Основни предуслов за успјешно газдовање популацијама дивљачи представља тачно утврђено бројно стање матичног фонда. Међутим, овај посао се у већини случајева обавља површно и формално, те су често исказани подаци о бројности основних врста дивљачи у нашим ловиштима процијењени, што засигурно доводи до нетачних података како на нивоу ловишта, тако и на нивоу Републике Српске и БиХ.
Све наведено може довести до дугорочних посљедица по стање популација дивљачи. Разлог за лошу праксу се може тражити у недостатку активних стручних особа код корисника ловишта који су одговорни за утврђивање бројног стања, али и у самој сложености спровођења поступка пребројавања дивљачи, нарочито када је ријеч о брдским и планинским ловиштима. Узимајући у обзир наведене чињенице, различита тијела у систему управљања газдовањем дивљачи у континуитету улажу напоре на сталном изналажењу начина и методологија које ће унаприједити овај сектор. Осим надлежних републичких и државних институција, у овај поступак се све чешће укључују и невладине организације које путем пројеката финансираних од стране различитих европских фондација доприносе развоју сектора ловства.
Управо један такав пројекат под називом “Заштита мрког медвједа на подручју Динарида” у протеклом периоду је реализовао Центар за животну средину, а финансиран је од стране њемачке фондације “Еуронатур”. Односио се на подручје БиХ и Црне Горе.
Један од циљева пројекта је била процјена величине популације мрког медвједа на основу општеприхваћене методологије која, између осталог, подразумијева прикупљање генетичког материјала који животиње остављају у природи и ДНК анализу. Пројекат су подржали надлежна ентитетска министарства у БиХ и институције у Црној Гори, уз драгоцјен рад на терену чланова ловачких удружења и бројних волонтера.
Процјена величине популације мрког медвједа у дивљини је прилично захтјеван посао. Ипак, развојем молекуларне генетике и процеса неинвазивног генетичког узорковања омогућено је појединачно “обиљежавање” медвједа путем дефинисаних генотипова из генетичког материјала који су медвједи оставили у окружењу у којем се крећу. Најчешће су то измет и длаке. Из узорака измета се може “прочитати” генотип сваке појединачне животиње, као нека врста генетичког отиска који је јединствен за сваку јединку. За потребе анализе узорака коришћени су савремени методи, тј. ДНК секвенцирање новије генерације. Међутим, прикупљање узорака и ДНК секвенцирање захтијевају знатан теренски напор и лабораторијску и аналитичку експертизу, што их често чини скупим и тешко примјењивим методима, посебно у земљама које имају низак БДП.
Примарни циљ једне овакве студије је процјена броја медвједа посредством неинвазивног генетичког узорковања. Секундарни циљ је био да се добију први емпиријски подаци о генетичкој разноликости и потрага за доказима који би указивали на неке савремене или историјске процесе који фрагментишу популацију мрког медвједа.
Утврђивање генотипа
Иако су генетички параметри динарске популације мрког медвједа прилично добро истражени у Словенији и Хрватској (Скрбиншек ет ал, 2012), о Црној Гори и БиХ се не зна много. Овом приликом урађено је основно истраживање популационе структуре у сјеверозападним Динаридима, упоређујући прикупљене податке са подацима из претходних студија у Словенији и Хрватској. Утврђено је да постоје тзв. спољни генотипови који би могли назначити досељенике у популацији.
У току јесени 2018. године извршена су узорковања измета јединки мрког медвједа у БиХ и Црној Гори. Узорковање је рађено у оквиру три подручја (Бихаћ, Гламоч и Котор Варош). Након тога урађена је лабораторијска ДНК анализа, а добијени резултати су обрађени и продискутовани у извјештају “Аналџсис оф нонинвасиве генетиц самплес фром Монтенегро анд Босниа анд Херзеговина”.
Међу 102 успјешно генотипизована узорка детектовано је 59 јединки, 29 женки и 30 мужјака. Узорци су прикупљени из три одвојена подручја. У подручју јужно од Бихаћа детектовано је десет медвједа у 20 успјешно генотипизованих узорака, три женке и седам мужјака. У другом подручју, у близини Гламоча детектовано је 15 животиња у 25 успјешно узоркованих генотипова, девет женки и шест мужјака. У подручју јужно од Бањалуке успјешно је генотипизовано 57 узорака. Потврђене су 34 јединке, 17 мужјака и 17 женки.
