Boravak u lovištu LU”Majevica” iz Lopara od pre dve nedelje je na mene ostavio izuzetan utisak. Obzirom na trenutnu situaciju sa virusom Covid-19, bilo je neizvesno da li će biti moguć novi odlazak i upoznavanje sa celokupnim terenom i drugim sekcijama ovog udruženja.
Pre svega želeo bih da zahvalim mom drugaru i kolegi lovcu Dragiši Simići, ispred TRB Adventure iz Bijeljine koji mi je omogućio da upoznam terene na planini Majevica.
Dolazak u sekciju Peljave
Kao i što priliči ovim domaćinima, dočekuje me gotov roštilj i praseće pečenje na dobrom žaru. Po koja šala i dosetka od pre dve nedelje se spominje. Ista lica, većinom stariji lovci sa mnogo iskustva. Drago mi je da sam se tako brzo vratio medju ove lovce. Vikend pre se nije lovilo, pa se priča o potencijalnom odstrelu kao ne izostavnom stavkom. Unapred dogovoren plan sa Dragišom potvrdjuju lovočuvari Nenad Janković i Mića Petković koji će nas sprovesti po lovištu. O nijima dvojici u nastavku ove priče.
Krećemo u obilazak
Prva stanica za mene i ekipu domaćina sekcija Mačkovac. Sedamo u golf II, vozilo za ove terene bez premca. Zbog vrućine, uključuje se klima, po rečima lovočuvara Nenad, sveže servisirana, i upućujemo se prema vrhu Medjednik 843 m.n.v. Na putu prema Loparama stajemo sa strane i dobijam informacije o lokaciji gde je odstreljen vuk pre par godina. Zatim nešto dalje me upućuju na teren gde se bore sa šakalom. Stižemo na teren sekcije Mačkovac i upoznajem se sa Lazarom Stevanovićem koji je bivši predsednik LU”Majevica” u dva mandata, a sadašnji njen potpredsednik, kao i aktuelni potpredsednik Lovačkog Saveza Republike Srpske. Pričao mi je o osnovnim informacijama Loparskog lovišta gde sam stekao utisak da je u prethodna dva mandata kada je bio predsednik ovog udruženja dosta toga uradio.
Čekanje
Nedaleko od obavljenog intervuja, Mića i ja se odlazimo da sačekamo jednog lepog šesterca. Prema njegovim rečima, ima jedan lep „matorac“ koji tu obitava. Lokacija skoro pa idealna, velika livada, sa odličnim pregledom ka obodu šumarka. Na zemlji iza žbuna spuštamo opremu, i odmah se pojavljuje srndać. Na onom mestu gde mi je skrenuta pažnja, tik uz šumarak na visu livade kraj rodnog starog voćnjaka. Posmatramo ga, uživamo, a kroz misli mi prolazi, da li je to onaj za kog mi je Mića pričao? Najednom mi nekako bude i krivo, jer nema ni dva minuta da smo stigli, i da je to kraj uživanja za danas. Podižem pušku, adrenalin radi, pratim ga, dolazi na 20m, imam ga na nišanu. Zastaje, sa strane lepo školski, okreće glavu, vidim da ipak nije taj Mićin. Olakšanje. Spuštam polako oružije, da ga ne uplašim naglim pokretom, uzimam fotoaparat, i nastavljam dalje sa “lovom” ovog perspektivnog mladog srndaća.
Video nas je nakon nekoliko minuta i uz karakteristično baukanje odlazi u šumarak ispod nas. Mića šapuće, mora da ga je starac isterao, uskoro će i on da se pojavi.
Ako niste znali, srne obavljaju malu nuždu isto kao i keruše.
Pojavom ove srne, bio sam siguran da je Mića dosta upućen u fond srneće divljači. Zadržala se čak 20-tak minuta, mirno šetajući kraj voćnjaka i po livadi. U jednom momentu je čak i legla uz živicu. Ulovili smo i nju kroz objektiv fotoaparata. Fotolov kao zamena za gledanje preko nišana, neki se ne bi složili samnom, uzima sve više maha medju domaćim lovcima. Počinje kiša. Za 5 minuta staje. Glasno baukanje ispod nas, Mića me lagano po ramenu opomene da je opet na istom mestu srndać. To je to, u sebi tiho promrljam. Udaljenost 110 metara. Podižem opet mirno i lagano pušku, bez naglih pokreta, “hvatam” ga u vrh nišana. Razmišljam brzo i nekoliko puta prevrćem po glavi, da li su svi preduslovi za uspešno pucanje i siguran odstrel obavljeni. Iz tog iskonskog, vremenski kratkog ali mentalno velikog momenta, Mića me prenu rečima, ISTI od malo pre…Sad bi već neko pomislio razočarenje, ne. Što se mene tiče i ovaj put sam ga ulovio, ulovio sam ga fotoaparatom.
