Највеће узбуђење није убити већ пустити да живи, написао је амерички писац и пустолов Џејмс Оливер Кервуд у роману “Гризли” из 1916. године, причи о пријатељству између џиновског гризлија и мечета, које је остало без мајке. Кроз филм “Медвјед” из 1988. године, синеастичку адаптацију Кервудовог романа, потписник ових редова први пут се ближе упознао са животом тих дивних животиња. Француски режисер Жан Жак Ано је у овом Цезаром награђеном кинематографском ремек-дјелу, са тек неколико реченица које изговарају два главна глумца, успио испричати незаборавну причу о медвједима и људима.
Радња француског филма “Медвјед” смјештена је на крај 19. вијека у канадску дивљину а започиње рођењем мечета гризлија које рано остаје сироче, након што медвједица-мајка гине при паду с литице у потрази за пчелињим медом. Оставши сам и без мајчине заштите, младунац ускоро среће огромног мужјака гризлија и видјевши у њему оца чини све да га овај прихвати и заштити. Големи медвјед ће постепено младунца ставити под своје окриље, научити га да лови лососе и преживи. За то вријеме два прекаљена канадска ловца-трапера трагају за медвједима у суровим планинама Британске Колумбије, надајући се да ће њихово крзно скупо продати.
Наоружани “винчестеркама”, залазе дубоко у дивљину и у једном импресивном, драматичном тренутку, спознајући нераскидиву везу са природом, постижу мир са медвједима али и личну трансформацију. Наиме, један од ловаца (игра га Чеки Карјо) сусреће се очи у очи са големим гризлијем којег је претходно ранио из пушке. Ловац је у том тренутку ненаоружан и чини се да је страшна смрт у чељустима рањене и освете жељне звијери неизбјежна. Ипак, разјарени медвјед неочекивано поклања живот човјеку, окреће се и одлази у друштву младунчета. Тада и човјек, докопавши се пушке, пуца високо изнад крошњи борова и престаје бити ловац.
Филм је остао упамћен и по чувеном филмском медвједу Барту, огромном кодиаку високом 2,90 м и тешком преко 700 кг, који је касније играо раме уз раме са Ентонијем Хопкинсом, Алеком Болдвином, Бредом Питом и многим другим холивудским звијездама. Жан Жак Ано је Барта прозвао Џоном Вејном међу медвједима.
Кроз међусобно повезане приче о животињама и људима Ано је у филму “Медвјед” обрадио низ тематских елемената: рађање, смрт, сирочад, напуштање, суровост, страх, глад, тугу, опасност, опстанак, заштиту, саосјећање, самилост али и тему преобраћеног ловца, као директну референцу на оригинални роман “Гризли” и његовог аутора, којем је медвјед у лову из необјашњивог разлога поклонио живот.
Писац Џејмс Оливер Кервуд, некада и сам ловац, сматрао је тај роман аутобиографијом онога ко је годинама ловио прије него што је спознао да природа нуди далеко већа узбуђења од убијања животиња. Филм Жана Жака Аноа, иначе снимљен у нестварно лијепим Доломитским Алпима, свесрдно су подржале Америчка организација за заштиту права дјеце и животиња (AHA) и Свјетска фондација за природу (WWF).
Са жељом да се у највећој могућој мјери сачувају животи медвједа, почела је и прича о “Заштити мрког медвједа на подручју Динарида”, пројекту који је спровео бањалучки Центар за животну средину – непрофитно и нестраначко удружење са главним циљем да подиже јавну свијест о важности поштовања и чувања природе.
Заштита мрког медвједа на подручју Динарида
Прича о овом важном и племенитом пројекту започиње у другој половини новембра 2015. године, када је у бањалучко насеље Лазарево, тражећи храну, долутао мрки медвјед. У то доба године, медвједи су већ требали хибернирати. Међутим, климатске промјене донијеле су високе температуре у зимском периоду које се негативно рефлектују и на медвјеђи зимски сан. Наиме, у тренутку када на њиховом природном станишту више нема довољне количине хране медвједи су будни, због чега долазе у насељена подручја. Двије године након првог догодио се други случај. Ова законом заштићена животиња у љетно доба је долутала до насеља Рекавице и напала мјештанина.
