Да ни­је Стан­ка, зе­че­ве би­смо гле­да­ли са­мо на ка­лен­да­ру

У по­сав­ском се­лу Цркви­на код Шам­ца жи­ви шез­де­сет­тро­го­дишњи ло­вац Стан­ко Бен­да­ре­вић, ме­ђу при­ја­тељима по­зна­ти­ји под на­дим­ком Бен­цо.

Као и ве­ћи­на ло­ва­ца, ве­ли­ки је заљубљеник при­ро­де и жи­во­тиња, а лов је, ка­ко ка­же, по­ро­ди­чна тра­ди­ци­ја на­сли­је­ђе­на од оца. Ме­ђу­тим, оно по че­му се овај угле­дни до­ма­ћин са де­сне оба­ле Са­ве ра­зли­ку­је од ос­та­лих ко­ле­га је чињени­ца да он мно­го ви­ше уно­си у при­ро­ду и ло­ви­ште не­го што из ње узи­ма. Бен­цо је вла­сник фар­ме и је­ди­ни уз­га­ји­вач дивљих зе­че­ва у БиХ.

– За­по­чео сам при­је де­се­так го­ди­на из хо­би­ја и за­до­вољства, а он­да је ла­га­но овај по­сао пос­тао мо­је за­ни­мање. Из го­ди­не у го­ди­ну сам при­мје­ћи­вао ка­ко се број зе­че­ва у ло­ви­шту смањује, а би­ло је пе­ри­ода ка­да за ци­је­лу ло­вну се­зо­ну не ви­ди­мо ни­је­дног зе­ца. А шта је лов и ло­ви­ште без зе­ца и фа­за­на, на­ро­чи­то на­ше по­сав­ско – пи­та се наш са­го­вор­ник.

На смањење по­пу­ла­ци­је зе­ца у овом ди­је­лу ло­ви­шта Ре­пу­бли­ке Српске по­се­бно је ути­ца­ла ма­со­вна упо­тре­ба хер­би­ци­да у пољо­при­вре­ди, чес­те по­пла­ве, сао­бра­ћај­ни­це, пре­да­то­ри, али и не­пра­вил­но изловљавање ове врсте дивљачи.

– Да је нас­тављен ова­кав тренд, за не­ко­ли­ко го­ди­на зе­ца би­смо мо­гли ви­дје­ти са­мо на ло­ва­чком ка­лен­да­ру – шаљиво нас­тавља Бен­цо сво­ју при­чу, објашњава­ју­ћи ра­злог за­што је ушао у овај не­оби­чан по­сао.

– По­ку­шао сам спо­ји­ти уго­дно са ко­ри­сним и спа­си­ти ову врсту у ло­ви­шту – ис­ти­че он.

По­сао је за­по­чео са пет ка­ве­за, а у сва­ком од њих би­ла је смје­ште­на по је­дна “зе­чи­ја фа­ми­ли­ја”. Као и сва­ки по­че­так, и овај је био те­жак и му­ко­трпан, пун успо­на и па­до­ва. Због скро­мног знања о овој жи­во­тињској врсти, као и због не­дос­тат­ка стру­чне ли­те­ра­ту­ре, први по­ку­шај ни­је успио. Но, Бен­цо ни­је одус­та­јао. Уз по­моћ по­зна­ни­ка из Ма­ђар­ске и Ис­тре, ко­је је сте­као ба­ве­ћи се прет­хо­дним за­ни­мањем ауто­пре­во­зни­ка, обно­вио је ма­ти­чно ја­то, ис­пра­вио про­пус­те ко­је је чи­нио и по­сао је кре­нуо.

– Зе­че­ви су врсте ко­је се брзо раз­мно­жа­ва­ју. Жен­ка на сви­јет до­не­се дво­је, врло ри­јет­ко тро­је мла­дун­ча­ди, али че­ти­ри пу­та у го­ди­ни – објашњава овај не­оби­чни фар­мер.

