Млађен је рођен у селу Дубац 1949. године и како каже лов је заволио уз свог деду. Од њега је научио доста о природи и понашању и опхођењу према њој. Све што га је научио, он сада настоји пренијети на млађе нараштаје. Учи их да је природа и прелијепа, али и да зна бити сурова. А најважније је знати наложити ватру, орјентисати се на непознатом простору, препознати јестиве биљке, па и направити склониште у случају олује, каже Гарац како га сви зову.
– Војску сам одслужио 1971. године и одмах након тога изашао сам на полагање ловачког испита. У комисији је био Саво Којадиновић, велики познавалац лова и у теоретском и практичном смислу. Након успјешно положеног испита, купио сам руску ловачку пушку полаожару у калибру 16 и Крањов карабин са мени омиљеном муницијом 8х57мм, каже Млађен.
Село у којем се Танасковић родио налази се на падинама планине Вучевице. Само име планине свједочи о њеној прелијепој природи и дивљини која је до данас очувана и чија четинарска шума представља дом многобројним врстама ловне дивљачи.
– Имао сам прилику да уловим скоро све врсте дивљачи у нашим ловиштима. Посебно ми је драг улов медвједа. Прије рата, села су била пуна људи. Напади медвједа и вукова на људе и стоку били су чести. И дјеца која су чувала овце или говеда посебно су била рањива. Послије таквих напада медвједи су се осуђивали и правила би се велика хајка. Најчешће у зимским данима када сељани нису имали посла, организоване су велике хајке пригоном. У једној такво хајци имао сам прилику да одстријелим великог медвједа. Гоничи су га преплашили и он је кренуо према чекама, али је осјетио опасност и вратио се испред ловаца. Покушао је да нађе други излаз из обруча и наишао је на мене. Гађао сам га једном и остао је на мјесту одстријела, каже нам Млађен.
Овај врсни ловац одстријелио је и вука, али за њега је лов дивље свиње најинтересантнији лов.
– Данас се углавном лове дивље свиње зими, а љети срндаћ. Прије није било тако. Често смо ловили зеца и лисицу псима гоничима, највише због продаје крзна од чега се могло добро зарадити. Једне зиме сам предао десет кожа лисице и од тог новца сам купио веш машину. Тада и није било много дивљих свиња, наводи Танасковић.
Како наводи, ратни и поратни период је донио пустош у наша села и то је погодовало “црној дивљачи“. Запуштени воћњаци су обезбеђивали довољно хране дивљим свињама, а веома је важно да је дивљач имала пријеко потребини мир у ловишту, односно није узнемиравана од стране сеоског становништва које се раселило у градове.
– Порастом бројног стања ове врсте дивљачи ловци су добили веома занимљив и динамичан лов. Дивље свиње ловим са мојим пријатељима из Рудог, али имамо доста гостију који долазе из свих крајева наше Републике и Србије. Такође, у комерцијални лов су нам долазили гости из Холандије. Свиње ловимо уз помоћ керова. Највише сам имао балканаца и посаваца, јер су се за наше предјеле они показали као изузетно добри и захвални пси, објашњава Танасковић.
– Имали смо прелијепу ловачку кућу у планини Вучевици. Ипак, она је уништена у рату. Сада у ловишту којим газдује ЛУ “Варда“ имамо дванаест ловачких кућа и колиба које су углавном изграђене личним средствима ловаца и њихових пријатеља. Такође, прије се није посвећивала пажња изградњи ловно-узгојних објеката. Углавном се то сводило на уређење извора воде и прављење корита и појила. Данас, нема ливаде без солила, скоро свака ловачка група поставила је аутоматску хранилицу за дивље свиње, кукуруз се износи током цијеле године, а посебно зими, наводи Танасковић.
Овај изузетан ловац је и одличан стријелац. То је доказао и у лову, али и на стрелишту. Често је узимао учешће у такмичењима и увијек је заузимао висока мјеста.
– Уз Сава Којадиновића и доктора Јована Биришића из Прибоја било је тешко домоћи се једног од највиших одличја, каже Млађен.
Данас његовим стопама већ увелико корачају његови синови Миле, који је ловочувар у ЛУ “Варда“ и Бојан, који је предсједник највеће секције у овом удружењу. Тренутно највише времена проводи са својим унуком Гораном, настојећи да му пренесе што више знања о лову. Неизоставна је прича о ноћном сусрету са медвједом.
– Ловећи са још једним ловцем из села, кретали смо се по трагу једног великог вепра. Мрак нас је ухватио у дубокој шуми Вучевице. Пролазећи кроз један тјеснац узнемирили смо великог медвједа. У мрклом мраку почео је да мрмља и кренуо је на нас. Срећом уперили смо батеријске лампе у њега и свјетлост га је препала, описује нам овај несвакидашњи догађај у детаље.
За крај, овај врсни познавалац лова и природа каже нам да лов треба да буде прије свега дружење и уживање у природи, посебно пазећи да је не угрозимо, већ да је очувамао за будућа покољења.
МП
Be the first to comment