Американци су још врло рано увидјели бројне предности полуаутоматских над обртночепним брзометним пушкама и почетком двадесетих година прошлог вијека отпочели опсежна истраживања и развој са намјером да репетирку “спрингфилд М190” замијене модерним полуаутоматским оружјем. Наиме, француска полуаутоматска пушка “Fusil Automatique Modele 1917” у калибру 8 мм Lebel, која је усвојена пред крај Првог свјетског рата, сматра се првом таквом пушком израђеном у озбиљнијој серији, а на француским искуствима почивао је и развој новог америчког оружја.
Упознавање са поријеклом и родословом карабина система “ругер мини 14” води нас, дакле, у период између два свјетска рата, а почиње конкурсом америчке војске за рјешење нове службене полуаутоматске пушке. Рођени Канађанин француске провенијенције – оружарски геније Жан Гаранд (касније свјетски познат под американизованим именом Џон Гаранд) учествује на том конкурсу. Након низа властитих прототипова, Гаранд са новоразвијеном, унапријеђеном и прилагођеном конструкцијом на крају односи побједу над конкурентским пушкама. Много тога је написано о пушкама система “гаранд М1”, али је можда најпрецизније рећи да ова пушка припада елитном клубу чији чланови данас најбоље говоре сами за себе и то самом својом појавом. Према изузетној књизи “Hatcher’s Notebook” генерал-мајора Јулијана С. Хечера, који је био члан комисије, војничка полуаутоматска пушка “гаранд М1” званично је усвојена 9. јануара 1936. године као “U.S.Rifle calber .30, М1”.
Легендарни ветеран “гаранд” извојевао је многе побједе у Другом свјетском рату и доказао се неприкосновеним квалитетом, поузданошћу и снагом. “Гарандом” су били опремљени амерички војници који су се искрцали на француске обале Нормандије, а генерал Патон за ту пушку једном је рекао да је “најбоља алатка за ратовање икада измишљена”.
Полуаутоматска пушка “гаранд М1” пунила се одозго оквирима капацитета осам метака калибра .30 06 (7,62×63) а функционисала је на принципу гасне позајмице која се обављала кроз канал избушен сасвим близу уста цијеви. Такозвани клип дугог хода имао је вишеструку функцију, његов предњи крај налазио се испод цијеви и саобраћао је кроз дуги гасни цилиндар.
Саставни дио тог клипа био је сложени задњи крај, видљив са десне стране оружја, који је на себи имао ручицу за запињање и нарочит коси канал за обртање ротационог затварача. Затварач је бравио у сандук уз помоћ два бријега. Након испаљеног посљедњег метка, лимени оквир “клип” избациван је нагоре уз карактеристични звонки метални звук. Задњи нишан био је диоптерског типа, а предњи класична мушица (пушка је била необично прецизна за једно полуаутоматско оружје).
“Гаранд М1” била је прва масовно усвојена и употребљавана службена полуаутоматска пушка у историји (америчка војска је једина од зараћених страна која је у Други свјетски рат ушла скоро потпуно опремљена пушком тог типа). Произвођена је од стране неколико америчких фирми, поред матичне “Springfield Armoru”. Након што је рат завршен, она је постала службена пушка бројних земаља, многи су је и копирали уз мање или веће модификације (нпр. италијанска “Beretta BМ59”), а у америчкој служби задржала се све до 1959, када је замијењена новом и модернијом аутоматском пушком М14 у калибру 7,62×51 NATO. М14 није била ништа друго до усавршени и модернизовани “гаранд” у новом калибру и са селективном ватром.
М14
Војничка пушка селективне ватре М14, која се кратко задржала у војничкој служби, настала је након низа различитих експерименталних прототипова развијаних од стране више инжењера при “Springfield Armoru”. Како је већ речено, “гаранд М1” доказао се као веома поуздано и робусно оружје, али већ пред крај Другог свјетског рата наметнула се потреба за нечим модернијим и ефикаснијим. Американци су, наиме, овога пута увидјели предности тада веома напредних њемачких аутоматских пушака StG44 израђених око такозваног средњег пушчаног метка калибра 7.92×33 мм Курз па је истраживање ишло у овом правцу.
