Милосав – Мићо Лазаревић из Доњег Шепка, села смјештеног на средокраћи пута између Зворника и Бијељине, бави се ловом пуне три и по деценије. Љубав према овом хобију наслиједио је од оца Вукашина, па потом пренио на сина Синишу.
Радећи у хемијској индустрији, лозничкој „Вискози“ и зворничкој Фабрици глинице „Бирач“, из здравствених разлога, да би неутралисао дејство хемикалија, све чешће је, прича Милосав, боравио у природи, на чистом ваздуху, те се тако родила и љубав према лову.
– Ловац сам од 1984. године – казује Лазаревић, у свом крају и у ловачким круговима познат по надимку Зебец, својевремено и успјешан фудбалер у локалном фудбалском клубу Напредак.
У богатој каријери највише је ловио лисице, а као ријетко који овдашњи ловац имао је прилику да у једном дану одстријели чак четири комада. О том јединственом догађају каже:
– Једне вечери завршио се лов у коме нисам ништа одстријелио. Колеге, онако заједљиво, кажу: „Убиј нешто, ми частимо“. Одговорио сам им да ће бити обавијештени кад се то деси.
Убрзо потом, наставља Лазаревић, комшија Бобан Лазаревић јавио му је да на оближњем брду „падају“ фазани! – Одмах сам помислио – мора да их тјера лисица. Стигао сам на то мјесто и одстријелио једну. Разумљиво, радовали смо се том успјеху. Још док је цијев пушке била врућа, керови су подигли још три лисице, тако да сам то вече одстријелио четири комада – сјећа се Мићо овог несвакидашњег подвига.
У породици Лазаревић својевремено су се бавили и кинологијом. Одгајали су познате пасмине, прије свега посавце и балканце, по којима су били препознатљиви у овом дијелу Подриња. Своју велику љубав према животињама ова угледна ловачка породица показала је и током узгоја зечева, када су својевремен, у свом домаћинству имали петнаестак комада.
– Једном приликом у дворишту смо нашли дивљег зеца, што нам је послужило да урадимо укрштање дивљих и питомих зечева. Када одрасту, по правилу, пуштали смо их у природу ради обуке и тренирања паса, а неријетко смо их и поклањали колегама – казује Милосав објашњавајући важност репродукције, односно обнове свјеже крви, како то популарно ловци кажу.
У матичном удружењу „Соко“ из Козлука био је предсједник Скупштине, као и дугогодишњи предсједник ловачке секције Шепак. Не скрива задовољство кад прича о лову и сусретима са колегама.
– Наша дружења су најбољи доказ да лов као спорт зближава и оплемењује људе. Отуда је и обавеза нас ловаца да његујемо дружења и лијепу ријеч, да изнад свега инсистирамо на љепоти доживљаја и пријатељству међу ловцима. Првенствено треба да будемо људи, да човјек човјеку буде човјек. Ако се ова порука оствари, све остало ће доћи само по себи – и богатство ловишта и дисциплина чланства и ловни туризам и одумирање криволова – подвлачи Лазаревић.
Трофеје, вели, не памти јер, како каже, за њега је лов прије свега спорт и потреба за дружењем и боравком у природи. Рече нам да пушку подиже једино ако се лови за трофеј. Годинама га је занимало препарирање дивљачи. Прича да су ловци због дивљачи, а не дивљач због ловаца. Сматра да је потребно још више радити на уништавању предатора, који су бројни око ријеке Дрине, јер се доста хране баца.
– Овдје нема доста шума да би се дивљач могла сакрити, па зато ловци морају више бити посвећени уништавању разних предатора који кидишу на племениту дивљач – објашњава популарни Зебец.
– Никада ми циљ није био да одстријелим што више дивљачи. Увијек сам желио да ми лов буде прилика за дружење и упознавање нових људи, али и заштита природе – казује Милосав и додаје да, кад се једном крене у лов, онда више повратка нема. Јер, вели, лов опчини човјека, надахне га и оплемени, а то се мора његовати.
По свом позитивном темпераментну Милосав предњачи не само у својој секцији него и у цијелој ловачкој организацији.
– Више се појело прасади и јагњади него зечева – у свом стилу ће Зебец, иначе познат по ведром духу.
Током цијеле каријере Милосав је био активан у едукацији младих ловаца и организовању дружења. Додаје да има доста људи са стране који нису ловци, али су стално с њима, у природи, ради дружења.
– Они нам помажу у узгоју и прихрани дивљачи, поготово су активни на сједељкама послије лова – говори Лазаревић.
Каже да је највише ловио у приобаљу Дрине, у атару свог и сусједних села.
– Пошто сам рано остао без оца, нисам имао могућности да идем даље од куће, у друга ловачка удружења. Ишао сам до Главичица, ловишта у бијељинској општини, затим до Тузле и околних градова. У Лозници и Зајачи, преко Дрине, ловили смо дивље свиње, али на том терену нисам имао већег успјеха – истиче овај узорни ловац из Доњег Шепка.
Милосав је поносан на свог насљедника, сина Синишу, који је ловац од 1998. године. Ловачку традицију, по свему судећи, наставиће и унук Урош који је већ обезбиједио ловачку униформу и друге ловачке реквизите. У породици Лазаревић жеља је да и млађани Урош једног дана постане чувени ловац у Подрињу, попут својих предака – прадједе Вуле, дједа Милосава и тате Синише…
Кумови
Милосав Лазаревић је ловачки испит положио када је Ловачко друштво у Козлуку носило име „Фазан“. Након рата, када је обнављан рад ове ловачке организације, из секције Шепак је потекла иницијатива да се друштво зове „Соко“, па се тако Милосав и његове колеге сматрају кумовима свог удружења ловаца.
Зебецова чека
Ловци из Доњег Шепка недавно су изградили ловачку чеку за високу дивљач. На овом ловачком објекту, који се налази на локалитету Побрђе, већ је исписан натпис „Зебецова чека“!
– Висока је шест метара, са око пет квадрата унутрашњег простора. Има четири отвора са којих се пружа предиван поглед на околину. Пошто овдје често долазимо у лов, без пуно размишљања смо одлучили да баш на овом терену саградимо високу чеку – причају ловци из Доњег Шепка.
Земљиште на којем се налази чека уступио је Љубиша Лазаревић, дугогодишњи ловац из Доњег Шепка, док су у изградњи овог објекта, поред Милосава и Синише Лазаревића, учествовали и Бојан Ивановић, Љубисав Лазаревић, Радислав Токановић те Бобан и Мишко Лазаревић.
– За нас ова чека много значи. Кад год дођемо на овај предиван терен, можемо уистину да се одморимо и да уживамо у љепоти природе. Овдје је надморска висина око 180 метара, поглед досеже на све четири стране, а што је најважније, има и разноврсне дивљачи – не крију одушевљење ловци из Доњег Шепка који су завршетак овог објекта прославили уз ловачке специјалитете.
Први открио даброве на Дрини
Даброве на ријеци Дрини прије неколико година први је открио управо Лазаревић.
– Баш овдје, на локалитету Дебела Међа, била су повијена и начета стабла. Знали смо да је то посљедица присуства неких глодара. Кад се, послије неколико мјесеци, корито Дрине смањило, видио сам трагове по пијеску и два дабра у плићаку – говори популарни Зебец.
Мишо Лазаревић
Be the first to comment