Рођен је у Дворовима код Бијељине, гдје и сада живи. Примјер је младим људима да се и из малог мјеста може успјети и бити врхунски спортиста. Каже да је неопходно имати и талента који се добија рођењем. Ипак, гледао је много људи који су имали врхунске услове, али нису постигли никакве резултате у спорту. Такође, тврди и да различити моменти утичу на развој спортисте од проласка кроз бурни период пубертета, до породичних односа и доживљаја из окружења.
Јак карактер и челична воља трпе све ударе
Поред ратних дејстава која су снажно утицала на Зоранову каријеру, још један догађај је оставио на њега неизбрисив печат. Крајем 1998. године имао је породичну трагедију. Његова ћерка је настрадала у саобраћајној несрећи. Према личном свједочењу то га је веома потресло и имао је једно стагнирање у напредовању и тренирању. Ипак, смогао је снаге да настави даље. Одрадио је припреме и отишао у Аустралију на олимпијаду. Освојио је двадесет треће мјесто у конкуренцији 58 учесника. Самим пласманом је веома задовољан.
– Могу да се похвалим са још једном ствари. Ја сам један од оснивача заједничког олимпијског тима БиХ након рата и први спортиста из Републике Српске који је учествовао на једној олимпијади, напомиње он.
На Свјетском првенству у Финској 2001. године измакла му је квота за олимпијске игре 2004. у Атини. Тада је био седми, а првих шест је ишло на олимпијске игре. На свјетском купу у Београду 2006. године био сам шести и мало му је требало да узме квоту за олимпијске игре у Пекингу.
– Али, и то је спорт. У том периоду, од 2001. до 2006. био сам пласиран у првих петнаест такмичара свјетске ранг листе, са поносом каже наш олимпијац.
Интересантан је податак да је током своје цијеле каријере пуцао из пушке марке Пераци, а користио је муницију познатог италијанског произвођача Мираж.
– Не могу да кажем да се икада имао идеалне техничке услове, али захваљујући мојим родитељима и тренеру Џеваду Хазнадару, остварио сам све наведене успјехе, каже Зоран.
Пријатељ са Владом Симићем
Зоран каже да мора поменути и Влада Симића који је један од најзаслужнијих за развој ловног стрељаштва у Републици Српској. Симић је био предсједник Ловачког савеза Републике Српске и одмах након одбрамбено-отаџбинског рата, покренуо је такмичења у ловном стрељаштву. Драго му је да су његови синови наставили истим путем.
Најдраже такмичење на Кипру
Каже да су му сва такмичења драга, али сваком спортисти је најдраже оно на којем оствари најбољи резултат. За њега, то је такмичење на Кипру из 1996. године када је прошао квоту за олимпијске игре. Према његовим ријечима, на олимпијске игре се иде једном или два пута у каријери. Оне су сан за сваког спортисту. То му је најдражи успјех. Са друге стране, има и веома пуно освојених првих мјеста на свим нивоима такмичења и сва имају своју драж.
– Требало је уложити пуно труда и све је захтјевало много одрицања. На примјер, ја нисам завршио вишу школу или факултет управо због тога јер сам се посветио спорту. Сада видим да има доста талентоване дијеце на нашим просторима. Они фино крену са спортом и почну остваривати запажене резултате. Имају много воље и елана у почетку, али, проблем данашње омладине је што желе успијех преко ноћи. Али, то не може. Нити је када могло, нити ће моћи. Рекао сам, да сам се почео активно бавити стрељаштвом 1975. године, а да сам тек 2000. доживио врхунац каријере. Дакле, двадесетпет година тренирања је потребно да се дође до резултата. А данас, ако нешто не иде по вољи, омладина одмах одустаје. Видиш да је купио неко ауто, а не нову пушку, са много разочарења и мало љутње констатује Новаковић.
Ипак, он не криви никога. Каже да су тада била друга времена. Успјеси спортиста су се вредновали на више начина. Не само кроз новчана средства. Каже да је он један добар примјер. Радивши у Министарству унутрашњих послова увијек је имао слободно вријеме за тренинге и припреме за такмичења. Морам додати да је увијек било тешко наћи спонзоре. Ипак, ако значиш нешто у једном спорту сви ће се утркивати да ти буду спонзори.
Данас ради као тренер
– Моју такмичарску каријеру завршио сам 2006. године. Сада радим као тренер. Једно вријеме сам тренирао два стријелца из Катара. Такође, увијек несебично подијелим савјете младим спортистима. Али, оно што је за мене поражавајуће је то да ми у Републици Српској немамо ниједно олимпијско стрелиште, а једино у БиХ је у Широком Бријегу, али је и оно ван функције. Такође, било би добро уз веома мала улагања направити неколико Американ трап срелишта, односно да свака регија има стрелиште. Мислим да бих могао дати велики допринос на подизању ловног стрељаштва на већи ниво, каже Зоран.
Он наводи да је спорт у страшно великој кризи у цијелом нашем региону. Омладину никада мање није интересовао спорт као сада. Уз све ово, финансијска криза је веома негативно утицала на ово стање. Ипак, када неко има таленат и када крену резултати онда је лако наћи средстава и спонзоре. Каже да ће у наредном периоду имати више слободног времена, тако да се планира посветити више тренерском послу.
