Човјек пријетња истребљењу врста

Праћењем историје о настајању и нестанку неких животиња планете Земље научници доказано региструју да су промјене у животној средини водиле нестајању многих врста животиња.

Тако је нестанак диносауруса, птеродактила и примитивних сисара био углавном природан, усклађен са законима еволуције. Током више хиљада година неке врсте су нестајале и тиме уступале мјесто другима, а живот се одвијао усклађено и уједначено. Но, наглим бројчаним увећањем човјечанства животиње су почеле нестајати и број јединки, појединих врста, се драматично смањивао. Сада већ имамо дугачке спискове животиња које су у опасности од искорјењивања и воде се у знаним „црвеним књигама“. Мноштво је сисара и птица, рептила и водоземаца, риба и бескичмењака чији опстанак је врло угрожен ако не би биле предузимане све могуће мјере за њихово спашавање. Разлоге за такво искорјењивање наука дијели на непосредне (уништавање од стране човјека) и посредне, који се огледају кроз промјене у равнотежи животне средине и губитак станишта усљед голих сјеча великих шумских површина, претварања шумских у пољопривредне, водопривредне, воћарске, пашњачке и друге намјенске површине.

Човјек – ловац – истребљивач

Међу чиниоцима одговорним за истребљење одређених врста животиња, а посебно дивљачи у слободној природи на првом мјесту је човјек – ловац јер је био у питању апсурдни и често прекомјерни, незајажљиви и несхватљиви лов дивљачи, коју је он неразумно и неплански изловљавао. Од свог постанка човјек се посветио прогону дивљих животиња да би себи обезбиједио храну и крзно за одјећу. И тако, како је вријеме пролазило, човјекови методи за лов дивљачи су постајали све ефикаснији, а разлози неограниченог лова постају све мање оправдани. Због таквог незајажљивог лова многе животињске врсте су нестале у појединим стаништима. Али, знатно раније, а поготово сада, више није неопходно ловити дивље животиње, јер је технологија дала човјеку производе који су приступачнији и повољнији од производа стечених уловом дивљачи. Исто тако данас је могуће више врста дивљачи размножавати и узгајати у вјештачким условима, па нема нужне потребе да се прекомјерно изловљавају и тиме нестају дивље популације које би, барем сада, могле и требало да живе без узнемиравања и прогањања. Насупрот овоме цијеним и лично мислим, као и велики број старих ловаца, да је послије минулог рата наступио и још је присутан притисак и снажна упорност знатног броја ловаца, а посебно криволоваца, на улову одређених врста дивљачи и посебно племените (јеленске, срнеће, дивокозје, муфлонске…).

Закони

Имајући у виду историјат нестанка одређених врста животиња, морали бисмо и сви ми ловци, са зебњом и страхом, најстроже и непрекидно водити посебну бригу, улагати труд, знање и напор да до таквих негативности не би долазило у садашњости, али и далекој будућности. То се може постићи само утврђивањем и спровођењем одговарајућих мјера заштите дивљих животиња, те најстрожим санкционисањем прекршилаца законом прописаних мјера. Наш Закон о ловству прописао је одређене мјере заштите и казне за све прекршиоце тих мјера. Међутим, искуства нас многих ловаца и сагледавање стања у нашим ловиштима и ловачким удружењима указују на то да се доста отежано и незнатно спроводе све те законске мјере заштите дивљачи. Јер, хтјели ми то или не, морамо признати да је криволов, у већини наших ловишта, знатно изражен, а да су резултати на откривању и кажњавању криволоваца заиста незнатни, па чак се и не региструју у прописаним евиденцијама удружења нити се објављују у нашим ловачким гласилима. Иако већ поодавно, редовно и устаљено сва удружења планирају одстрел одређеног броја појединих врста дивљачи, што је и законска обавеза, понекад су сумњичаве и несигурне тврдње неких одговорних лица да је план одстрела дивљачи заснован на ЛПО, утврђивању бројног стања дивљачи и да се усвојеног плана досљедно придржавамо.