У оба случаја радило се о медвједицама које су ловци принудно одстријелили, јер су угрожавале имовину и безбједност људи. Становници насеља Рекавице касније ће пријавили да су два мечета, највјероватније младунчад одстријељене мечке, више пута виђена како лутају у потрази за мајком.
Бољег рјешења у том тренутку једноставно није било. Ловци су одстрел оправдали непостојањем специјалне пушке за омамљивање и адекватаног плана реаговања.
Одстрел медвједица заиста је показао недовољну неспремност надлежних у оваквим ситуацијама.
Из бањалучког Центра за животну средину тада је речено како одстрел ових животиња не смије бити једино рјешење у оваквим и сличним ситуацијама. Изразили су спремност да се активно укључе у дугорочно планирање заштите медвједом, као и другим великим дивљим животињама, заједно са научном заједницом и владиним институцијама те затражили хитан састанак у надлежном министарству.
Тако је започео пројекат “Заштита мрког медвједа на подручју Динарида” у оквиру којег су покренути бројни процеси везани за одрживо управљање медвједом. Центар за животну средину је у периоду од првог јануара 2018. до краја децембра 2020. године радио на реализацији постављених пројектних циљева.
Урађена је прва генетичка анализа на дијелу популације мрког медвједа у БиХ.
Радило се и на успостављанању сарадње држава које дијеле Динарску популацију мрког медвједа.
Ресорно Министарство РС је именовало и нарочити Интервентни тим за крупне звијери, који је обучен и опремљен са двије специјалне пушке за успављивање животиња – од којих је посљедња набављена уз финансијску помоћ Центра за животну средину и њемачке фондације EuroNatur.
Шта је то пушка за успављивање?
Према англосаксонској терминологији, означавању и класификацији, који се наводе у литератури, ветеринарско средство за хемијско обуздавање животиња из даљине (давање различитих лијекова у сврху контролисања понашања животиње) назива се “транквилајзерска пушка” тојест “пушка за умиривање” (од енглеске ријечи транљуилизе за умирити, смирити, опустити, стишати; или по групи лијекова транквилајзера). Среће се и назив “пушка за хватање” (животиња) или једноставно – пушка за испуцавање стрелица.
Код нас се одомаћио назив “пушка за успављивање”. Ради се заправо о нарочито конструисаном несмртоносном (нелеталном) оружју подесивог притиска, прилагођеном за прецизно испуцавање специјалних, попут пројектила обликованих, балистичких шприцева-стрелица, опремљених иглама и јарко обојеним репним стабилизатором. Приликом поготка балистички шприцеви под притиском аутоматски убризгавају средство за умирење, успављивање, паралисање или неки други медикамент у организам првенствено дивљих животиња. Стрелице могу бити опремљене и различитим системима за маркирање и праћење животиња. Али, кренимо редом.
Кратка историја технологије хемијског обуздавања животиња из даљине
Модерна средства за апликацију различитих врста медикамената са даљине, која се користе у ветеринарској медицини, базирају се на примитивним ловачким и ратним оружјима које је човјек користио хиљадама година (попут отровних стрелица и нарочитих дуваљки по којима су позната јужноамеричка племена).
Управо та анахрона оружја послужила су као основа за развој савремених система, техника и медикамената помоћу којих се дивље и домаће животиње могу обуздати, имобилизовати, седирати, вакцинисати, лијечити, спасити или маркирати са безбједне удаљености. Такође, ова средства служе и за хватање одбјеглих животиња које не могу бити ухваћене мрежом или на други начин безбједно стављене под контролу без седирања и имобилизације (нпр. животиње из зоолошких вртова).
