Подвиг какав није забиљежен у ловачком алманаху, бар не у новијој историји на овим просторима, остварио је Зоран Милосављевић, члан ЛУ “Чауш” из Братунца. У једном дану, буквално у неколико секунди, овај страствени ловац, познат по надимку Кокара, одстријелио је три вука!
На сњежном планинском вијенцу, на надморској висини од преко 1000 метара, четрдесетак километара од Братунца, на велики православни празник Аранђеловдан, Милосављевић се изненада нашао пред чопором од 15 вукова.
– Био сам у својој брвнари, која се налази изнад Црквина на планини Бијела бреза. Кренуо сам у јутарњи лов на дивље свиње. Пустио сам керове, рачунајући да ће евентуално открити и потјерати дивље свиње, које су се намножиле и причињавају штету пољопривредницима у околним селима. Али умјесто дивљих свиња, керови су “ударили” на вукове. Убрзо су почели да скиче, сав преплашен преда мном се нашао старији пас Камаз, неустрашиви словачки пак у лову на дивље свиње – скоро у даху Зоран описује несвакидашњи призор у коме се нашао у планинском масиву.
Потрчао је према оближњем потоку, гдје се чуо лавеж, скичање и режање.
– Угледао сам чопор вукова који су кидали и јели мог другог кера Бонзу. У свом крвавом пиру, занесени плијеном, од жубора воде потока, нису ме ни примијетили. Латио сам се пушке и пуцао у правцу чопора. Настао је метеж међу вуковима, јер су се и даље отимали за плијен. Након три испаљена метка, чопор се разбјежао. Остала су да леже три мртва вука – прича Милосављевић.
Кокара каже да је одстријелио алфа вука, односно предводника овог чопора, старог око 10 година, затим вучицу од око седам година и младог вука од три године.
– Знао сам да се чопор вукова креће овим просторима и долазе до моје брвнаре, али нисам претпостављао да их има толико – рекао је Милосављевић.
Каже да су вукови веома опасни предатори и штеточине, али веома опрезне звијери те да знају напасти и људе када су гладни или када узнемире чопор.
По ријечима овог ловца, борба је била велика. Није се уплашио изненадног сусрета са чопором. И сам у животној опасности, храбро се упустио у борбу из које је, хвала Богу, изашао неповријеђен.
– Многи не знају да је вучији скок преко пет метара, а ја сам био удаљен 50 до 70 метара од чопора – говори Милосављевић.
Захваљујући храбрости, присебности и ловачкој срећи, направио је подвиг о коме многи ловци само маштају.
– Нашао сам се у својеврсном магновењу, у правом вучијем гротлу, али и временској мећави која је тада владала у планини. У таквој ситуацији веома је важно понашање ловца и његова психофизичка снага и спремност. Вјерујте, био сам потпуно смирен, сталожен и концентрисан. Знао сам да су рањени вукови најопаснији. У пар скокова могли би да буду код мене. Одлучио сам се на брзо пуцање из класичног карабина и срећом све се добро завршило – прича Зоран, подсјећајући да је и раније имао доста дуела са вуковима.
Милосављевић жали младог кера, брак јазавичара, старог двије године, којег му је поклонио један пријатељ из Новог Сада, али му је, вели, сатисфакција што је свог љубимца осветио, као и стоку из околних села, коју су вукови поклали у претходном периоду, што се често дешавало.
– Мој Бонзо храбро је изашао на мегдан крволочним звијерима. На попришту неравноправне битке остала му је само глава и кичма, али док живим увијек ћу да причам о његовој храбрости – нагласио је.
Још један детаљ остао је упечатљив кога ће се дуго сјећати наш саговорник. Посебно узбуђење, вели, доживио је у тренутку када је старији пас пришао свом мртвом другу да се опрости од њега.
– Сигурно десет минута цвилио је над његовим остацима тијела. И мени су сузе кренуле на очи. Такав призор још нисам доживио у свом животу – преноси Милосављевић болну и за њега веома емотивну сцену.
Своје керове, прича, доживљава као дио породице. Сам их едукује за лов и увијек је настојао да има квалитетне ловачке псе. Вели да су му неки ловци нудили 5.000 евра да им својевремено прода црног копа, али, наглашава, никад није ни помислио да се, због новца, одрекне свог вјерног пратиоца у природи и лову.
Зоран каже да није упознат о тренутним правилима која регулишу награђивање ловаца за одстрел вука као предатора, што је раније била пракса. Некадашњи обичај да грађани, посебно сточари, дарују ловца који одстријели вука, овдје је заборављен.