 

У не тако давној прошлости потпуно су нестале, тачније речено изловљене, дивокозе у већини наших ловишта, а посљедњи пут виђене су крајем шездесетих и почетком осамдесетих година – ови подаци узети су из књиге „Установљење станишта дивокозје дивљачи…“ од 2008. године, чији аутори су: Ж. Рапаић, С. Еуновац и В. Солдо. Такође, добро нам је познат и потпуни нестанак малог тетријеба – ружевца у нашим ловиштима, а то се догодило послије минулог рата. Дакле, већ од давнина имамо појаве нестанка – изумирања или истребљења неких врста дивљих животиња које се непрекидно одвијају у природи. Зато би требало најозбиљније размишљати, планирати и спроводити све могуће – одговарајуће мјере и активности с циљем спречавања или барем ублажавања таквих непосредних или посредних промјена у равнотежи животне средине и станишних услова и прилика за живот појединих животињских врста. И овом приликом треба барем напоменути – указати на то да су и многе биљне врсте вијековима нестајале, а неке и даље ишчезавају, да су неке врло угрожене и да се обиман списак биљака налази у „црвеним књигама“. Ако детаљније анализирамо и свестрано разматрамо истакнуту проблематику јасно ће бити уочена нужна потреба сталног изналажења, јачања и усавршавања мјера заштите које поуздано указују на спречавање нестанка, односно изумирања или истребљења одређених животињских врста и у нашим стаништима.

Мјере заштите

 

Због тога група нас старих ловаца предлаже мјере заштите од нестајања дивљих животиња:

1. Свако планирање у ловству (дуго или годишње) мора бити базирано на стручној процјени природних могућности и стварном стању у ловишту, при чему треба да буду јасно дефинисане мјере заштите, узгоја, уређења и коришћења ловишта – дивљачи.
2. Све ловачке организације, а посебно одговорни органи и руководства треба континуирано да прате стање свих врста дивљачи у ловиштима (на бази поузданих информација), те да истражују, утврђују и налажу извршење мјера, одлука и рјешења за наведену заштиту животињских врста.
3. Да надлежни органи и руководства у ловству, поред већ утврђених законских мјера заштите, по потреби, предлажу измјене и допуне Закона о ловству, којим би се што боље и сигурније заштитила дивљач и омогућило најригорозније кажњавање прекршилаца закона, односно криволоваца.
4. Да сва удружења (уштедама, донацијама и другим видовима прихода) изналазе, стварају и јачају своју финансијско-материјалну базу за успјешност прописаних мјера узгоја и заштите дивљачи.
5. Да на управне, руководне и извршне функције и дужности у ловству буду бирани и именовани одговорни, стручни и способни кадрови.
6. Да, барем повремено, буде организована и извршена едукација свих ловаца, са посебним нагласком на значај и избор тема у вези са заштитом и узгојем дивљачи.
7. Да чешће или повремено буду организоване групе одговорних ловаца за обилазак и извршење контроле стања у ловишту, уз обавезу подношења писаних извјештаја о запажањима и предлога мјера које треба спровести.
8. Да се сваком удружењу буде организована професионална ловочуварска служба, уз могућност да се она обједини за два сусједна мала удружења, само у изузетним случајевима, условно да у сваком ловишту има по један ловочувар.
9. Да ловачке организације у шумарству, предузећима или установама, које газдују са посебним ловиштима, стално прате, изучавају, изналазе и утврђују оптимална рјешења и спроводе све могуће мјере заштите животињских врста с циљем спречавања њиховог нестанка.
10. Да ловачке и шумарске организације, у сарадњи са ветеринарством, предлажу мјере и активности за заштиту животиња, које би требало уградити у законска, статутарна и друга акта.
11. Сарадња ловачких организација са шумарским, пољопривредним, ветеринарским, биолошким, еколошким и организацијама за заштиту животиња.
12. Изналазити, утврђивати и спроводити и све друге одговарајуће мјере и радње за заштиту дивљих животиња у ловиштима над којим врше надзор и газдују ловачке и шумарске организације.

На крају, о свему овдје реченом у оквиру третиране проблематике може се утврдити само један темељни закључак који гласи: „Одржавати бројност популације дивљачи трајно и тако да из ловишта не смије нестати ниједна врста дивљих животиња“. Па, трудимо се и радимо на овоме, првенствено ми ловци, а затим шумари, ветеринари, чувари животиња, биолози, еколози и сви други који могу дати свој допринос с циљем потпуног и трајног спровођења наведеног – цитираног закључка.

 

 

Новица Благојевић, Ловачке новине број 181