Поред модерних инкарнација дуваљки, којима се ињекторске стрелице избацују на потребну удаљеност помоћу ваздуха из плућа или посебног резевоара, конструисана су далеко софистициранија и ефикаснија средства. Једно од таквих средстава је специјална пушка за испаљивање стрелице-ињектора којом се одређени лијек приликом поготка убризгава под кожу животиње.
Конструкције Колина Мердока
Прва успјешна конструкција пушке за давање ињекција из даљине (у даљем тексту ињекторске пушке) веже се за име новозеландског фармацеута, ветеринара, проналазача и авантуристе Колина Мердока (Colin Murdoch), човјека који је својим патентима задужио човјечанство и спасио милионе људи.
Наиме, почетком педесетих година двадесетог вијека у хуманој и ветеринарској медицини користили су се искључиво вишекратни шприцеви, израђени од стакла и нерђајућег челика. Поред тога што су ови шприцеви били компликовани и скупи за израду, њихова употреба увијек је носила опасност преношења заразних болести ако стерилизација није ваљано обављена.
Правилно увиђајући невоље скопчане са коришћењем стаклених и металних шприцева Колин Мердок бавио се идејом властите, побољшане конструкције. Сви велики проналасци у основи су једноставни и, како то обично бива, до рјешења је попут многих дугих проналазача дошао игром случаја. Мисао му је синула док је у авиону поправљао сломљено налив перо.
Надлежни у новозеландском Министарству здравља у почетку нису имали довољно слуха па су нови проналазак доживјели као бласфемију и процијенили га као исувише футуристички. Али, предности Мердоковог патентираног проналаска брзо су препознате и пластичне једнократне шприце ће постепено потпуно истиснути стаклене и челичне (бројни Мердокови патенти одмах су нашли примјену попут инзулинског ињектора и аутоматског вакцинатора). Мердок ће управо на бази пластичног једнократног шприца развити нарочите ињекторске стрелице али и средство за њихово лансирање. Показаће се да је и у овом случају нужда била мајка инвенције.
Наиме, радећи са колегама на проучавању хималајског тара (козолика антилопа која је почетком двадесетог вијека насељена на Новом Зеланду као дивљач) увидио је да би му посао био олакшан проналаском хуманог начина да животиње омами из даљине. У то вријеме Мердоку су једина доступна средства за обуздавање животиња били кураре (отров јужноамеричких Индијанаца који паралише мишиће а примјењује се у хуманој и ветеринарској анестезиологији) и отровни деривати никотина.
Мердок је знао да медикамент за ту сврху мора бити брз, ефикасан и безопасан а систем за лансирање прецизан и сигуран – стрелици је било неопходно саопштити довољно почетне брзине (енергије) да пробије кожу и аплицира хемијско средство али не нанесе озбиљну повреду животињи.
Прву аутоматску шприцу-пројектил односно стрелицу за хумано обуздавање животиња са даљине Мердок је патентирао 1959. године. Из исте године датира и први прототип ињекторске пушке. Уз помоћ колега хемичара Новозеланђанин потом развија више специјализованих хемијских средстава.
Важна карактеристика ињекторских пушака је могућност подешавања почетне брзине стрелице како би се спријечиле повреде животиње. Од ране младости заинтересован за конструисање ловачког оружја Мердок је већ имао одличне полазне основе. Једна од првих његових конструкција заснивала се на револверу “Smith и Wesson” модификованом у једноцијевни пиштољ за испаљивање стрелица са вентилом за подешавање притиска. Стрелица је из пиштоља избацивана сагоријевањем нарочите фугасне мјешавине, такође Мердоковог патента.
Након тога овај проналазач конструисаће и патентирати читав низ пушака, пиштоља и стрелица а 1966. оснива фирму “Paxarms” за њихову производњу. Колин Мердок је пропутовао свијет тестирајући и усавршавајући своје изуме. Преминуо је на Новом Зеланду 2008. године.
Средства за хемијско обуздавање животиња
У данашње вријеме постоји и користи се велики број хемијских средстава (дрога) за обуздавање животиња са различитим ефектима, у зависности од животињске врсте и њене осјетљивости на конкретно средство. Не постоји универзално средство и свака од дрога има своје предности и мане па је пракса да се различита средства удружују, како би се појачао ефекат уз истовремено смањење ризика по живот животиње.