Од првих пет, број фа­ми­ли­ја се по­ве­ћа­вао, све до 2014. го­ди­не, ка­да је ово по­дру­чје за­де­си­ла не­за­па­мће­на по­пла­ва. Бен­ци­на фар­ма је по­тпу­но уни­ште­на. Ос­тао је без свих 186 је­дин­ки и њихо­вих нас­там­би. Био је увје­рен да је за­врше­но са овим по­слом, али – на сце­ну сту­па људ­ска со­ли­дар­ност, ко­ја се уви­јек про­бу­ди у те­шким вре­ме­ни­ма. У по­моћ му прис­ка­чу уз­га­ји­ва­чи из Хрват­ске и он по­но­во обнавља ма­ти­чно ја­то.

Ко­рак по ко­рак, Бен­цо је, на хе­ктар огра­ђе­не ли­ва­де, дос­ти­гао ци­фру од 70 ка­ве­за и 170 зе­чи­јих је­дин­ки у њима. За­хва­лан је свим људи­ма ко­ји су му по­мо­гли у те­шким вре­ме­ни­ма, као и Ло­ва­чком са­ве­зу Ре­пу­бли­ке Српске, без чи­је по­мо­ћи и са­радње овај по­сао не би имао сврху. По­се­бну за­хвал­ност за стру­чну по­моћ ду­гу­је Кру­но­сла­ву Тин­ту­ру из Хрват­ске и Сте­ви Ро­гуљи из ЛС РС, ко­ји је не­се­би­чно ди­је­лио сво­је знање сте­че­но у при­пре­ми до­ктор­ске дисертације из ове облас­ти.

Од не­оби­чног хо­би­ја, уз­гој зе­че­ва је да­нас Бенцино за­ни­мање. У овој ло­вној го­ди­ни пла­ни­ра, у са­радњи са ЛС РС, ши­ром ло­ви­шта пла­си­ра­ти око 300 мла­дих је­дин­ки. Куп­ци су из свих кра­је­ва Српске и БиХ, али посебан при­ори­тет за­слу­жу­ју ло­ва­чка удру­жења “Бо­рик” из Прњаво­ра и “Баљ” из Кос­тај­ни­це.

Иако ци­је­на ва­ри­ра од го­ди­не до го­ди­не, зе­ца ко­ји је спо­со­бан за са­мос­та­лан жи­вот и ре­про­ду­кци­ју у при­ро­ди про­да­је за око 100 евра.

– Мла­де зе­че­ве га­јим од 14 до 16 се­дми­ца, ка­да пос­та­ју спо­со­бни за са­мос­та­лан жи­вот у при­ро­ди. Гдје ће ти зе­че­ви за­врши­ти, за­ви­си од ло­ва­чких удру­жења, а до са­да сам их про­да­вао у го­то­во све гра­до­ве Српске и БиХ – ре­као је Бен­да­ре­вић.

На­кон про­да­је и пу­штања у ло­ви­ште уз­га­ји­вач и даље мо­ра дје­ли­ми­чно бри­ну­ти о дивљачи ко­ју је уз­га­јао. Због не­ис­кус­тва или дру­гих гре­ша­ка ку­па­ца у ло­ва­чким ор­га­ни­за­ци­ја­ма, мо­же се до­го­ди­ти да зе­че­ви стра­да­ју, што је ја­ко ло­ша ре­кла­ма за уз­га­ји­ва­ча.

– По­вра­тна ин­фор­ма­ци­ја је нај­боља ре­кла­ма, јер ако је је­дан ку­пац за­до­вољан, он ће те пре­по­ру­чи­ти и дру­ги­ма и та­ко се ши­ри ла­нац про­да­је – ка­же Бен­да­ре­вић.

Због то­га на­кон про­да­је ре­до­вно оби­ла­зи ло­ви­шта гдје су зе­че­ви пу­ште­ни, ин­те­ре­су­ју­ћи се ка­ко су се адап­ти­ра­ли у но­вој сре­ди­ни. Јес­те ло­ва­чка, али је ис­ти­ни­та при­ча ко­ју је Бен­цо ис­при­чао за “Ло­ва­чке но­ви­не”.

– Је­дан ку­пац се по­жа­лио да су сви зе­че­ви ко­је је пус­тио у ло­ви­ште на­кон мје­сец да­на стра­да­ли. При­ли­ком пре­бро­ја­вања дивљачи лов­ци у су­сје­дном ло­ви­шту при­ми­је­ти­ли су на­гли по­раст број­ног стања дивљег зе­ца. Кон­ста­то­ва­но је да су се купљени зе­че­ви пре­се­ли­ли на дру­го по­дру­чје, ко­је им је ви­ше од­го­ва­ра­ло, вје­ро­ва­тно због мање упо­тре­бе хер­би­ци­да на том по­дру­чју – ка­же Бен­да­ре­вић.

