ТЕМА: Да ли је зец у нашим ловиштима довољно заштићен?

Варијабилност матичног фонда зечије дивљачи и даље задаје главобољу свим корисницима ловишта, али и ловним стручњацима у ширем региону. Како вријеме одмиче тако и расте листа утврђених негативних фактора који директно или индиректно утичу на бројност зечева у ловиштима. Углавном о свим потенцијалним узроцима се гласно говори, али у пракси нити један од њих се не елиминише. Тако се у ловиштима са интензивном пољопривредном производњом и даље користе дозвољени и недозвољени пестициди са све чешћом прекомјерном употребом, без икаквих назнака да би се ускоро употреба ових средстава могла довести на ниво безбједан по зечију, али и осталу дивљач. Паљење корова је и даље један од најзаступљенијих начина „чишћења“ парцела у прољећним данима, чиме се уништавају живице али и цијеле области након што се пожари отму контроли. Повећање броја предатора у ловиштима се углавном констатује, без саопштења и објава резултата о њиховом довођењу на подношљиву мјеру.



Управо, у стручним круговима се највише пажње посвећује утицају предатора на популације зеца, али и друге „ситне“ дивљачи. На првом мјесту се налази лисица, а у посљедње вријеме и шакал, те и други длакави предатори. Нажалост не постоје поуздани подаци о бројности лисица у нашим ловиштима, али број рупа у којима обитава, непрестани уласци у насељена мјеста и кућна дворишта гарантују да је ова врста у страховитој експанзији. Ако се овоме дода и чињеница да у појединим годинама изостаје експанзија глодара, посебно мишева, постоји оправдан страх да ће лисице храну потражити у ловним фондовима.

Зечеви могу бити замијењени неком другом врстом дивљачи као на примјер срном или пернатом дивљачи (фазанчићима, првенствено из вјештачке производње пуштених у ловиште, дивљим паткама, пољским јаребицама и др). Потребно је истаћи да различита храна смирује глад лисице за различит период.

Утврђено је да потребе у храни лисице зависе од њене тјелесне масе, а износила је између 0,5 до килограм дневно. Врста хране је условљена боравиштем, годишњим добом и расположивошћу плијена. Основну храну лисице чине мишеви, зечеви, фазани и домаћа живина.

Улажењем лисице у економска дворишта, она је измијенила и начин своје исхране, па се почела хранити претежно не затрпаним лешевима домаћих животиња и кухињским отпацима. Својим дјеловањем човјек је осигурао лисици још један извор лаког плијена, а то је уношење у ловиште великог броја фазанчића који нису припремљени адекватно за самосталан живот у ловишту.

Било како било, популација лисице у нашим ловиштима је енормно велика а одстрели минимални у односу на бројност. Отуда не чуди да зеца данас има претежно у оним ловиштима чији корисници редовно врше редукцију бројности. Нажалост лако је данас набројати ловишта гдје се лови нормално уз приближну оптималну бројност зеца.

Неријетко, многа удружења и посљедња финансијска средства из ионако сиромашних буџета троше за набавку зечије дивљачи из вјештачког узгоја, али остаје отворено питање зашто се још нико није „похвалио“ оствареним резултатима? Одговор је веома једноставан. Док год у ловишту имамо неподношљиво бројно стање предатора, нећемо моћи постићи или успјешно одржати постигнути основни матични фонд племенитих врста дивљачи, на првом мјесту зечије дивљачи.

Све наведено, корисницима ловиштима отвара просто питање: Како стимулисати ловца на одстрел предатора, као једину доступну мјеру за елиминисање барем једног негативног фактора који утиче на смањење броја зечије дивљачи, а која се налази у рукама ловаца. Схватајући чињеницу „тежине“ одстрела куна и јастребова поставља се питање шта је проблем код смањења броја лисица, шакала, паса и мачака луталица, поготово ако се узме у обзир атрактивност лова на лисице и шакале. Очигледно се одговор назире у пољуљаној свијести ловаца, којима је усљед изостанка пријератне потражње лисичјег крзна на тржишту и стимулације у висини годишње чланарине за једну лисицу, лов у послијератном периоду постао искључиво пут за набавку веома цијењеног конзумног меса, занемарујући основну ловну етику. У прилог овоме иде и чињеница да је велики број ловаца у послијератном периоду „лутао“ из удружења у удружење трагајући за бољим извором меса, занемарујући обавезе у матичним удружењима.

Али ту проблемима управљања ловиштима није крај. Наиме, промјене у друштвено политичком животу земље, које се директно манифестују кроз доношење низа нових Закона, донијеле су промјене и у самом начину коришћења ловишта. Наиме, потпуно исправно и у складу са међународном ловачком свијести, нови Закон о ловству и подзаконски акти у Републици Српској, су прописали прецизне услове и начине лова свих основних врста дивљачи, али исто тако и предатора. Сада имамо ситуацију да у редовном лову на лисицу, члан матичног удружења плаћа одстрел једне лисице у висини од десет КМ, куне 20 КМ, шакала 37,5 КМ, јазавца 12,5 КМ, итд., што апсолутно наилази на очекивани отпор и неразумијевање од стране ловаца. Наравно, при организованим акцијама на нивоу Удружења у циљу смањења бројности предатора у ловишту поменути износи се не плаћају. Али остаје питање да ли се може редуковати бројност предатора на подношљиву мјеру при извођењу неколико организованих акција годишње? У пракси се до сада показало да не може.

Важно је поменути и досадашњи начин обавезног сакупљања поена по основу одстрела предатора на нивоу године, који је примјењиван од стране већег броја корисника ловишта, и који је давао одређене резултате, али нажалост тај начин више није у складу са поменутом законском легислативном.

Нажалост, све ово је дало нови стимуланс домаћем ловцу да се клони одстрела предатора у редовном лову, препуштајући тако да се природа сама побрине за однос предатора и основних врста дивљачи у ловишту, што засигурно једино иде на штету самих ловаца.

И на крају остаје отворено питање, како пробудити успавану ловачку свијест и етику нашег ловца и како га стимулисати на одстрел предатора?!

Лисица поједе 51 зеца годишње?!

У брдовитим областима сјеверне Њемачке, испитиване су потребе у храни европске лисице и установљено је да јој је дневно потребно 850 грама хране, што је на годишњем нивоу око 312 килограма. Како се наводи, за подмиривање тих потреба, свакој лисици у току године потребно је 5.320 мишева, 51 зец, 4.000 разних инсеката и 75 килограма разних биљака.

Дарко Јованић