Колин Мердок је у својим истраживањима и експериментима у Африци потврдио да код појединих животињских врста одређена средства не дјелују због високог нивоа адреналина (повишен адреналин и низак ниво електролита мијењају ефекат хемијског средства). Постојала је и опасност од леталног исхода усљед шока. Стога је у праксу уведено да се животињама одмах дају електролити.
Научно је доказано да су различитим животињама приближно исте тјелесне масе (на примјер биволима и носорозима) потребне различите врсте и дозе хемијских средстава. Важно је дакле одредити праву дозу у сагласју са врстом и масом животиње, а избор хемијског средства мора бити по строгим правилима која се заснивају на темељно спроведеним научним истраживањима. Одређивање врсте и дозе средства зависи наравно и од сврхе хемијског обуздавања животиње (да ли је животиња ухваћена због чиповања или се ради о интензивним хируршким поступцима).
Пушка за успављивање животиња система Dan-Inject
Интервентни тим за крупне звијери РС располаже са двије пушке за успављивање животиња данске фирме Dan-Inject чији се производи успјешно користе на свим континентима, посебно у Африци. Фирма производи више типова пушака и пиштоља, пратећег прибора и палету припадајућих ињекторских стрелица различитих запремина, калибара и дужина.
Dan-Inject пушке за хемијско обуздавање животиња раде на компримовани ваздух и испуцавају балистичке шприцеве – стрелице (ињекторске стрелице) које при поготку под притиском аутоматски убризгавају хемијско средство у организам животиње (ваља напоменути да су управо ове ињекторске стрелице конструкција поменутог Новозеланђанина Колина Мердока). Пушке су једноставне, мале масе и лаке за употребу и одржавање а могу бити опремљене са једном или двије цијеви (глатке или ожлијебљене).
Компримовани ваздух
Са предње стране сандука, испод цијеви, смјештено је лежиште за CO2 ампуле. На лијевој страни сандука пласиран је манометар, (окренут ка стријелцу) и регулатор притиска. Регулатор, којим се подешава радни притисак у зависности од калибра стрелице и удаљености животиње, обиљежен је симболима плус, минус и неутралним средњим положајем. Подешавање притиска изводи се лако и нечујно.
Компримовани ваздух из ампуле спроводи се кроз тубуларни кундак до лежишта стрелице у цијеви. Цијев пушке пружа се цијелом дужином до ослонца за раме (цијев игра улогу образине) гдје је затворена чепом-затварачем, чијим ангажовањем се отвара лежиште у које ручно уводимо ињекторске стрелице. Чеп је од губљења осигуран гајтаном. С обзиром на начин пуњења и локацију затварача (чепа), може се рећи да је пушка буллпуп конфигурације (максимална дужина цијеви при минималној укупној дужини оружја). Стандардна једноцијевна конфигурација је врло компактна а монтирањем дуже цијеви добија се на домету и прецизности.
Пластични рукохват је скоро идентичан оном какав се среће на израелским аутоматским пушкама система “Галил”, односно јужнофричким аутоматским пушкама система Вектор Р4 (цијели систем неодољиво подсјећа на Вектор Х5, јужноафричку цивилну верзију пушке Р4 са клизним поткундаком). Исти тип рукохвата искориштен је и као ослонац за раме, што је јефтино и једноставно рјешење. Обарач је класично обликован и смјештен унутар стандардног браника. Кочница је мануелна, крос-болт типа, блокира обарач и налази се надохват палца.
Сандук и цјевасти кундак (који, како је речено, има функционалну улогу спровођења компримованог ваздуха до лежишта ињекторске стрелице) израђени су од лагане алуминијумске легуре и анодизирани у зеленој боји.