Требало је објединити карактеристике полуаутоматских и аутоматских пушака (“гаранд” и BAR) и карабина (М1 и М2), али и аутомата (М3 у калибру .45ACP) што је, између осталог, значило да се мора развити нови, краћи, лакши и блажи метак погодан за ефикасно отварање рафалне паљбе. Џон Гаранд лично је почео од модификовања стандардних пушака М1 додавањем селектора паљбе и кутијастих оквира капацитета 20 стандардних метака .30 06, што је брзо напуштено као лоше рјешење јер је чак и знатно тежа аутоматска пушка BAR М1918 била непрецизна и имала лошу контролу при рафалној паљби с рамена. Послије читавог низа експеримената са различитим, потпуно новим прототиповима аутоматских пушака, на којима је радило више група инжењера (прототипови Т25, Т47 итд), а дизајнираних око новоразвијене муниције 7,62x51NATO, на крају је настала аутоматска пушка М14 заснована на Гарандовим прототиповима Т20Е2 и Т44 који воде директно поријекло од његовог модела М1.
Читав тај развојни пут представља велику контроверзу, па се и данас о томе доста пише и расправља, а пушка М14 ипак је била тешки промашај ако узмемо у обзир искуства, узоре и захтјеве од којих се пошло; исувише тешка, дугачка и незграпна, она није могла да обезбиједи ефикасну контролу при рафалној паљби упркос новоусвојеној муницији калибра 7,62×51 која је само на папиру била обећавајућа у овом смислу. Конструкционо се није много разликовала од модела “гаранд М1” с тим да је уклоњен дугачки и незграпни гасни цилиндар који се пружао до уста цијеви, а отвор за гасну позајмицу избушен је ближе средини цијеви, примијењен је такозвани Вајтов систем са специјалним кратким клипом који преноси импулс на потисник затварача и не дозвољава улазак барутних гасова у цилиндар (клип је раздвојен на два дијела, а барутни гасови се брзо елиминишу).
Додат је кутијасти одвојиви магацин капацитета 20 метака и селектор ватре, а задржан је ротациони затварач са два бравећа бријега који функционише на начин истовјетан оном на М1. Задњи нишан био је и овдје типични диоптер, а предњи мушица. На устима цијеви налазио се разбијач барутних гасова. Пушка М14 у служби америчке војске задржала се од 1959. до 1964. године, када је замијењена пушком М16, конструкцијом Јуџина Стонера у сасвим новом калибру 5,56x45NATO. Међутим, једна потпуно друга пушка на којој је радио Стонеров сарадник Џим Саливен, а која ће нешто касније настати, показала је да М14 има огроман потенцијал ако се сагради управо око метка 5.56. Ријеч је о карабину “ругер мини 14”.