– Прошао сам кроз село Осмаче са вуковима на хауби аутомобила, затим кроз Сребреницу и Братунац, али нико није даривао ни чарапе. Тај обичај је нестао. Међутим, важно је да је смањен број предатора који причињавају штету сточарима, тамане племениту дивљач на овом простору, а представљају опасност и за људе и што сам остварио ловачки сан и куриозитет да у једном дану одстријелим три вука – истиче Милосављевић.
Кокара је ловац више од три деценије, а љубав према лову и природи, каже, пренио му је покојни стриц Милош, угледни ловац из Братунца. Начин лова за који се од почетка ловне каријере опредијелио био је “пирш”, односно претрага, који у брдско-планинским ловиштима захтијева опрезно, скоро бешумно кретање ловца, добру кондицију, одлично познавање терена и дивљачи на њему, правилно кретање у зависности од правца вјетра, као и перфектну моћ запажања.
– Ловим искључиво на витешки начин. Имам поштовање према свакој дивљачи. Волио бих да могу да оживим сву дивљач коју сам одстријелио па да је поново ловим. Посебно вукове, јер према њима имам огроман респект зато што су најбољи ловци на свијету – казује Милосављевић, који, признаје, не учествује у хајкама на вукове, али је зато присутан на сајамским манифестацијама на којима се промовише лов и природа, као и спортским догађајима, посвећеним прије свега борилачким вјештинама.
Као велики љубитељ природе и чистог ваздуха Зоран доста времена проводи у својој брвнари, коју је прије шест година саградио у планинском дијелу општине Братунац, који се наслања на подручје сребреничке територије и одакле, како каже, поглед досеже и до Таре, у сусједној Србији.
– Скоро сваки викенд сам горе у планини, гдје се најбоље осјећам. Баш на том локалитету сударају се ваздушни циклони са Романије, Златибора и Таре. Све подсјећа на један усталасали вир. Не зна се кад је издашнија природа, да ли љети или зими. Зато сам с великом љубављу 2015. године саградио брвнару од суве јелове грађе, површине 32 квадрата. Све је ручни рад. Током градње водио сам рачуна о сваком детаљу, како би се, својим амбијенталним изгледом, објекат уклопио са природним окружењем – казује Милосављевић, додајући да је прошле године, тик уз брвнару саградио и љетниковац, затим шупу за дрва и гаражу за свог “дефандера”, џипа “ландровера”, без кога је незамислив долазак на ове терене.
Кокара је много везан за ово подручје. Каже да ужива у љепоти нетакнуте природе, на чистом планинском ваздуху напаја се позитивном енергијом, далеко од људске вреве, вели, заборави на бремениту свакодневицу која нас окружује.
– Увијек има нешто да се ради, дорађује и прави око брвнаре, али и да се износи со и кукуруз за прихрану дивљачи – казује Зоран.
Прије неколико година, на ширем подручју Црквина, Милосављевић је подигао и три спомен-чесме, посвећене његовим најмилијим прецима.
– Овдје је најздравија вода за пиће коју конзумирамо само моја породица и ја. Црквине су некад биле српско село, али овдје више нико не живи. Људске душе нема у окружењу – прича Милосављевић.
У својој богатој ловачкој каријери овај искусни ловац каже одстријелио је све што постоји у нашој шуми. У ризници вриједних трофеја је и један медвјед, одстријељен након рата у БиХ.
– Ради се о капиталном примјерку, који ме је напао, јер је у близини осјетио људско месо. Био сам у лову на срндаћа, када се медвјед изненада појавио. Кидисао је у мом правцу, била је и тад деликатна ситуација, али сам успио да га одстријелим и изађем као побједник – присјећа се вриједног улова од прије двадесетак година.
Успјешан ловац, како каже, не би био да не посједује квалитетно оружје, али и спремне ловачке псе.
– Лов је данас скуп спорт, тако да није лако бити ловац. Људи тешко живе, али је лов посебна љубав, коју само ловци и прави љубитељи природе и дружења могу да разумију – закључује Зоран Милосављевић Кокара.
Први вук
Кокара је и 2005. године одстријелио капиталног вука. Било је то на локалитету званом Полозник, такође на територији општине Братунац.
– Мало је ловаца који су у каријери убили четири вука, а поготово три комада у једном дану. Надам се да ће ме срећа пратити и убудуће – казује Милосављевић.
Мајстор каратеа
Зоран Милосављевић је и велики љубитељ борилачких вјештина. Мајстор је каратеа седми дан и тренер карате клуба “Тигар” из Братунца три и по деценије.
– Лов и карате су моје двије велике љубав. Сигурно да нема успјешног лова без добре снаге и кондиције – истиче Кокара.
Мишо Лазаревић
Be the first to comment