Ињекторске стрелице
Ињекторске стрелице су конструкционо ријешене за вишекратну употребу – поновно пуњење, растављање, чишћење и одржавање (само су силиконски прстенови игала једнократни). Хумане су и ако се правилно користе (под прописаним притисцима) сигурно аплицирају средство и изазивају минималну трауму ткива животиње.
Сама ињекторска стрелица функционише на принципу компримованог ваздуха односно притиска унутар коморе стрелице – када се клизни заштитини силиконски прстен на игли помјери уназад, седатив ће под притиском клипа истећи кроз бочно избушене отворе. За сваку од укупно четири врсте стрелица (које се разликују по дужини, калибру и запремини) произвођач предвиђа тачан притисак унутар коморе иза клипа.
Да би стрелица била спремна за употребу њен клип мора бити под притиском, односно ваздух у комори иза клипа мора бити сабијен, што се изводи утискивањем ваздуха кроз вентил помоћу шприца, према табели/упутству произвођача.
Табела оптималних притисака у комори ињекторске стрелице:
S150 10-12ml ваздуха за стрелицу калибра 11mm од 1.5ml
S300 12-14ml ваздуха за стрелицу калибра 11mm од 3.0ml
S500 15ml ваздуха за стрелицу калибра 13mm од 5.0ml
S10 20ml ваздуха за стрелицу калибра 13mm од 10ml
Комплет за “наоружавање” ињекторске стрелице чине: игле са припадајућим заштитним силиконским прстеновима, шприцеви са одвојивим металним грлом, ињекторска стрелица са клипом и кићанком/стабилизатором, шприц за пумпање ваздуха под притиском у комору ињекторске стрелице, шприц са иглом за пуњење стрелице седативом, заштитни провидни поклопац за ињекторску стрелицу, специјална иглица за испуштање компримованог ваздуха кроз вентил и клијешта за монтирање игала.
Припрема стрелица
“Наоружавање” ињекторске стрелице обавља се на сљедећи начин. Прво је потребно на бочно смјештене отворе игле навући заштитни еластични прстен израђен од силикона чиме ће стрелица бити херметички затворена све до тренутка пенетрације у ткиво животиње. Након што одвојимо црвени стабилизатор, ваздух се према датом упутству помоћу шприца уводи кроз вентил на задњем крају обиљежен црвеним прстеном и компресује иза клипа (клип се након употребе стрелице у задњи положај враћа истим шприцем). Затим је потребно убризгати предвиђену количину седатива кроз супротни крај стрелице, на који потом клијештима пажљиво монтирамо иглу са силиконским прстеном који прекрива бочне отворе (зелени силиконски прстен за игле промјера 1,5mm а црвени за игле промјера 2mm). Сада ћемо преко игле навући провидни заштитни поклопац и на крају монтирати стабилизатор – јарко обојену кићанку. Тиме је стрелица спремна и осигурана.
Пуњење пушке стрелицама
Пошто смо ручно “наоружали” ињекторску стрелицу и скинули заштитни пластични поклопац уводимо је у њено лежиште у цијеви пушке, смјештено изнад ослонца за раме. Претходно је са задњака цијеви пушке одврнут чеп који има улогу затварача. Чеп/затварач са предње стране стране има продужетак који помаже да комплетну ињекторску стрелицу, заједно са црвеном кићанком, уведемо у њено лежиште. Када је ињекторска стрелица комплетном површином у свом лежишту у цијеви, чеп-затварач ћемо осигурати завртањем.
Сада је важно правилно одредити удаљеност и подесити притисак да би се спријечиле повреде животиња (код испуцавања стрелица на веће удаљености од помоћи је ласерски даљиномјер). То се ради према табелама/упутству произвођача.
На примјер, ако желимо испуцати стрелицу калибра 11mm и запремине 3ml на удаљеност од 20 метара, притисак ћемо регулатором (са лијеве стране сандука) подесити на 7 бара. Исту стрелицу на 25 метара испуцавамо под притиском од 8 бара, за 30 метара биће нам потребно 10 бара а за 40 метара 14 бара. Након што регулатором подесимо и на манометру очитамо потребни радни притисак пушка је спремна.