Veče pod vrhom Medjednik pada, smračuje se, kao na traci se smenjuju srne sa lanadima. Jedna lisica, koja nas je primetila pre nego mi nju, uspeva da nam umakne ispred nišana.
Miris rosne livade, koju prolazimo ka vrhu brda, mi se urezuje u svaku poru bića. Priroda nas ispraća sa nekoliko glasnih laveža mudrijih srndaća iz raznih pravaca. Kao neka vrsta počasti za nas. Osećam se kao pobednik u ovom megdanu dok koračam tiho u sumrak, da slučajno ne uznemirim prirodu i ne pokvarim ovaj momenat.
Penzionisani general u policiji Borovčanin
Povratak u sekciju Peljave. Sat vožnje Mića prekraćuje prelaskom preko brda, i ujedno da baci pogled na teren. Večera je postavljena, naravno, praseće pečenje. Obradovao sam se, ne znajući šta me čeka u nekoliko narednih obroka…
Ljubomir Borovčanin, tih čovek, sa blagim pogledom je i prošli put na mene ostavio snažan utisak. Kroz razgovor saznajem da poznaje mog oca, koji je takodje bivši pripadnik MUP-a. Slušam njegove lovačke priče, današnji bliski susret sa šiljanom kojeg je pustio da raste dalje.
Novi dan
U novom danu i ležemo, i ustajemo… Vruća kafa Nenada Tekića ima isti ukus kao pre dva vikenda, možda i malo bolji. Svi lovci u 4:30 časova kao po komandi kreću ka svojim pozicijama. Lov traje do 8:30 časova. Neki piršom, neki sa visokih čeka, neki sa zemlje. Kadrovi svitanja ostaju mi memorisani u glavi ali i u memoriji fotoaparata. Magla koja se polako podiže ispred Sunca, kao da beži od jače sile. Po koji pucanj u mojoj okolini, me “probudi” iz sanjarenja i “podseti” da sam u lovu a ne na nekom mestu iz mašte, i da koncentracija mora ipak biti na visokom nivou.
Doručak, praseće pečenje, sad već lepo ohladjeno, uživaju svi pa i ja, gladan i umoran. Simić me podseća na raniji dogovor sa predsednikom LU “Majevica” Jovicom Gligićem, i krećemo ka njemu. U deset časova ujutru pred nama novo gurmansko čudo lovaca sekcije Busija. Lovački gulaš, ali ne lezi vraže stiže i sveže praseće pečenje. Sad već poprilično sit, uzimam lagan i veoma dobar intervju od predsednika i krećemo dalje u obilazak terena.
Lovočuvari
Neformalan razgovor traje sve vreme dok obilazimo teren. Saznajem razne probleme lovočuvarske službe ali i prednosti biti lovočuvar. Nenad Janković je zaposlen 20 godina kao lovočuvar, Mića Petković tek nešto više od dve godine. Mića i Nenad dva čoveka koji vole svoj posao. Rade 24 časa 365 dana u godini. Uvek dostupni da reaguju, da izadju na teren. Radi da pomognu, da izadju u susret. Nikako preki. Vidim da su im lovci od velike pomoći, po njihovim rečima, lovci su najbrojniji “lovočuvari”. Imaju priča i dogadjaja iz posla koji ne mogu da stanu u ove redove. Nenad nas je odveo i do njega kući na meze i domaći koziji sir, kafu i kako to sve ide po redu. 2014-te godine voda je protutnjala Majevicom i pokrenula brojna klizišta. Zemlja je progutala ili potpuno srušila 18 kuća u loparskim selima, 302 kuće su oštećene, 93 porodice iseljene. 217 ljudi je moralo da napustiti svoje domove. Nenadovo dvorište i okolne livade, devastirane kuće me podsećaju da je priroda ipak najača sila. Penzionisanom lovočuvaru Radivoju Maksimoviću je te 2014-te uništena kuća. I pored svih nedaća koje su ih zadesile, uspešno obavljaju svoj posao.
