Да је лов породичан спорт, најбоље показује и примјер породице Глишић из Братунца. Три њена члана, отац Ненад и синови Мирко и Марко су чланови Ловачког удружења “Чауш”.
У градићу на лијевој обали Дрине скоро сви знају за Глишиће, а поготово су препознатљиви у ловачким круговима.
– У Братунац смо се доселили из сарајевског предграђа Илијаша, након потписивања Дејтонског мировног споразума. Како је лов моја велика љубав још од “малих ногу”, у новој средини одмах сам се укључио у овдашњу ловачку организацију. Ловци су посебан сој људи, гдје год да их “баците” они ће се снаћи, јер воле да се друже и људују, да уживају у шуми, гори, природи – казује Ненад који је постао ловац 1987. године.
Прича да је лов је заволио понајвише захваљујући стрицу Слободану, уз кога је ишао по сарајевским ловиштима још од своје десете године, најчешће хранећи ловачке керове и носећи руксаке старијим ловцима.
Ненад каже да највише воли лов на дивље свиње. Док је живио у Илијашу, сјећа се, одстријелио је тридесетак “дивљака”. Пет вепрова били су трофејни примјерци.
– Ловишта око сарајевског платоа, прије свега у општинама Илијаш и Пале, богата су високом дивљачи. Поред лова на дивље свиње, свакако велики изазов за нас ловце представљају хајке на вукове. То је посебан доживљај, а ловачкој жељи нема краја ако му се посрећи да на нишан изађе вук, па још ако успије да га одстријели онда је задовољство потпуно – говори Ненад, наглашавајући да је прије десетак година, на Романијском платоу, био успјешан у лову на вукове. Трофеј одстријељеног вука, с поносом, чува у свом породичном дому у Братунцу.
Каже да данас у братуначкој, а посебно на територији општине Сребреница има вукова, али их је тешко одстријелити. Ненад је срећан што су његовим стопама, кренули и синови Мирко и Марко. Старији има 26, а млађи 23 године. Чим су постали пунољетни, положили су ловачки испит. Прије тога, занат су “пекли” у подмлатку ЛУ “Чауш”. Већ на почетку каријере, Мирко је имао запаженији улов о чему прича с посебним емоцијама.
– Био је децембар, снијег се забијелио у нашем ревиру. Сезона лова на дивље свиње у пуном јеку. У групи нас шесторица, који углавном заједно ловимо. Керови су били у погону, а ми приправни у скровишту. И у једном тренутку, према нама је кренуло неколико дивљих свиња. Брзо сам реаговао, нанишанио, и један хитац из мог карабина био је прецизан. Старији ловци честитали су ми на улову – прича Мирко о свом ватреном крштењу.
Три године млађи Марко с нестрпљењем слуша свог брата.
– Нисам ни ја баш без среће. Било је и на мом нишану разноврсне дивљачи. Ипак, најважније добро дружење у природи – додаје Марко, напомињући да је с братом ловио у Семберији и у сусједној Љубовији, преко Дрине, код колега из ЛУ “Милета Полић-Бата”.
Млађани Глишићи, захваљујући оцу Ненаду, упознали су скоро све тајне овог спорта, нарочито ону ведрију. Ловачке приче, анегдоте и шале, једноставно доживљаји из лова препричавају се скоро свакодневно.
– Осјећам се поносно кад сам са својим синовима у шуми. Много разговарамо, савјетујем их како и на који начин да се понашају у ловишту, да, прије свега, буду дисциплиновани, одговорни, да не потежу за оружјем док нису сигурни да испред себе имају дивљач – очигледно присутна је очинска брига код најстаријег ловца у породици Глишић за безбједност својих синова.
Ова ловачка тројка највише времена проводи у ловишту које се простире уз појас ријеке Дрине, у рејону Запоље, код Факовића. Са Глишићима у групи најчешће су Мирко Попић, Митар и Игор Илић, Миломир и Александар Симић.
– Ово је подручје с богатим ловиштем. Томе су, сигурно, понајвише допринијели наши ловци својом сталном бригом на заштити и узгоју дивљачи. Нама је најважније да се добро дружимо и уживамо у природи. Кад полазимо у лов, наши руксаци су пуни хране, разних мезетлука, тако да боравак у ловишту за нас представља истинско задовољство – казује Ненад.
Глишићи могу да се похвале и добрим керовима. Тренутно, у свом домаћинству, имају пет комада, два тробојца и три алпска брак јазавичара. Њихови пси су изузетног квалитета, што су демонстрирали и на оцјенским смотрама које су организоване у овом дијелу Подриња.
Срндаћ у златној медаљи
У својој ризници трофеја Ненад има и одстријељеног срндаћа, чија је трофејна вриједност припадала златној медаљи.
– Било је то крајем јула прошле године, када се на само двадесетак метара од мене појавио срндаћ истинске љепоте. Такав примјерак се баш ријетко среће. Поносан сам што сам власник овог трофеја, који показује да у нашем ловишту имамо квалитетну срнећу дивљач – каже Ненад.
Мишо Лазаревић
Be the first to comment