Игле
Игле на ињекторским стрелицама различитих су облика и дужина (од 20 до 100 милиметара) те промјера 1,5 и 2 милиметра. Затвореног су врха и имају бочно бушене отворе кроз које седатив истиче у тијело животиње. Примјењено рјешење са бочним отворима, смјештеним на 6 до 9 милиметара испод затвореног врха игле, омогућава сигурнију апликацију седатива јер не пријети опасност да се отвор на врху зачепи ткивом приликом пенетрације (постоје и специјалне игле са отвором на врху намијењене биопсији).
Принцип рада стрелице
У тренутку када “Мердокова” ињекторска стрелица погоди циљ односно пробије кожу животиње, долази до помјерања заштитног еластичног силиконског прстена на игли који клиже уназад, ослобађајући отворе кроз које ће средство за омамљивање под притиском клипа истећи у тијело животиње. Силиконски прстенови који прекривају отворе на иглама предвиђени су за једнократну употребу.
Двоцијевни модел
Интервентни тим за крупне звијери РС посједује и комбиновани двоцијевни модел пушке система Dan Iwect JM.DB, који произвођач стандардно опрема цијевима различитих калибара: 11mm (за стрелице запремине 1,5ml и 3ml) и 13 mm (стрелице запремине 0,5ml и 10ml седатива). Двоцијевна конфигурација пружа предност у ситуацијама када нема времена за поновно пуњење или замјену цијеви (корисник на располагању има двије цијеви различитих калибара) или је до доласка на локацију непознато који калибар и запремина стрелице ће бити потребни да се проблем ријеши. Наравно, двоцијевни модел може бити и са цијевима истих калибара.
Са лијеве стране сандука, на двоцијевној верзији пушке, пласирана је маркантна ручица чијим се ангажовањем, кроз означени прорез, врши избор цијеви из које ће бити испуцана стрелица.
Замјена цијеви обавља се одвртањем четири имбус завртња и скидањем поклопца сандука са интегралном шином за монтажу оптичких нишанских уређаја. Навој за увртање и фиксирање цијеви налази се скроз позади, у бази ослонца за раме, док су код двоцијевне верзије пушке уста цијеви додатно фиксирана у посебној стезној чаури са предње стране и осигурана имбус завртњима.
Произвођач фабрички опрема и испоручује пушке са двије врсте оптичких нишанских уређаја – “Swift” широког видног поља са варијабилним увећањем од 1,5 до 4,5 пута и пречником објектива од 32 mm (1,5 – 4,5 x 32) те “Aimpoint” Red Dot Comp C опто-електронски нишански уређај са црвеном тачком.
У зависности од модела, калибра и дужине цијеви маса оружја креће се од 3 до 3,5 килограма, ефективни домет иде до 75 метара а максимални до 160 метара. Произвођач пушке опрема са два типа манометара (16 и 25 бара). Препорука је да се заостали компирмовани ваздух обавезно испусти из оружја у случају да останемо без CO2 ампула.
Поука о потреби опрезности пириликом руковања са оружјем никада није превише. У принципу, све што важи за ловачко оружје може се примијенити и на “несмртоносне” ињекторске пушке. Немојмо се заваравати – ињекторска стрелица може отровати, тешко обогаљити и без грешке убити човјека. Зато треба строго водити рачуна.
“Уосталом, овај дан је из основа измијенио и цијели његов живот. Сусрео је планинског краља, стајао је лице у лице са смрћу, и у посљедњем тренутку животиња, коју је гонио и коју је он нагрдио, показала се великодушном! Био је убијеђен да Брус све то неће разумјети – да неће, уопште, бити у стању да ово схвати; али за њега лично овај дан је био од врло великог значаја. Он је знао да ће га се сјећати цијелог свог живота. И још нешто: да никад више неће кренути у лов, ни на Тора, ни на ма ког другог медвједа.”
James Oliver Curwood
The Grizzly King: A Romance of the Wild
Аутор: Драшко Драгосављевић
Be the first to comment