Sekcija „Koraj“ – k’o raj!
Dragiša, Nenad i Mića, golf II, i opet u pokretu. Dobijamo info da je u Nenadovoj sekciji Mačkovac jutros “pao” jedan srndać. I da moram da čujem tu priču. Mislim da je ta “priča” bila samo povod, jer da je drugačije, verovatno ne bih ni otišao. U šumi, kraj potoka, nasmejana ekipa nas dočekuje. Isečeno praseće pečenje na tepsiji, nije mi dobro. Pogledam u Dragišu, on se osmehnu, sve smo razumeli. Snimam priču, vrednu Dobojske lovačke lažijade. Siti se ismejasmo vremešnom Savi Joviću iz Gornjeg Mačkovca.
Prelazimo “granicu” Srpske i Federacije. Vraćamo se u Republiku Srpsku i prolazimo ravničarski kraj Loparskog lovišta. Prepelice su lovili prošli vikend. Polako se penjemo na brdski deo sekcije Koraj. Zastajemo da snimim pogled od kojeg ne samo da zastaje daha, nego se nema dovoljno očiju da bi pregledao sve. Sa ovog mesta, Nenad napominje da može da se vidi cela Republika Srpska.
Upoznajem predsednika sekcije Koraj, Milenka Stevanovića i njegovog brata Slavišu (23 godine) jednog od najmladjih članova sekcije. 95 članova ima sekcija i 7 pripravnika. Džipom se dalje penjemo ka planinskom delu njihovog lovnog terena. Iznosi se prihrana i so. Prelazimo na traktor, do sledeće hranilice, automatske hranilice i solila. Šljivici rodili, kruške prezrele, malo dezerta mi dobro dodje kako bih smanjio zujanje u ušima, što od mnogobrojnih mesnih obroka, što od česte promene nadmorske visine.
Domaćinsko gazdovanje lovištem ovih ljudi mi daje nadu da ipak ima budućnosti za prirodu i divljač. Najbrojnija su sekcija lovačkog udruženja, samim tim upravljaju i najvećim delom lovišta. Milenko kaže trebali ste doći juče, mi smo vas čekali, i prase smo ispekli. Lovočuvari, Dragiša i ja nismo mogli izdržati a da ne prasnemo u smeh, objašnjavajići dragim domaćinima o našim mesnim obrocima. Dobijam poziv da ih opet obidjem ali da će sledeći put biti jagnje na ražnju.
Sekcija „Piperi“
Mića kaže dalje idemo do sekcije Piperi gde nas čekaju praseće i jagnjeće pečenje i da se moramo požuriti. Evo ne mogu više da jedem. Čisti tanjiri pred nas i opcija da se domaćini odbiju nije ponudjena. U tom momentu nam predsednik Gligić daje instrukcije za još jednu lokaciju. Veseli ljudi, nasmejana lica, završena sezona lova na srndaće u svim sekcijama je prilika da se naprave planovi za predstojeći lov na divlje svinje.
Slušamo nekoliko prvaka kako pevaju bez muzičke pratnje, koji se medjusobno nadglasavaju, u pesmi o Majevici, kao da se takmiče izmedju sebe koji više voli Majevicu. Obilazak terena ove sekcije ostavljamo za sledeći put.
Rakija i meze za kraj
Stižemo na teren lovišta Peljave. Ispod vesele mašine se dimi, a pored na roštilju domaćin, lovac završava sa pečenjem mesa. Dragiša i ja u neverici. Razne domaće djakonije od sira, suvog mesa i roštilja, uz “sveže prvorodjenu” rakiju od kruške su na stolu. Punog stomaka mislim kako ću krenuti na put ka Novom Sadu. Ne brinem o potencijalnoj gužvi na granici, jer imam dosta toga da posložim u glavi, kao i ove redove. Jedno je sigurno, ima srndaća i ostale divljači, ima da se jede, ima da se jede, koji korona virus, to ovde ne može da se primi.
Ovog puta iz Loparskog lovišta nosim mnogo više od raznih uspomena, nekih 4 kilograma više, nego li što sam imao dva dana ranije.
Dejan Džakula
Više slika možete pogledati na saju produkcije “Lov i još ponešto“ klikom na link.
Be the first to comment