ЈУ Ветеринарски институт „Др Васо Бутозан“ Бања Лука, уз пуну подршку Ловачког савеза Републике Српске успјешно је реализаовао пројeкат „Генетички диверзитет и патогени утицај врсте Haemonchus contortus код домаћих и дивљих преживара“. Овај пројекат је суфинансиран од стране Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске.
Haemonhus contortus (познат и као „велика желудачна глиста“ или eng. „Barber’s pole worm“) је желудачно – цријевна глиста која изазива хелминтозу домаћих и дивљих преживара, у форми паразитског гастроентеритиса, а кога карактеришу функционални и органски поремећаји, са одговарајућим последицама на опште здравствено стање. Обољење настаје као посљедица појединачног или удруженог патогеног дјеловања ларвених и одраслих облика нематода из фамилија Chabertidae, Ancylostomatidae и Trichostrongylidae. Haemonchus contortus је паразит сивкасто – жућкасте до црвенкасте боје, дужине 10 – 30 мм, који паразитира у сиришту домаћих и дивљих преживара. Његово присуство се повезује са појавом ензоотског пролива срнеће дивљачи.
Штетно дјеловање паразита зависи од великог броја фактора, међу којима су најзначајнији:
- Патогеност врсте – Hаemonchus contortus има најзначајнију улогу у патогенези обољења;
- Број паразита у афектираном органу – дигестивни тракт;
- Старост – млађе јединке су подложније паразитским инфекцијама;
- Физиолошко стање и имунитет животиња
- Квалитет и количина хране
- Код срнеће дивљачи јако важан терен на коме бораве, уколико је претходно контаминиран фецесом домаћих преживара, а који нису адекватно третирани антипаразитским препаратима
Инфекција настаје перорално – преко хране и воде која је контаминирана Л3 ларвама. Избијање болести зависи од степена контаминације пашњака, могућности настанка инфекције високог интензитета и пријемчивости животиња. Код избијања паразитског гастроентеритиса дивљих преживара, епизоотиолошки најважније је дијељење хабитата са домаћим преживарима. Пашњаци који су контаминирани фецесом домаћих преживара, а који нису адекватно третирани антипаразитским препаратима, представља најзначајнији извор заражавања за дивље преживаре. Након ингестије паразити се причвршћују за слузокожу сиришта и сисају крв, на тај начин изазивају микрокрвављења, губитак протеина и анемију. Код високе инфестације долази до тешких поремећаја циркулацији, смањеног аптетита и слабљења и на крају угинућа. Клинички симптоми обухватају опште знаке слабости који обухватају изражену апатију и смањена активност животиња. Срнећа дивљач буде повученог понашања, задржавају се у заклонима и слабо пасу. Долази до мршављења и губитка тјелесне кондиције. Животиње имају блиједе слузнице, често се јавња оток испод доње вилице, у тежим случајевима едеми трбушне и грудне дупље. На крају се јављају проливи, тешки знаци слабости и долази до угинућа. У хроничном току јавља се постепено слабљење, заостајање у расту, лош квалитет длаке и слаба репродукција. Уколико постоје стресни услови средине – хладноћа, глад, гравидитет, мањак воде, болест може прогредирати у акутни облик са угинућима срнеће дивљчи.
Обољење се најчешће јавља током љета и у рану јесен. Дијагноза се поставља на основу анамнестичких податак узетих од ловаца/ловочувара, клиничке слике, патоморфолошког налаза, те паразитолошких и молекуларних метода.
Током извођења обдукција срна, најчешће се примјети добра тјелесна кондиција или кахексија, са бледилом слузница. Често се примјети субкутани едеми у предјелу врата. Афектирани су сириште и дванаестопалачно цријево, у форми серозно – хеморагично гастроентеритиса. Споља се констатују иницирани крвни судови и хиперемија. Након отварања абомазуса констатује се едем слузница са фокалном хиперемијом, уз присуство великог броја паразита који одговарају врсти Hаemonchus contortus.
Испитивање генетичког диверзитета врсте Hаemonchus contortus има кључну улогу у контроли паразитозе, спречавању појаве резистенције, разумијевању епидемиологије и развоју савремених дијагностичких и терапијских приступа. Најзначајнији резултати пројекта јесу да је доказано да постоји мијешање гена овог паразита између домаћих (овца, коза) и дивљих преживара (срна и дивокоза). Овакви резултати сугеришу на компликације у спречавању и лијечењу ове хелминтозе класичним антипаразитским третманима.
Када говоримо о третману ове хелминтозе код срнеће дивљачи, за разлику од домаћих преживара, индивидуално третирање срнеће дивљачи најчешће није могуће. Због тога се третман спроводи колкективно и превентивно, у оквиру ловачких ревира, хранилишта и огранака за узгој дивљачи. Циљ јесте елиминисање паразита, или смањење интензитета инфестације и спречавање угинућа срнеће дивљачи у ризичним периодима (љето – јесен). Додатне мјере контроле обухватају: редовно чишћење и дезинфекцију хранилишта, ротација испаше (ако се ради о ограђеном простору), мониторинг фецеса – копролошка анализа, избјегавање сталне примјене истог антипаразитика. Третман, као и додатне мјере контроле, треба да спроводи доктор ветеринарске медицине у сарадњи са ловцима.
Be the first to comment