Радивоје Куртума, дугогодишњи члан Управног одбора ЛСРС и члан комисије за полагање ловачких испита, преминуо је јуче. Сахрана ће се обавити на градском гробљу у Власеници 04.04.2018. године са почетком у 14.00 часова.
Са Радивојем сам обавио један интервју, који је требао бити објављен у следећем броју Ловачких новина. Ово је његов последњи интервју за наш лист:
Разговор са Радивојем Куртумом, чланом комисије за полагање ловачких испита ЛСРС
Радивоје Куртума, дипломирани инжињер шумарства, рођен је у Кладњу. Шумарски факултет завршио је у Сарајеву 1970. године. Почео је радити у родном мјесту у којем је живио до почетка последњег рата. Прво је био технички директор шумског газдинства, а затим и директор. Тренутно живи у Власеници гдје важи за човјека са великим теоретским и практичним занањима из области ловства.
Ловом се почео бавити одмах након дипломирања на Шумарском факултету. Дуги низ година био је предсједник ловачког друштва у Кладњу. Након рата, у Ловачком удружењу “Бирач“ из Власенице, изабран је за члана управног одбора и дуго времена је био главни лововођа. Тренутно је стручни сарадник у Ловачком удружењу “Игришта“ из Власенице.
– На нивоу Ловачког савеза Републике Српске био сам члан Управног одбора дванаест година у периоду од 2003. до 2016. године. Тренутно сам члан комисије за полагање ловачких испита испред регије Бирач, каже Куртума.
Истиче да је прије рата имао срећу да лови са свим “великим ловцима“ од којих је доста научио. Навео је, овом приликом, два великана ловства и то: Фрању Херљевића и Душка Згоњанина. Куртума каже да је у њиховом друштву веома уживао и да је то утицало да лов заволи још више.
– Најчешће смо ловили у посебном ловишту Коњух, али сам обишао и сва значајнија ловишта у тадашњој Босни и Херцеговини. Тада сам научио да је основни циљ лова дружење и стицање нових пријатељстава. Такође, дивљач се мора поштовати и сачувати од истребљења. Најважније је да се мора водити рачуна о планираном одстрјелу, те да се не прекорачи зацртани број, каже он.
Велики је љубитељ ловачких паса и у последњих двадесет година каже да је гајио преко двије стотине паса.
– Волим кера који је свињар. Ако почне нешто друго да гони, посебно срну, ја га одмах мијењам. Увијек имам минимум два пса. Никада нисам био без бар два ловачка кера. Волим гониче и углавном само њих углавном и одгајам. То су прије свега посавци, али и балкански, односно српски гоничи. По мени, они су се показали као најбољи за лов дивље свиње, увјерава нас Радивоје.
Куртума каже да је код ловачких паса најважнија генетика и однос ловца према лову.
– Ако ловац убија свашта, онда и керови гоне свашта. Да би керови били прави специјалисти, тј. специјализовани само за лов једне врсте дивљачи, ловац мора вршити одстрјел само те врсте дивљачи пред њима. Примјера ради, одмах након рата било је доста дивљих свиња у нашим ловиштима. Вршен је одстрјел само ове врсте дивљачи, јер је племанита дивљач, попут срнеће, доста страдала у току ратних дејстава. Тада смо имали псе који су гонили искључиво дивљу свињу, каже Куртума.
Истиче да је проблем што имамо веома мало расних ловачких паса на нашим просторима, али и да је ипак оптимистичан у том погледу.
– Кинолошка друштва су све јача и имамо све више одгајивачница које брину о генетици паса. Надам се да ће се успоставити боље евиденције расних керова и да ће се у будућности посветити већа пажња овој проблематици. Само селекцијом у овлаштеним одгајивачницама може се доћи до добрих керова, истиче он.
Што се тиче обуке гонича за лов дивље свиње, каже да се са основним елементима обуке креће од раног период. Прије свега кроз игру. Потребно је пса научити како да се креће на поводцу, уз ногу ловца, као и друге сличне радње и команде којима се учи потребној дисциплини.
– Већ са двије године добар гонич би требао да проналази и гони дивље свиње. Обука у гатеру је неопходна, исто као и одржавање кондиције у дијелу године када је забрањено пуштање паса у ловиште, наглашава Куртума.
Тренутно највише лови на подручју општине Власеница и у ловишту којим газдује Ловачко удружење “Игришта“, које је брдско-планинско ловиште.
– Често се одазовем и позивима ловаца из околних удружења. Што се тиче ловне дивљачи на овом простору, најбројније су популације зеца, лисице, срне, дивље свиње, медвједа и вука. Покушавали смо да унесемо фазанску дивљач, али сурова клима која влада на овим просторима не дозвољава опстанак ове врсте. За већину ловаца најатрактивнија је дивља свиња чија се популација током последње сезоне добро увећала. Такође, планским газдовањем и јаком ловочуварском службом број срнеће дивљачи је у порасту, закључује Радивоје.
Дуго година израђивао је ловне основе за ловачка удружења и важи за одличног познаваоца правила и прописа из области ловства.
– Још током осамдесетих година био сам члан комисија за полагање ловачких испита. Мислим да је преко двије хиљаде ловаца полагало испит испред мене. Данас сматрам да морамо корјенито извршити подмлађивање наших ловачких друштава. Просјек старосне структуре међу ловцима је веома висок. Ипак, доста тога није до нас ловаца. Једноставно, лов је постао скуп спорт, а доста становништва је незапослено или са малим новчаним примањима. На регијама имамо само двадесет до тридесет приправника годишње што је веома мало, каже он.
Радивоја смо оставили да ужива у друштву својих многобројних пријатеља ловаца уз жељу да буде ментор многим младим ловцима током полагања ловачких испита.
Била ми је част упознати овог великог ловца и разговарати са њим. Нека му је вјечна слава и хвала за све што је учинио на развоју ловства.
МП
Be the first to comment