“Ругер мини 14”
Фирму “Sturm, Ruger & Co” основали су 1949. у граду Саутпорту, у америчкој савезној држави Конектикат, умјетник-хералдичар и предузетник, дипломац са универзитета Јејл Александер Мекормик Старм и талентовани проналазач, један од познатих и доказаних оружарских умова 20. вијека Вилијам Батерман Ругер. Он је био заљубљеник у оружје још од дјетињства, када је од оца на поклон добио пушку. Касније, као студент, у једној празној соби направио је радионицу у којој је конструисао пушкомитраљез. Техничке цртеже, које је израдио на кухињском столу, доставио је 1938. војним званичницима којима се конструкција толико допала да су младог Ругера посавјетовали да постане конструктор оружја. Тако је и било, а десет година касније Ругер и његов партнер Алекс Старм представили су први производ новоосноване фирме – био је то чувени спортски полуаутоматски пиштољ “ругер стандард” у калибру .22lr који је брзо освојио не само срца спортских и рекреативних стријелаца већ је и усвојен од стране америчке војске као пиштољ за вјежбу. Током 53-годишње каријере Ругер је помогао у развоју и сам патентирао на десетине различитих модела спортског и ловачког оружја, од којих су неки постигли огроман успјех и популарност чим су се појавили. Оружје са Ругеровим карактеристичним орлом широм свијета је познато по техничким иновацијама, квалитету, прецизности, поузданости и безбједности. Године 1965. компанији “Ругер” придружио се такође познати инжењер и конструктор оружја Лерој Џејмс Саливен. Саливен је претходно радио са Јуџином Стонером на конструкцији аутоматске пушке М16 и на том пројекту се доказао као веома талентован и способан (Саливен је одговоран за пропорционално смањење димензија Стонерове АР10, односно њено прилагођавање далеко мањем метку .223). Многе Саливенове конструкције, попут пушкомитраљеза “Ultimax 100” и јуришне пушке САР 80 (популарне “сингапурке”), постигле су необично велики интернационални успјех и сматрају се изузетно успјелим и данас.
Знајући све то, Бил Ругер је Саливену повјерио нарочит задатак – требало је да војничку аутоматску пушку М14 калибра 7,62×45 мм пропорционално смањи и прилагоди метку .223 “ремингтон” (5,56×45 мм). Изазов је прихваћен и рад су заједно започели имајући на уму првенствено цивилно тржиште, али надајући се и евентуалним војним наруџбама (Саливен је, према властитим ријечима, Ругеру скретао пажњу на то да је војска већ усвојила пушку М16 и да се неће одлучити за полуаутоматско оружје које изгледа као типична ловачка, а не јуришна пушка). Водило се рачуна о томе да се конструкција М14 упрости и у што већој мјери појефтини и поједностави производња, а уведене су и одређене иновације. Тако је 1974. рођена пушка “ругер мини 14”. Ругер и Саливен су на “мини 14” примијенили нарочит систем позајмице барутних гасова са такозваним фиксним клипом. Наиме, специјални кратки клип намијењен преношењу импулса барутних гасова при паљби је непокретан. Он залази у одговарајући отвор на предњем крају шипке-потисника затварача (која, дакле, има улогу и коморе гасне позајмице) чији задњи крај има исти облик и функцију као на великој М14. На њему се са десне стране налази ручица затварача и плоча са косим каналом која је намијењена ротирању већ описаног ротационог затварача са два бријега који брави у сандук.
Карабин “мини 14” био је пун погодак и након представљања брзо је прихваћен од стране ловаца у матичној земљи, али у и свијету. Временом су развијане различите варијанте, од којих је такозвана “ранчерска пушка” имала могућност лаког монтирања оптичког нишана, а конструкционо је ријешена тако да избацује чауре под блажим углом. Развијена је и верзија са селективном ватром AC-556, пиштољским рукохватом и металним преклапајућим кундаком као и верзија израђена у потпуности од нерђајућег челика и са полимерским кундаком. Кундаци могу бити од пуног дрвета, ламината или полимерни. “Мини 14” у калибру 7,62×39 зове се “Mini Thirty” и популарна је због јефтине и лако доступне муниције за АК47.
Тако је, захваљујући америчким конструкторима Билу Ругеру и Џиму Саливену, легендарна и бесмртна конструкција Канађанина француског поријекла Џона Гаранда наставила да живи у рукама огромног броја ловаца, спортских и рекреативних стријелаца, ранчера и авантуриста, али и француских служби реда које су “ругер мини 14” под ознаком “Muketon AMD” усвојиле крајем седамдесетих година прошлог вијека. Кроз тај карабин се у новој инкарнацији и на симболичан начин стара Гарандова конструкција вратила на тло Француске – земље којој је у рукама америчких војника у Другом свјетском рату донијела слободу.
Драшко Драгосављевић
Be the first to comment