Грађански сукоби деведесетих година прошлог вијека, на жалост, оставили су своје крваве трагове и у Посебном ловишту “Каменица”, као и у већини осталих ловишта нашег поднебља.
Тих ратних година дивљање наоружаних и несавјесних људи довело је подручје овог ловишта до незавидног нивоа и бројност већине племенитих врста дивљачи, прекомјерним изловљавањем, сведена је на ниво испод биолошког минимума. Свакако, била је то једна од најнепожељнијих ситуација која може задесити неко ловиште, посебно из разлога што је на ту разину сведено утицајем низа негативних фактора изазваних људским немаром. Бројност дивокоза, медвједа и срнеће дивљачи од стабилне популације и оптималних капацитета ловишта за кратко вријеме је доживјела поражавајући исход.
Непроцијењив дар природе
На сву срећу природа се побринула да људско дивљаштво не може оскрнавити баш сваки дио природног богатства које на овом подручју зрачи из сваког дјелића величанствених пејзажа на својствен начин, па и поред нанесених рана, шумске састојине Бабине горе и Великог С
толоваша су наставиле да одишу спокојем и тајновитошћу коју могу пружити само овакви планински масиви, прекривени састојинама мијешаних шума и прекрасним витким Панчићевим оморикама на подручју Столоваша. Сурове стијене су задржале своје достојанство, хук Брусничког и Каменичког потока није утихнуо, а кривудава и моћна Дрина, као жила куцавица, задржала је своју моћну снагу и плаветнило у коме се опет огледају сури орлови док лебде над стрмим литицама кањона.
Непромијењено станиште и даље је пружало идеалне услове за живот и опстанак многих животињских врста, само је након ратних година и настављеног иживљавања над племенитим животињама требало пронаћи ентузијасту и љубитеља природе који би својим радом, залагањем и несебичним одрицањима вратио мир и спокој у ловиште. Овакав задатак није био нимало једноставан, јер ловиштем су још увијек харале поједине групе неријетко наоружане војничким пушкама, не бирајући мете за иживљавање својих најнижих страсти. На срећу свих љубитеља природе и ловства Републике Српске, у том периоду још увијек смо имали човјека који је свој живот посветио ловству и под будним оком и посебним критеријумима покојног Милана Мићевића, лице које би задовољило и оправдало све потребне врлине, које би вратиле сјај и препознатљивост Посебног ловишта “Каменица”. Као у бројним другим ситуацијама, искуство и осјећај Мићевића непогрешиво је, од бројних кандидата, 2000. године одабрало Мирослава Ковачевића – Микија за управника “Каменице”. Вјероватно у том тренутку ни сам није могао претпоставити са каквим ће се све проблемима и изазовима суочавати током уређења ловишта и остваривања зацртаних циљева дугорочним планским документима. У низу проблематике, успостављање мира у ловишту и пресијецање бесправног лова је имао најзначајнији карактер и важност како би се ово ловиште поново издигло у врх нашег ловства. Посебан проблем представљали су упади криволоваца ријеком Дрином, који су углавном из чамаца “убијали” сву дивљач која би се нашла на нишану, а и овај пута на удару су највише биле дивокозе. Већина тих упада је долазио с лијеве стране обале Дрине из правца Сребренице, неријетко предвођени “звучним”
именима из протеклих ратних дешавања. Очигледно да то није било довољно да би поколебало рад, упорност и одлучност управника ловишта и његових најближих сарадника у настојању да успоставе пуну контролу над посебним ловиштем “Каменица”. Рад и допринос ловочувара Мирослава Баранца и Милоја Ивановића су од великог значаја и комплетан рад се заснива на међусобном употпуњавању и рјешавању и најзахтјевнијих задатака у ловишту, на челу са управником ловишта. Преко потребна подршка припадника Министарства унутрашњих послова РС није изостала и сарадња је на високом нивоу, али свакако посебно се истиче залагање и пожртвованост вође сектора Мирослава Јеремића, припадника ПС “Вишеград”, који скоро неизоставно чини дио тима у обиласку ловишта, посебно у мисијама пловидбе ријеком Дрином уз помоћ чамца, који је набављен уз помоћ искрених пријатеља овог ловишта.
Захваљујући свим предузетим радњама, прије свега изузетној пожртвованости стручног особља посебног ловишта, помоћи пријатеља и сарадње са МУП, данас, након 18 година од преузимања тако важне и одговорне улоге управника посебног ловишта, без икакве дилеме, може се с поносом рећи да је “Каменица” једно од најелитнијих ловишта Републике Српске, али и нашег ширег окружења.
Постигнути резултати се исказују кроз непобитне чињенице, а сам податак да је бројност свих основних врста дивљачи у ловишту у оптималном броју, јасан је показатељ на каквим се принципима заснива рад наведеног особља.
