С обзиром на чињеницу да је у свим ловиштима Републике Српске у току зимска сезона лова, када су активности ловаца углавном усмјерене на лов дивљачи, никако не бисмо смјели заборавити да су пред нама зимски дани и мјесеци, који су најпогубнији за дивљач.
Због тога у наставку доносимо неколико информација и препорука за предстојеће дане. Наиме, сагледавајући свеукупне годишње активности на узгоју и заштити дивљачи, засигурно се може истаћи да је зимски период свакако најтежи испит за корисника ловишта, чији се резултати објављују на табли прољећног стања матичног фонда свих врста гајене дивљачи. Ако се наведеном додају и глобалне климатске промјене које се манифестују кроз непредвидљивост количина и распореда годишњих падавина, као и температура ваздуха, јасно је какав изазов стоји пред сваким корисником ловишта у току зимских мјесеци. Познато је да највеће природне губитке племенита дивљач има у току зимских мјесеци, када усљед дуготрајне тјелесне исцрпљености постаје плијен предатора или долази до угибања.
Ова исцрпљеност је посљедица великог броја фактора, а то су: висок и дуготрајан сњежни покривач, ниске температуре, залеђено земљиште, недостатак хране, тјелесна неразвијеност јединке, неухрањеност, болест, рањавање… На неке од наведених фактора човјек током зиме не може да утиче, тако да је природна селекција ових јединки неизбјежна, али, с друге стране, и корисна, јер ће сва слаба и генетски лоше предиспонирана грла бити уклоњена и тиме онемогућена за размножавање у наредној ловној години. Међутим, уколико бројност предатора пређе поднољшиву мјеру, уз недовољну јесењу ухрањеност и недостатак квалитетне хране у ловишту као и повећане зимске екстреме, и најздравије јединке племените дивљачи постаће плијен предатора.
Управо у овом дијелу дивљач од човјека као узгајивача очекује највећу помоћ.
Тако је из наведеног јасно да је у ловишту потребно гајити само здрава и јака грла, која ће уз правовремену јесењу прихрану, али и обезбијеђену додатну прехрану током зимских мјесеци без проблема успјети да презими и учествује у размножавању наредне ловне године. Друга мјера коју корисник ловишта мора да спроведе прије доласка тешких зимских мјесеци јесте смањење броја грабежљиваца на подношљиву мјеру и обезбјеђење мира у ловишту. И на крају, трећа мјера јесте обезбјеђење довољне количине квалитетне прехране за дивљач која ће јој бити доступна током зиме. Спровођење ове посљедње мјере, уз обезбјеђење мира у ловишту, јесте једина могућа активност коју ловци могу да учине као помоћ дивљачи за вријеме дуготрајних високих сњегова, ниских температура и залеђеног земљишта, а поготово за оне који нису на вријеме обезбиједили довољне количине квалитетне хране у ловишту.
Сложеност овог прихрањивања расте са надморском висином ловишта, тако да је у планинским ловиштима у вријеме високих сњегова готово немогуће изнијети додатну храну на хранилишта уколико она није на вријеме обезбијеђена. У овим случајевима коњска запрега је често једини спас. У низијским ловиштима прихрањивање у екстремним зимским уловима је лакше и ефикасније. Важно је истаћи да је прихрана дивљачи редовна узгојна мјера. Она се планира и спроводи посебно за сваку узгојну врсту, како крупне, тако и ситне дивљачи. Прихрањивање дивљачи је потребно почети на вријеме, односно још са почетком јесени како би се дивљач навикла и знала гдје може пронаћи храну током зиме, односно онда када јој највише затреба. Врло је важно да дивљач током јесени обезбиједи довољне количине масних наслага како би у зиму ушла ухрањена и у доброј кондицији те како би током екстремних зимских дана могла да мирује у безбједном заклону без потребе да иде у потрагу за храном и тиме се додатно исцрпљује. Прихрану дивљачи је потребно вршити што природнијом и разноврснијом храном, која се мора на вријеме обезбиједити и додавати путем одговарајућих хранилишта. С обзиром на то да се календарски налазимо пред скори почетак зиме и сњегова, потребно је што прије извршити редукцију бројности предатора на подношљиву мјеру, затим обићи сва хранилишта у ловишту, провјерити исправност хранилишта као и количину доступне хране на њима, те их потреби допунити свјежом храном. Ова активност, иако је дефинисана као редовна узгојна мјера, ипак на првом мјесту има основне елементе ловачке етике.
Дарко Јованић
Be the first to comment