Лов јаребице камењарке је најзахтјевнији лов у Грчкој. Поред одличне физичке кондиције, потребни су добри пси, те познавање терена и животних навика ове прелијепе птице. Могућност да присуствујем једном лову на камењарку добио сам позивом од стране мог пријатеља Илијаса, шампиона и рекордера Грчке у гађању летећих мета.
Договор је био да се састанемо у мјесту Музаки у централном дијелу Грчке. Пространа равница и праволинијски ауто-пут региона Лариса наједном су се сузили и увели ме у долину ријеке Памисос која је са својим набујалим притокама однијела неколико мостова прије само пар недеља.
Иако је градић још увијек спавао дубоким сном, пикапови и теренци са транспортним кућицама за ловачке псе провлачили су се узаним улицама. Биле су отворене само пекаре из којих се ширио мирис пецива.
Након три године опет сам срео старог пријатеља. Топла добродошлица трајала је кратко. Морали смо одмах кренути у ловиште како би смо могли стићи на “концерт“ камењарки. Тада нисам знао шта то значи и зашто Илијас говори да идемо у амфитеатар.
Узак и кривудав пут водио нас је у висине планинског вијенца Аграфа, што би у преводу значило “незаписан“. Када је свануло било ми је јасно зашто се ови предјели тако називају. У вријеме Отоманске владавине ово је била територија на којој се није могао прикупљати харач. Тежак терен, лоши временски услови и храбри људи нису дозвољавали харачлијама да покупе порез и упишу становнике у њихове књиге.
Коначно силазимо са асфалтног пута и крећемо се макадамским путем. Илијас ми објашљава да у Грчкој постоје три врсте јаребица, а то су: острвска, континентална и она коју ћемо ми данас ловити – камењарка, (лат. Alectoris graeca). Такође, интересантан је начин лова, јер се птица може наћи само у најнеприступачнијим каменитим планинским висовима. Само неколико ловаца у региону могу се назвати правим ловцима на камењарку. Многи заљубљеници у ову врсту лова морали су на операцију кољена у четрдесетим годинама, јер су им страдала због ходања по неприступачним врлетима.
Камењарка живи у малим јатима од 4 до 16 јединки. Зависно од терена, неколико јата може да живи на веома малом, али неприступачном терену. Ова птица није селица и вјерна је станишту. Храни се углавном пупољцима, сјеменкама, купинама, разним врстама инсеката, пужевима који се ријетко могу нађи на овако оскудном терену. Могу да живе и до осам година, али имају велики број природних непријатеља: лисице, куне, творове, мачке, птице грабљивице. Зна се, највећи непријатељ је човјек. Уништавање станишта представља велики проблем. Номадско сточарство и неконтролисана градња путева не остављају птицама станарицама довољно територије са пријеко потребним миром у ловишту.
Прије него што смо дошли до станишта камењарке прошли смо неколико превоја за које се сматра да су најбоље чеке за лов дивљих голубова у прелету у Грчкој. Поред пута су били паркирани аутомобили ловаца који су чекали свитање и прелет голубова чија је сезона у току. Страст са којом Грци лове птице може се поредити са страшћу Италијана. Илијас ми ипак наводи да прави ловци на птице су они који лове камењарку и шљуку, јер је за њих потребна изузетна кондиција и ментална снага да се савладају све препреке на изузетно тешком терену.
Најзад стижемо до подножја станишта наше птице гдје смо сачекали још неких десетак минута не би ли почело да свиће. Чим се појавила плавичаста свјетлост праскозорја дат ми је сигнал да веома полако изађемо из возила. Недуго затим, почело је оглашавање јаребица. Тек сада ми је било јасно зашто је Илијас назвао ово мјесто амфитеатар. Уживали смо у надгаласавању јата камењарки и свитању новог дана. Имао сам осјећај као да ме мој пратилац довео завезаних очију и открио ми велико изненађење. Оно што сам тада чуо и призор који ми се указао заиста је неописив и незаписив – аграфа.
Прелијепо сунчано октобарско јутро кварио је једино јак вјетар. Услови за лов јаребице због тога нису били најповољнији. Пси ипак требају блажи вјетар са нешто влаге у ваздуху који им наноси мирисе птица. Због тога смо одлучили промјенити терен и покушати наћи шљуку. У лову нам се придружио Васили, Илијасов учитељ у лову на камењарку. Човјек који је стар шездесет шест година, али који корача брзином и спретношћу младића.