Незавидни број дивокоза, те 2000. године, по преузимању ловишта износила је тек двадесетак јединки, а данас је њихова бројност у оптималном броју и износи око 80 јединки. Наведена бројност дивокозје популације није коначан исход и управо чињенице о ширењу ове изузетне врсте у сусједна ловишта и повољна природна станишта која проналази у околним подручјима, дају посебан тоналитет цјелокупном пожртвовању, раду и уређењу ловишта од стране радног особља. Наиме, дивокозе су се прошириле и на спортско рекреацино ловиште, али и привредно ловиште са лијеве стране Дрине. На појединим локацијама, односно микростаништима дивокозје дивљачи, постоје подаци да су посљедње јединке евидентиране давних осамдесетих година, а данас након више деценија дивокозе су се поново вратиле на та подручја и стално су присутне на тим локалитетима.
Њихова даља судбина више не зависи од поступака стручног особља “Каменице”, него искључиво од корисника ловишта који су добили непроцјењиву вриједност и богатство насељавањем ловишта дивокозама природним путем, односно њиховом природном миграцијом. Управо њихово постепено ширење и насељавање сусједних ловишта је непобитан крунски доказ достизања оптималног капацитета у “Каменици”. Уз све то, без уложеног труда или било каквих материјалних средстава сусједних корисника ловишта на чије су се подручје прошириле дивокозе.
На крају, за сав сјај и “васкрсење” посебног ловишта “Каменица”, остаје нам обавеза да никада не заборавимо рад, стручност и ентузијазам покојног Мићевића који је непогрешивим избором и правилним смјерницама одредио данашњу свијетлу судбину овог ловишта. Због неразумних принципа појединаца, њему се нисмо одужили на хуман начин и онако како је то заслужио кроз свој животни вијек посвећен безгранично и од срца природи, дивљачи и ловству, а како ћемо се одужити и захвалити Микију и његовим сарадницима, за сав ентузијазам и уложени труд у уздизању ловства Републике Српске на највиши ниво – остаје на одговорним људима да одлуче, али једно је сигурно, а то је, да ће њихов рад и резултати остати уписани златним словима у ловству Републике Српске, за будућа времена и свијетао примјер за будуће млађе генерације које долазе.
Посебно ловиште “Каменица”
Посебно ловиште “Каменица”, површине 3.842 хектара, рељефно и просторно представља јединствену цјелину неправилног облика уз десну обалу Дрине, условљено углавном правцем протезања веома атрактивног кањона у средишњем дијелу ове величанствене ријеке. Ловиште обухвата шире шумско подручје Бабине горе, Великог Столца и лијеву страну сливног подручја Брусничког потока, непосредно уз границу Србије и самог Националног парка “Тара”.
На ово ловиште се надовезује Национални парк “Тара” у Србији, док се са лијеве обале Дрине простире Привредно ловиште “Сјемећ” и Посебно ловиште “Сушица”. Надморска висина ловишта варира од 291 метара уз обалу Дрине до 1.675 метара на Великом Стоцу као најдоминантнијој тачки у ловишту. Основне врсте дивљачи су медвјед, срнећа дивљач, дивокозе, дивље свиње, вукови и наша најмања шумска кока, односно љештарка. Око трећине површине ловишта заузима терен типичног кањонског карактера са стрмим стјеновитим падинама уз мање заравни у форми полица и тераса. Подручје ловишта је богато питком водом која се јавља током цијеле године у виду извора, потока и мањих поточића, а посебну повољност у хидролошком смислу представља акумулационо језеро на Дрини.
Постанак ловишта
Посебно ловиште “Каменица” је први пут установљено 1979. године одлуком Извршног вијећа скупштине СР БиХ, а након грађанских сукоба у БиХ, одлуком Владе Републике Српске је настављена традиција посебног ловишта у незнатно измијењеним првобитним границама овог ловишта.
Врхунски трофеји
Након уложеног труда нису изостали ни резултати, па поред одстријељених медвједа у златној медаљи и осталих врста дивљачи, посебну пажњу је привукао одстрел два “златна” дивојарца 2010. и 2017. године, што је управо директан резултат рада стручног особља, које одстрел спроводи на крајње одговоран начин руководећи се планским документима и правилним одабиром и стручном процјеном осмотрених јединки у ловишту. Први одстријељени дивојарац у златној медаљи је био старости осам година, а прошлогодишње “злато” 16 година старости што даје посебан значај вриједности тих трофеја, јер су обадва вриједна трофеја узгојена током рада садашњег тима стручне службе, односно управника Ковачевића и ловочуварске службе.
Жељко Секулић
Be the first to comment