Млади ловци се често при куповини своје прве ловачке пушке сачмарице питају које су боље, бокерице или обичне двоцијевке положаре. Најбољи одговор на ово питање био би да је то искључиво ствар укуса. Што се тиче избора калибра треба размислити. Пушке калибра 16 нешто су лакше од дванаестице и спретније за пуцање. С друге стране, пушка калибра 12 је за нијансу ефикаснија, јер у њене патроне стаје мало више сачме него у муницију калибра 16.
Истина, разлика није велика, али ако је ловац млад и довољно снажан, свакако би боље било да се одлучи за већи калибар и тежу пушку. Пушка сачмарица би, по старој формули, требало да буде 100 пута тежа од масе њеног основног пуњења сачме. Метак калибра 12 има има пуњење сачме између 32 и 36 грама. Тако се тежина ловачке пушке у калибру 12 креће између 3.200 и 3.600 грама. Тежина пушке у калибру 16 је између 2.800 и 3.200 грама (пуњење сачме тешко је од 28 до 32 грама), а тежина пушке у калибру 20 је од 2.600 до 2.800 грама. Лакше пушке су пријатније за цјелодневно ношење али јаче трзају. Они који лове на богатим теренима, гдје им се пружа шанса да у једном лову испале десетак и више метака, треба да се одлуче за тежу пушку. Лов са таквом пушком биће и пријатнији и успјешнији. Ако се ловац двоуми између двије пушке приближно једнаке вриједности али различите тежине, онда предност треба дати тежој.
Затим се поставља питање дужине цијеви. Међутим, при избору ловачке пушке сачмарице много је важније питање “чока” (то јест степена сужења при врху сачмене цијеви) од дужине цијеви како многи погрешно закључују. Млад и неискусан ловац сматра да ће глаткоцијевна пушка сачмарица са дужим цијевима бити убојитија од оне са краћим и да ће успјешније обарати дивљач на већим даљинама. Таква размишљања немају реалног основа а дужина цијеви је само у вријеме када се употребљавао црни барут имала некаквог значаја.
Данас већина сачмарица у калибру 12 има цијеви дужине 72 цм, у калибру 16 дужина је 68 цм, а у калибру 20 цијеви су обично дужине 65 цм. Комбиноване пушке, двоцијевке са куглом и сачмом или троцијевке, без обзира на калибар, имају цијеви дуге између 60 и 65 цм. Дужина цијеви нема практичног значаја и утицаја на ефикасност сачменог метка.
Одлучујући утицај на густину посипа сачме имају чокови. Убојитост, ако се ради о нормалним дужинама цијеви, зависи првенствено од квалитета метка а не од дужине цијеви. Дуже цијеви у калибру 12 (обично не преко 76 цм) имају најчешће пушке за гађање глинених голубова али не због бољег учинка на већим даљинама, већ због дуже визирне (нишанске) линије коју такмичари сматрају бољом.
Ваља знати да су цијеви са пуним чоком намијењене за гађање удаљених циљева (наравно, не удаљенијих од 50 метара) на отвореним теренима. Слабије чокиране пушке су универзалније, погодније су за мјешовите терене и шумски лов. Цилиндричне и слабо чокиране цијеви намијењене су за лов пернате дивљачи на мањим одстојањима, на покривеним теренима (шума, тршчаци, кукурузишта).
Свака пушка има своју “личну карту”. Из ње можемо лако прочитати чокове цијеви и проценте количине сачме из једног метка, која на даљини од 35 м улази у круг од 75 центиметара. Јасно је, што је проценат већи, чок је јачи, а пушка гушће носи. Таблица посипа се чита на сљедећи начин: пун чок 70 одсто, тричетврт чок око 65 одсто, получок 60 одсто, четвртчок око 55 одсто, побољшани цилиндар 50 одсто и цилиндар 35 до 40 одсто. Постоје различите модерне конструкције чокова али ово су основе и темељ за правилно разумијевање.
Већи проблем од избора сачменог калибра је избор крупноће сачме за одређену врсту дивљачи. Веома је раширено схватање да крупнија сачма и даље и боље убије. Заблуда је у томе, што је крупније сачме мање у метку, па и добро нанишањена дивљач погођена са једном до двије крупне сачме (куглице) пада тек послије пређених више стотина метара и често остаје непронађена. Дивљач не пада на мјесту од смртних повреда сачмом већ од шока насталог истовременим поготком већег броја куглица, макар и мање пробојности. За зеца, нашу најчешће ловљену дивљач, сасвим је довољна сачма од 3 мм на почетку сезоне или 3,5 мм на крају сезоне.
Сачма има лоше балистичке особине због лоптастог облика и зато брзо губи на брзини. Битан је посип. Стога пуцање на већим удаљеностима треба увијек избјегавати. Оптимална гранична удаљеност не би требало да прелази 35 до 40 метара. Старо правило гласи: ако се ловац двоуми између двије крупноће сачме, увијек треба да изабере ситнију.
Када је терен покривен густом вегетацијом или је непрегледан, онда ловац мора да води рачуна о томе има ли кога иза дивљачи. То је код сачмарица бар неколико стотина метара. Крајњи домет сачме зависи, прије свега, од њеног пречника. Крупнија сачма има већи домет а ситнија мањи. И овдје постоји правило да је то најмање сто пута више од крупноће сачме изражене у милиметрима (крупноћа сачме у милиметрима помножена са сто). На примјер сачма пречника 3 мм има домет 300 метара! Она од 3,5 мм – 350 метара, “шестица” – 400 метара, итд (европске ознаке крупноће сачме дате су у табели). Међутим, то никако не значи да на тој даљини можемо и одстријелити дивљач. На тој даљини сачма је опасна по човјека или домаћу животињу, ако би се случајно нашли иза дивљачи, при отварању ватре.
Због тога, са оружјем увијек опрезно!
Драшко Драгосављевић
Be the first to comment