Најстаријег ловца руђанског ловачког удружења “Варда“ затекли смо у његовом стану како у деведесетој години чита Ловачке новине. Саво Којадиновић је шумарски инжињер, резервни официр, дугогодишњи предсједник Удружења, члан културно-умјетничког друштва, али прије свега велики ловац и одличан стријелац.
Саво је родом из Мокре Горе. Ту је завршио основну школи. Гимназију је завршио у Ужицу, а дипломирао је на Шумарском факултету у Сарајеву.
– Ловац сам постао по традицији, како се то каже. Мој отац и стриц су били ловци. Добро се сјећам да су прије рата имали пушке које нису биле преламаче, већ су се пуниле са уста цијеви. Најприје се сипа барут, па се ставља мало папира. Након тога, узима се шипка, такозвана арбија. Њом се барут добро набијао. Затим се стављало олово, које се сјекло од већег парчета. Понекада су куповали оловне куглице, када су били у прилици. На крају се опет све збијало арбијом, каже Саво.
Он нам објашњава да су то биле пушке двоцјевке каписларе. На дну цијеви, такозваној пирамиди, постављала се каписла у коју је ударао ударач приликом опаљења. Пушка се пунила пред полазак у лов и ловац је имао само два метка за цијели дан. Каже да су се његов отац и стриц специјализовали за лов куне, а понекад су ловили и зечеве.
– Када падне нови снијег, обују вунене чарапе и увежу свињске коже, па раном зором обиђу ловиште, уоче трагове и скровишта куна, врате се кући по пушке, пса, сламу и алат, па опет оду назад у ловиште. Куне су се обично сакривале у дрвећу или стјенама. Јазбину, која најчешће има два улаза и излаза, задиме сламом и чекају да куна изађе. Ако побјегне на дрво пуцају је из пушке, а ако скочи у снијег обично је пас ухвати, објашњава нам овај витални деведесетогодишњак.
Он нам свједочи да је са оцем и стрицем ловио по четири до пет куна за једну зиму. Кожа једне куне се кретала око 1500 динара Краљевине Југославије. За тај новац се могао купити пар волова или један веома добар во. Коже куна су се сушиле на дашчицама и на прољеће су ношене на продају крзнарима у Сарајево, који су од њих правили оковратнике за жене. Од тог новца су купили 105 хектара шуме и ливада на Златибору. За вријеме Другог свјетског рата ту су се склањали у збјегове. Имали су 150 оваца, 40 коза, два пара волова, коња, крава, а сјећа се добро да је као мали имао задатак да чува петоро телади. Сада је то све напуштено и све је зарасло у коров. Нико ништа не обрађује, нити чува стоку.
– У Мокрој Гори, тачније у Котроману, био је један пушкар чија је породица још из Турског доба правила оружје. Он је пушке мог оца и стрица прерадио да буду преламаче. Ја се чудим и данас како је то урадио. Све је то ручни рад, каже он.
Саво нам свједочи да је било веома тешко када је дошао рат. Пушке су склонили у један шупљи храст. Њемачки окупатор је издао проглас да сви морају предати сво оружје, било које врсте. У супротном следила је смртна казна. Ипак, Савовог оца и стрица нико од сељана није издао да су сакрили пушке.
– Рат је прошао и мој стриц је извадио пушку из храста. Ја сам био тада студент. Отац је већ био стар и рекао сам му да бих волио да ловим са његовом пушком. У полицији у Ужицу сам добио одобрење и регистровао сам пушку. Ловац сам званично постао 1952. године. Добио сам ловачку картицу на којој су написана правила лова, као Десет Божијих заповјести, које рецитује напамет, показујући нам картицу.
Саво нам описује његове прве ловачке дане.
– Ловио сам куне и зечеве. За кунама сам знао да препјешачим огромне раздаљине. Након завршеног факултета отишао сам у војску. Био сам у Школи резервних официра инжињерије у Карловцу. Након одслужења војног рока 1954. године, почео сам радити у Вишеграду у управи Шумског газдинства. Ту сам провео четири године. Са очевом старом пушком сам најчешће ишао у лов на патке поред Дрине. У Шумском газдинству сам био предсједник комисије за градњу објеката. Изградио сам већину објеката у Вишеграду и Рудом, па и ову зграду у којој се сада налазимо, објашњава Којадиновић.
У Рудо је дошао 1957. године и одмах је постављен за предсједника удружења. Први предсједник је био Видоје Стикић са Увца, а затим Милорад Војиновић. Ловачко удружење у Рудом је формирано 1948. године. Како каже, тада је на подручју општине било свега тридесетак ловаца. У то вријеме пушке су биле углавном старе. На челу Удружења сам остао до 1982. године.
– Добро се сјећам мог првог лова у Мрсову. Тада нисам имао ловачког пса. Мој пријатељ Хајро имао је балканца који је дигао зеца и дотјерао га на моју чеку. То је био мој први улов на територији руђанског ловишта, објашњава нам показујући слике из првих ловова.
Како каже, у то вријеме највише је ловио са Милорадом Војиновићем, Будимиром и Малађеном Павловићем. Пошто је нашао добро друштво са којим је често одлазио у лов, одлучио је да купи нову пушку преламачу марке Брно Збројевка. Није је могао наћи ни у Београду, ни у другим већим градовима. Тек ју је случајно пронашао у Нишу и дао је за њу три и по плате. То је било 1959. године и у то вријеме је било веома тешко добити дозволу за куповину оружја.