Иако у зре­лим го­ди­на­ма, Бен­цо не­ма на­мје­ру да пре­ки­не уз­гој зе­че­ва, али ис­ти­ни за вољу, не­ма на­мје­ру ни да про­ши­ру­је прои­зводњу. Ка­же да за је­дну го­ди­ну њего­ви зе­че­ви по­је­ду се­дам то­на хра­не и опет не мо­гу на­рас­ти ви­ше од пет ки­ло­гра­ма. Али, без њих би по­сав­ско ло­ви­ште би­ло не­за­ми­сли­во.

Лов као по­ро­ди­чна тра­ди­ци­ја

Лов у по­сав­ској по­ро­ди­ци Бен­да­ре­вић је тра­ди­ци­онал­ни хо­би. Стан­ко је пос­тао ло­вац 1988. го­ди­не, а ло­вац је био и његов отац. Њего­ва два си­на та­ко­ђе су лов­ци, а ос­та­је да се ви­ди да ли ће ову по­ро­ди­чну тра­ди­ци­ју нас­та­ви­ти се­дмо­ро Бен­ци­них уну­ча­ди.

Рад, ред и дис­ци­пли­на

Стру­чна ли­те­ра­ту­ра о на­чи­ну уз­го­ја дивљег зе­ца ве­ома је си­ро­ма­шна, па оту­да ни­је ни чу­до што је Бен­цо је­ди­ни уз­га­ји­вач ове дивљачи у БиХ. Он ка­же да је овај по­сао уса­врша­вао на влас­ти­том ис­кус­тву и гре­шка­ма ко­је су га ко­шта­ле не­ко­ли­ко по­сло­вних па­до­ва и но­вих по­че­та­ка.

– Уз­гој би­ло ко­је врсте дивљачи, па и зе­ца, за­хти­је­ва ред, рад и дис­ци­пли­ну. На фар­ми мо­ра­ју вла­да­ти мир и ти­ши­на ка­кви вла­да­ју у при­ро­ди, а хра­ну мо­ра­ју до­но­си­ти уви­јек ис­те осо­бе, на ко­је се дивљач на­ви­кла. За­то је у овај по­сао укључе­на ци­је­ла мо­ја по­ро­ди­ца – објашњава наш са­го­вор­ник.

Сва­ка по­сје­та не­по­зна­тих осо­ба за зе­че­ве мо­же би­ти ко­бна. У нас­то­јању да се са­кри­ју, као што то чи­не у при­ро­ди, зе­че­ви уда­ра­ју о зи­до­ве ка­ве­за, од че­га не­ри­јет­ко и уги­ну.

Ни сли­чни до­ма­ћим зе­че­ви­ма

Бен­да­ре­вић ис­ти­че да го­то­во не­ма сли­чнос­ти изме­ђу дивљих и до­ма­ћих зе­че­ва.

– Ду­го се ба­вим овим по­слом, али ни­ка­да још ни­сам успио да му те­пам, зе­ко ова­ко – она­ко, он бје­жи од чо­вје­ка и пса, сма­тра да су то њего­ви не­при­ја­тељи. Са пи­то­мим зе­цом или ку­ни­ћем мо­жеш се и пои­гра­ти и по­ма­зи­ти, а ови­ма ни­кад ни­сам успио да при­ђем, не же­ле да их се узне­ми­ра­ва и ја­ко су плашљиви – ка­же Бен­да­ре­вић.

Ни­кад ни­је од­стри­је­лио зе­ца

Бен­да­ре­вић има и за­ви­дан ло­ва­чки стаж, али ни­ка­да ни­је од­стри­је­лио зе­ца.

– Ка­ко бих? По­ди­гао га, от­хра­нио, пус­тио га у при­ро­ду, и ка­да га имам на ни­ша­ну, ка­жем – по­ла­ко, до­ћи ћеш ти опет. Слаб сам ло­вац за од­стрел, ва­жни­ји су ми со­фра и дру­жење – ис­крен је Бен­да­ре­вић.

Во­јо Стје­па­но­вић