Потрага за шљукама била је изузетно брза. Моји пратиоци су ми дали неколико основних информација о псима. У овом подручју највише се цијене енгласки сетери и поентери. Имао сам прилику видјети два различита начина рада мужјака поентера строг три године и женке сетера старе четири године. Снажнији млади поентер је био веома брз у раду заклапајући много већу површину. Ипак, многи више цијене искусне женке сетера јер ограничавају свој рад на мањи простор, послушније су и како кажу ослањају се на рад мозгом, а не мишићима. Како год, изузетна физичка кондиција ловца која се граничи са трчањем по каменитом ловишту је предуслов за лов са овим псима.
Након пар сати од свитања вратили смо се станишту камењарки. Илијас је запамтио мјеста са којих су се оглашавале птице тог праскозорја. Кренули смо стрмим странама које су обрасле једва оскудном травом. Тек понека чуваркућа лежала је погнута као да се сакривала од бришућих налета вјетра. Искусни ловци познавали су све логе на којима су лежале птице као и узане стазе које су водиле до њих.
Темпо пењања је био брз. Пси раде свој посао, али и птице свој. Када открију мирис камењарке пси маркирају мјесто. Уколико ловац није брз и спретан да дође до пса у кратком временском периоду птица ће се извући испред паса на сигурно мјесто.
Вјетар који је дувао из правца планине Олимп остављао нас је без даха. Осим тога, надморска висина од 2,184 m на коју смо се требали попети оскудјевала је у кисеонику. Ипак, најважније је било не одронити камење, а корачати брзо и опрезно.
Труд се исплатио непосредно под самим планинским врхом. Поентер је застао као укопан. Илијас који је био најближи брзо је реаговао. Четири птице полетјеле су у висине плавог неба. Овакво дизање камењарке ловци називају “отварање руже“, а дешава се само онда када их пси неопажено нањуше и маркирају. Шансе за одстрјел су тада велике, јер је ловац у предности. Са друге стране, уколико птице осјете пса и ловца углавном лете ниже – при тлу, настојећи што прије пронаћи другу, сигурнију локацију.
Зачуо се пуцањ. Зрна трап муниције испаљена из Илијасовog “Fabarm P.S.S.10“ полуаутомата оборила су једну крупну камењарку коју је пас одмах донио. Све се одиграло у секундама. Спустио је пушку иако је имао могућност да опали на бар још двије птице. Није то урадио, поступио је витешки и ловачки. Касније ми је и објаснио да камењарке има све мање и да је треба штитити. Никада не одстрјели више примјерака. Настоји сачувати за покољења и младе ловце оно што су њему оставили његови стари. Превозна средства, изузетно брза муниција, полуаутоматске пушке све то даје предност данашњем човјеку у односу на природу и дивљач.
Лов јаребице је за Илијаса утакмица са самим собом прије свега. А борба се огледа у томе колико брзо може да прати пса, колико је вјешт у томе и онда када мисли да не може више и даље да пробуди додатну снагу у себи и оствари немогуће. Ово је доказивање самом себи, не другима.
Након, честитања на добром одстрјелу и сликања, кренули смо се спуштати низ стрме стране планинског врха. Ноге су нас издавале и било је много теже него пењање. Није ни чудо што ловцима у оваквим врлетима страдају кољена.
Спустили смо се до родног мјеста мојих пратилаца и у таверни попили по један “ципуро“ који је најсличнији нашој лози. Неизоставно грчко мезе сачињавало је поред укусних кобасица, двије врсте кајмака и више врста салата зачињених биљем убраним на падинама планине. Као и увијек, почело је препричавање детаља из лова, згода и незгода, те планирање будућих ловова. За крај морали смо пробати и по мању чашу домаћег вина које је производио Илијасов отац. О њему су ми испричали неколико предивних прича.
Свакако да ће бити прилике да се понови овај незабораван доживљај. Масовнији долазак шљуке се очекује почетком новембра и то ће бити нова прилика да посјетим старе и нове пријатеље.
Be the first to comment