Саво нам је сво вријеме показивао старе фотографије. Фото апарат који је купио 1950. године још увијек ради. А слике које је усликао са њим налазе се распоређене у албумима означеним по годинама. На полеђини сваке слике налазе се подаци и кратак опис догађаја.
Временом је и Саво набавио балканку која се звала Лола.
– Имао сам јехаћег коња и са њим кренем у лов. Керушу пустим да иде за мном. Тек када дођемо у ловиште, покажем јој руком гдје да тражи зеца. Била је веома упорна и кад видим да не може да га нађе, само је једном вабнем и пођемо на други терен. Била је одлично дресирана и веома послушна. Знала је да гони лисицу у Градини, а ја сједим у Старом хотелу. Само је вабнем, она напусти гоњење и за десетак минута дође до мене на изненађење свих присутних. Знао сам да предам по 45 кожа лисица и зечева у сезони, са поносом прича Саво.
Каже нам и да је послије рата било доста вукова. Тек када им се број смањио, појавиле су се дивље свиње. Прво крдо свиња се појавило у Шахданима и Вучевици 1961. године. Тада су га у лов позвали ловци из тог подручја.
– Ја сам био веома млад и мене су поставили на најбољу чеку. Те шездесет прве године купио сам нов Заставин карабин у калибру 8х57 mm. До тада нисам видио дивљу свињу у животу, па сам питао старије ловце како изгледа. Нисмо дуго чекали и наишло је велико крдо свиња. Опалио сам први метак и промашио. Када сам хтио да препуним, заглавила ми се чаура. У том моменту, свиње су пролазиле око мене, и са лијеве и са десне стране. Мислио сам да ћу се обрукати пред свим тим људима. Ипак, успио сам да напуним пушку и одстрјелим једно прасе које је било последње. Затим, опет сам препунио и изаберем једно веће које се пело уз точило. Опалим и оно паде. После лова пало је честитање и сликање. Када смо дошли у Рудо то је била тек атракција. Људи који су нас испратили у лов уз подсмијех да ће појести дивљу свињу са кожом, нашли су се у чуду када су видјели одстрјељену дивљач, са осмијехом прича ову анeгтоту.
Како каже веома занимљив је био и лов срндаћа, јер га у том послијератном периоду није било пуно.
– Само си га могао видјети у високим предјелима, у Вучевици, Зубњу, Радовића брду и Ревању. Првог срндаћа сам одстрјелио у Воштаници. Водећи коња кроз један густи предио, поплашио сам срндаћа. Он је искочио испред мене, а ја сам се добро снашао и опалио из пушке. А он, оде према потоку, као да га нисам ни дохватио. Кренем полако за њим, кад он лежи у густој трави. Овај трофеј сам послао у Сарајево на препарирање и он сада краси моју собу. Ово је мој најдражи трофеј. Имам још један трофеј срндаћа изузетне вриједности и он је одстрјељен у Вучевици, показује нам Саво.
Често је ишао и у лов на дивокозе.
– Дивокозу сам ловио од Волујака до Калиновика. Све те предјеле сам обишао. Добро се сјећам када сам добио одобрење за први лов и отишао код колега шумара. Изјутра смо добро поранили и изашли у ловиште. Угледали смо великог дивојарца у даљини. Одмах нас је примјетио. Шумар ме је одвео долином и ми смо му пришли на тридесетак метара, међутим он је стајао иза једне клеке и нисам могао да га гађам. Мало сам се помјерио да нађем бољи положај за гађање, али ме је одмах осјетио и побјегао на једну стјену која је удаљена 200 метара. Ипак, наслоним карабин и опалим. Шумар каже погодак, али када смо дошли тамо, видјели смо да сам добро подбацио. Следећи дан наишли смо на велико крдо дивокоза. Ипак, шумар ми није дозволио да гађам, јер није могао да разазна јарца од козе. Оне су нас осјетиле и почеле су да бјеже уз стијене. То је био мој први одлазак у лов на дивокозе. Слично искуство сам доживио у Каменичким стијенама у долини Дрине, каже он.
Објашњава нам да дивокоза живи тамо гдје се људски глас не чује. На Зеленгори је имао више успјеха. Иако је била велика и густа магла, изашао је у лов са ловочуваром. Кретали су се кроз ловиште и чули су како дивокозе отискују камење.
– Кажем ја чувару да сједнемо и чекамо. Каже он мени да га нико није одстрјелио тако. Ипак, сачекали смо пола сата. На једном, црна силуета се појавила испред нас. Нанишанио сам и повукао обарач. Јарац је пао недалеко од нас. Платио сам уловљену дивљач и довезао је у Рудо. Сви су се скупили да виде дивојарца. Касније сам имао срећу да одстрјелим још једног, већег дивојарца, прича нам показујући трофеје.
Саво је био изузетно добар стијелац. На гађањима која су организована на нивоу регије, често је побјеђивао.
– Посебно сам волио гађања. Сваке године смо имали такмичења. Гађали смо по пет метака из лежећег, клечећег и стојећег става. Имам доста диплома са такмичења. Посебно ми је драго такмичење из 1978. године. На том такмичењу је водио доктор Јован Биришић из Прибоја. Следећи сам ја гађао. Имао сам доста добре резултате. Судија који је двогледом гледао поготке, рекао ми је да морам погодити бар седмицу да бих побједио. Смирио сам руку, нанишанио и погодим десетку, са осмијехом каже Саво.
Још увјек виталан и у доброј кондицији, каже нам да је за то највише заслужан лов. Волио је много да се креће и дружи са људима. То чини и данас.
MП
Be the first to comment