Иако се односе на релативно мали узорак, добијени резултати свакако доказују ефикасност овог метода, због чега је у будућности при реализацији оваквих пројеката потребно да корисници ловишта ставе на располагање све расположиве људске ресурсе.
Генетичка разноликост и структурна анализа
Утврђена генетичка разноликост у БиХ, али и у Црној Гори врло је блиска генетичкој разноликости која је забиљежена у Хрватској и Словенији. Није било назнака одступања од Hardy-Weinberg равнотеже ни у једној земљи. Будући да је генетичка разноликост мрког медвједа у Словенији и Хрватској упоређена с осталим популацијама мрког медвједа (Скрбиншек ет ал, 2012.), може се закључити да је генетичка разноликост мрког медвједа у БиХ и Црној Гори велика и упоредива с другим великим аутохтоним популацијама медвједа, а много већа него, рецимо, у угроженим популацијама у Кантабрији (Шпанија) или Абрузу (Италија).
Структурна анализа показује да, иако је црногорски кластер јасно диференциран, генотипови из БиХ чине међупродукт између Хрватске и Словеније и Црне Горе. То указује на ток генерација дуж Динарида, али с неким просторним препрекама или историјским уским грлима. Постоје индиције за могућу генетичку подструктуру унутар Црне Горе, између источног и западног дијела земље. Неколико је објашњења за добијено стање. Једно је изолација због удаљености популација (генетичке разлике узроковане просторним удаљеностима). То је сигурно један од узрока, али имајући у виду да у Словенији и Хрватској видимо врло мали ефекат тога, чини се да то не објашњава цијелу слику. Друга могућност су просторне препреке за кретање јединки мрког медвједа које ограничавају проток гена. Баријере могу бити линеарне (нпр. саобраћајнице, велике ријеке итд.) или само велике и повезане површине које нису погодне за медвједе (урбана подручја, пољопривредна добра и др.). Ефекат ових баријера могао је бити јачи у прошлости, када је број медвједа био мањи (нпр. у Словенији и Хрватској медвједи су били на прагу изумирања почетком 20. вијека). Поред смањења притисака на ширење популације, генетички одлив се повећава у малим и изолованим дијеловима популације, што може узроковати брзу генетичку диференцијацију међу њима.
Генске разлике највјероватније су резултат генетичког дрифта и као такве немају еволуцијски значај. Међутим, оне могу имати управљачки значај јер могу указивати на то да постоје (под) популације које су демографски одвојене и можда ће бити потребно њима управљати као засебним ентитетима. Свакако је потребно провести додатно истраживање, које превазилази опсег ове анализе, али ова студија пружила је кључни први корак.
Упркос малом броју прикупљених узорака и ниској успјешности генотипизације узорака из Црне Горе, студија је успјела добити неке врло занимљиве и важне резултате. Такође, одређене лекције добијене током овог процеса могу се примијенити на будућа опсежнија истраживања. Студија је првобитно замишљена за прикупљање знатно већег броја узорака од оног који је прикупљен. То указује на логистичке потешкоће на нивоу обје земље. Ако би се планирало још једно истраживање усмјерено на процјену величине популације мрког медвједа, потребно је уложити напоре у осмишљавање, организовање и спровођење ефикасног узорковања. У фази организације потребно је посветити значајно вријеме и ресурсе како би се мобилизовао довољно велики број сарадника и оствариле добре шансе за успјех. Управо у овом дијелу је неопходна подршка корисника ловишта са свим расположивим људским ресурсима.
Све у свему, студија је упркос ограничењима дала прве конкретне генетске податке из БиХ и Црне Горе. Као такав, то је врло важан корак према разумијевању статуса мрког медвједа у ове двије државе, као и важан дјелић слагалице у разумијевању динарско-пиндске популације у цјелини. Вјерујемо да ће ови подаци допринијети при доношењу одлука везаних за управљање популацијом мрког медвједа у будућности, барем за подручја у којима је рађено узорковање.
Дарко Јованић, Дејан Радошевић, Ања Драгомировић
e-mail: lovacken@gmail.com
Be the first to comment