарењем из јазбине извадио је њене младунце и од тада је шакал практично стална дивљач у нашем ловишту.
Ловни стручњаци сматрају да је шакал на подручје Посавине дошао из Бугарске гдје га има у великом броју и да је правац ширења био поплавном долином Дунава, а затим долином Саве у Посавину. Ширењу шакала погодовала је присутност влажних и мочварних подручја, шикара и минских поља. Обиље хране и заклона у посавским ловиштима пружило му је могућност за насељавање и опстанак. Ратним догађањима на подручју Посавине одређени дио површина у некадашњим зонама раздвајања (миниране површине) постао је недоступан за ловно коришћење. На овим површинама бројно стање дивљачи се повећавало због немогућности одстрела. Шакали су искористили немогућност коришћења, мир у станишту и обиље хране, те значајно повећали бројност на овим и проширили се на друга подручја.
Ширење популације ове дивљачи се карактерише као брза експанзија са великом густином насељености, а објашњава се начином исхране ове врсте, која је стрвинар и вјешт предатор, што је чини врло успјешном врстом у природи. Шакал је сисар из породице канида који се опортунистички храни и једе све што може да се поједе, првенствено анималног порјекла. На менију му се налазе стрвине које може пронаћи у ловишту, младунци дивљих свиња, ланад, ситна длакава и перната дивљач, мишеви, волухарице, штакори, пужеви, шкољке, рибе, глисте, кукци и домаће животиње. Храни се и сезонским самониклим и култивисаним воћем и поврћем, сјемењем уљарица и житарица. „Поред тога имамо отворене депоније смећа на које се баца органски отпад, тако да шакал налази велику количину хране. Када животиња има довољно хране, онда се брзо и много размножава, тако да број расте.“ (др М. Пауновић)
Шакал је животиња веома слична вуку, мада је мања од њега, а већа од лисице. Просјечна маса тијела му је од 13 кг (Фергусон,1981.) до 21 кг ( Бошковић и сур. 2009.) Има шиљату њушку, дуже уши и краћи, дебео реп. Покривен је кратком црвенкасто-смеђом или златно-смеђом длаком. Крупне шапе и дуге поткољенице омогућавају му да буде добар и истрајан тркач и преваљује велике удаљености, па је велика опасност за дивљач, али и за неке домаће животиње.
Ријетко живи појединачно, чешће у паровима, а најчешће у чопорима. Чопор чини родитељски пар и њихова младунчад до старости од године дана, отприлике 6-12 јединки. Пар чини сполно зрели мужјак и женка старости преко двије године. Шакал је углавном ноћна животиња и рјеђе ћемо имати прилику да га видимо дању. У саживоту живи једино с припадницима исте врсте. Предаторе слабије од себе (лисице) тјера са свога подручја, док у правилу узмиче од јачих предатора вукова. Али пси скитнице који живе на одлагалиштима отпада добро се слажу са шакалима, тако да има случајева међусобног парења и постојања мјешанаца између паса и шакала.
Шакал је изразито лукава и опрезна дивљач која показује задивљујуће начине извлачења кроз распоред ловаца у погону и пригону приликом групних ловова. Лови се на више начина појединачним и групним ловом. Уобичајени начини лова су пригоном и погоном, приликом лова дивљих свиња. Расе дугоногих гонича и ловни теријери обично гласно гоне шакала и тада га је могуће ловити погоном. Осим тога шакал се лови дочеком са високих чека и уз адекватан мамац ова техника се показала веома ефикасна.
Колики је ниво садашње бројности шакала у ловишту „Мотајица“ Дервента показују и резултати анкете међу дервентским ловцима који показују да је у току ловне 2019/2020. године одстријељено 118 шакала, док их је Шест настрадало на саобраћајницама. Да је распрострањеност на појединим подручјима ловишта веома велика можемо закључити из чињенице да је само на „Дервентској шакалијади“, одржаној у Босанским Лужанима крајем фебруара 2020. године, одстријељено десет шакала.
Велики број ловаца удружења се слаже у процјени да је бројност пребацила бројност лисице у нашем ловишту и да их већ има на стотине. Дервентски ловци су схватили озбиљност ситуације и могуће штете које шакал може начинити фонду племените дивљачи, тако да посљедњих година све више и одговорније учествују у организованим акцијама на нивоу удружења и секција на плану одстрела шакала.
Такође, поједине ловачке групе, које лове предаторе током читаве ловне сезоне, (Младен Вајић Цоки, Зикрет Грачанкић и друге) су се практично специјализовале за лов овог предатора, па је тако Вајићева ловачка група у току ове сезоне одстрелила 15, а Зикретова 11 јединки. Исто тако, по десетак шакала је одстријељено на подручју секција Велика Сочаница, Дервента, Доња Љупљаница и Босански Лужани што показује њихову велику распрострањеност на овим подручјима.
Након лова треба водити рачуна о мјерама заштите ловаца, приликом поступања са одстријељеним примјерцима, јер су шакали природни разервоар различитих зооноза (бјеснило, трихинелоза, алариоза и др.) и као такви су могући преносиоци заразе.
У наредном периоду у нашем ловишту потребно је повећати мониторинг популације шакала и наставити вршити редован одстрел. Једино редовним одстрелом може се ефикасно смањивати бројност ове диљачи. Наравно, не треба их потпуно истријебити, јер шакали су и санитарци у ловишту, већ их треба стално контролисати. Колико се брзо размножава и повећава своју бројност у ловишту показују констатације неких стручњака који кажу да је ситуација са шакалом добра док примјећујемо њихове трагове, а кад почнемо чешће виђати самог шакала стање је већ забрињавајуће.
Да је шакал веома инвазивна врста дивљачи показују и најновија истраживања присуства популације вука на европском подручју из којих се види да је током посљедњих 20 година у највећој мјери преузео станишта вука тако да се на мапама тренутног присуства вука у Европи исти налази практично у траговима. (проф. Трбојевић)
Иако је вук физички јачи од шакала и радо га једе изгледа да је бројност шакала пресуђујућа у заузимању територије по оној народној: „Десет паса угризоше вука“.
Исто тако, цијенимо да би се док још није касно, проблемом све већег присуства шакала у ловиштима Републике Српске, свакако у сарадњи са корисницима ловишта, требао позабавити и Ловачи савез Републике Српске, као и надлежно министарство, а у циљу примјене и реализације превентивних мјера на смањењу штета на племенитој дивљачи.
Можда би након процјене ситуације једна од донесених мјера могла бити пракса слична у земљама окружења гдје је надлежно министарство Хрватске за једну календарску годину издвојило износ од готово 150.000 евра награде за одстрел шакала и лисице (око 50 евра по одстрељеној јединки). Исто тако, већи број општина у Србији на подручју Баната сада награђује ловце са 15 до 30 евра по одстрељеној јединки шакала, а само општина Апатин за посљедњих пет година издвојила је за награде око 11.000 евра. Шакали не чине штете само на дивљачи него и на ситној стоци, нарочито овцама, као што су недавни случајеви на подручју општина Бијељина и Прњавор.
Све у свему, шакал ће у наредном периоду бити све чешћа тема разговора међу ловцима и корисницима ловишта.
Пишу: дипл. инж. Миодраг Ђеорђић, и мр Драгослав Мрђа
Be the first to comment