– Нико не би био сретнији од мене када бисмо направили пар врхунских стријелаца. На примјер, мој колега који се такмичио заједно самном, Стјепан Вучковић из Хрватске, је тренер браће Перашевић. Они су освојили два злата на олимпијским играма. Вучковић, као тренер, је најсрећнији човјек на свијету. Дакле, важан је таленат, а ми то овде имамо. Морамо више урадити на уређењу стрелишта. Овај спорт треба омасовити, јер само јака такмичења и конкуренција стварају врхунске стријелце који ће на међународном плану показати колико заиста вриједе. Са друге стране, веома ми је драго што је у последње вријеме дошло до популаризације ловног стрељаштва. У нашим Ловачким новинама сам читао да је и ловно стрељаштво оживило у Републици Српској. Видим да се улаже пуно труда и желим да се укључим и помогнем у активностима везаним за стрељаштво, каже жива легенда нашег спорта.
О дисциплини Американ трап
На питање да нам каже нешто више о дисциплини Американ трап која је веома популарна у свијету он каже: “Што се тиче олимпијских дисциплина Трап, Скит и Дупли Трап пропозиције су стриктно прописане од стране међународне стрељачке федерације. Потпуно друга ситуација је са Американ Трапом. Пропозиције могу да се прилагођавају окружењу у којем се гађа. Може да се пропише да се гађа само са једним метком, може да се гађа на различит број мета, да се направи куп или лига систем. У њему нема стриктних правила. И то је оно што га чини занимљивим. У Сједињеним Америчким Државама гађао сам једно такмичење у Американ Трапу седам дана на којем је учествовало преко 1500 учесника. У првом кругу се гађа један голуб и у случају промашаја одмах се испада. Гађа се тако неколико кругова и у сваком од њих испадне по 200 до 300 такмичара. Након тога стријелци који су остали да се такмиче гађају серију по 15 голубова. Све се гађа са једним метком. У финалу се распуцава по 200 голубова.“
Власник вриједних награда и признања
Зоран нам је показао неколико највриједнијих признања. Како каже, трофеја са такмичења је имао страшно пуно. Пехара, медаља, диплома је имао да сигурно није могло да стане у двије собе. Прије него што су избиле велике поплаве све трофеје је склонио у подрумске просторије. Желио је да припремим једну велику собу на другом спрату куће која би била намјењена за трофеје са такмичења и из лова, тј. да направи једну велику спортску собу. Међутим, поплаве које су изненада наишле, уништиле су већи дио колекције. Ипак, бавећи се овим спортом за награде је доста често освајао оружје. Оно је остало на сигурном мјесту. А освојио је преко 40 комада ловачких пушака.
Шампион широке руке
Душко Лопандић, који је Зоранов велики пријатељ, каже да је Зока већи дио освојених ловачких пушака поклонио својим пријатељима.
– Често се дешавало да неко од његових пријатеља жели да купи пушку. Зоран га само пита какву пушку жели, оде у своју ловачку собу и донесе је. Мени је поклонио пушку марке “Црвена Застава“ у калибру .30-06. То је било на почетку моје ловачке каријере. У неформалном разговору рекао сам да желим да купим пушку. Питао сам га за његово мишљење, као експерта у тој области, коју марку и калибар да узмем. Он ми је одмах одговорио: “Нећеш је купити, него ћеш је добити!“, са поносом каже Душко.
– Уживао сам у томе да некога обрадујем финим поклоном. Ништа боље не бих живео да сам продао десет пушака. А, са овим се поносим. Замислите имам 40 пушака. Већину не бих изнио у лов. Само би стајале у соби не употребљене. Овако када поклоним пушку, онда знам да ће се са њом ловити и да ће онога који је носи подсјећати на мене, каже Зоран задовољно.
На питање да ли се када деси да промаши фазана или зеца, одговара као из топа: – Деси, како да не, лов је лов. На стрелишту имате времена да се припремите, ако нешто није у реду ви ћете поновити. Овде нема понављања. Имате један моменат када морате опалити и то је погодак или промашај. Сви су пресрећни када ја промашим дивљач у лову. Онда сам ја главна тема цијели дан.
Душко Лопандић наводи и једну од њихових анегдота: – Били смо у једном лову. Било је доста фазана. А сви су летили пред Зорана. На доручку смо се договорили, а да то Зоран није чуо, да све што он одстрјели кажемо да је неко други пуцао. Зорану није било јасно као је пет – шест пута неко могао пуцати у исто вријеме када и он. Љутит, издвојио се на бок групе и ушао у један шумарак за псом. Њеним цик – цак летом испред њега полетјела је шљука, коју је без проблема погодио.
Пераци прије умивања
Зоран нас позива у другу просторију и са поносом показује своје пушке. Свака пушка се налази у футроли и свака има посебан прибор за чишћење.
– Пераци се мора очистити прије умивања. Када устанем, прво очистим пераци, па онда одем у купатило да обавим јутарњу хигијену. Знате како, увјек сам волио да се лијепо обучем када идем у лов или на стрлиште. То је за мене празник. Такође, оружје мора бити беспрјекорно чисто. На примјер, не волим видјети да неко носи пушку без ремника. Дакле, или – или, искључив је олимпијац.
На крају, Зорана смо оставили да ужива у слободном времену, а договорили смо се и да заједничким снагама направимо неколико текстова за наше Ловачке новине о стрељачким техникама.
Интервју са Зораном Новаковићем (1. дио)
МП
Be the first to comment