У великом броју наших ловишта, а нарочито брдских и планинских, дивља свиња је постала готово најтраженија ловна врста дивљачи. Тако је неријетко чињеница да велики број ловаца, када говори о лову, искључиво мисли на дивљу свињу, те готово цијелу годину врши припреме за почетак зимске сезоне, односно за лов дивље свиње (набавка и тренинг паса гонича, набавка и поправка теренских возила, куповина моторола и огрлица за праћење кретања паса и друго), занемарујући при томе све остале врсте лова, на примјер лов фазана, зеца, дивље патке, шумске шљуке, препелице, лисице, шакала и др.
Због тога није никакво изненађење да у једном брдском ловишту, које у свом основном ловном фонду има фазанску дивљач, не пронађете нити једног пса птичара. Горе наведено је засигурно утемељено на атрактивности лова на дивљу свињу, која се на нашим теренима углавном врши групним ловом, пригоном. Ова врста лова пружа ловцу посебан доживљај, препун изненађења и адреналина, али који неријетко доводи ловца на саму границу личне безбједности. Истовремено, овакав начин лова је са узгојног становишта „стихијски“, са веома често далекосежним посљедицама по матични фонд популације, јер се у већини случајева не бира грло које ће се одстријелити.
С обзиром на наведену атрактивност лова дивље свиње, те велику заинтересованост за ову врсту лова, јасно је да корисник ловишта има потребу да интензивно и одрживо газдује дивљом свињом, да би својим ловцима, али и ловцима гостима могао понудити лов ове врсте дивљачи и тиме остварити значајне приходе.
Међутим, гајење дивље свиње није нимало лак и једноставан задатак који се ставља пред узгајивача, односно корисника ловишта. Овдје се на првом мјесту намеће потреба обезбјеђивања довољне количине квалитетне прехрамбене основе, која ће задржати дивљу свињу током цијеле године у ловишту, уз смањење штете на пољопривредним усјевима. Истовремено, одржавање повољне полне и старосне структуре један је од најважнијих задатака. Насупрот узгајивачу стоје и климатске промјене, као и ширење ареала дивље свиње на рачун запуштених пољопривредних имања и угашених села, што често доводи до појава да се дивље свиње срећу непосредно уз дворишта преосталих кућа, чинећи им штету на уситњеним пољопривредним парцелама, које су неријетко основни извор егзистенције преосталом сеоском становништву. Ова појава је нарочито присутна у вријеме година без урода шумског сјемена, али и изражених периода без падавина и са високим температурама.
Биологија дивљачи
Да би се успјешно гајила дивља свиња, потребно је на првом мјесту познавати биологију ове врсте дивљачи, а затим и начине коришћења. Дивља свиња, која егзистира на нашим просторима, има уско и танко тијело, изражено савијену кичму, троугласту главу и дуге ноге, што је чини веома витком и спретном. У предјелу плећке, крмача достиже висину до 80 цм, док вепар достиже висину и до 110 цм. Витке и дугачке ноге се завршавају са четири прста и добро развијеним папцима. Предња два прста су веома јака, док су задња два закржљала. Код хода, а нарочито у трку, свиња на меканој подлози оставља јасан траг дугих прстију. Тијело је обрасло чекињама које су на потиљку и леђима дуже. На јесен јој нарасте густа и мекша длака, што заједно са поткожним салом представља одличну топлотну изолацију. Боја чекиња доста је неуједначена и веома је често тешко дати прави опис боје, која варира од жућкасте, мрке, сиве или црне. Уопштено важи да су дивље свиње у источним предјелима Европе свјетлије у односу на западне предјеле, због чега се код нас често може чути назив за дивљу свињу „црна дивљач“.
Тек опрашена младунчад по леђима и боковима су смеђежуте боје, са свијетлосмеђим и тамносмеђим уздужним пругама. Преко љета боја изблиједи, па су у јесен једнобојни, бојом слични старим свињама, али са смеђим нијансама на боковима. Код појединих јединки ноге су готово црне, глава је тамнија од тијела, док су уши најтамније. Уши су доста велике, са јаким мишићима који им служе за свестрано окретање, тако да их свиња окреће на све стране, подиже и спушта и тиме прецизно прати све шумове и њихов извор.
Исхрана и чула
Дивља свиња је сваштојед. Храни се храном и биљног и животињског поријекла. Ларве и коријење радо ријући проналази у земљишту, остављајући за собом огромне изроване површине, познате као ровотине. У томе јој помаже троугласта глава са дугим рилом које се завршава носницама (рилна плоча). Рило је јако, мишићаво, док је доња вилица врло покретљива и јака.
Најразвијеније чуло код дивљих свиња је њух. Најбољи доказ за наведено јесте непогрешиво проналажење хране испод лишћа или у земљи, гдје долази до жира, буквице, кестена, тек посијаног кукуруза, гомоља, инсеката, ларви, али и гнијезда мишева. Дивље свиње препознају и мирис различитих људи. Тако је доказано да свиња препознаје мирис шумског радника или особе која је храни. Сљедеће развијено чуло је слух. Ловци то знају, па се покушавају шуљати што нечујније. Често се стари вепар спасава захваљујући правовременој реакцији након пуцкетања гранчица. Сматра се да дивља свиња разликује звукове, тако да је ријеткост да не примијети шумове који је доводе у опасност. Дивље свиње немају нарочито развијен вид, али то не утиче на њихово понашање. Поље вида је мање него код других врста дивљачи, а опасност прате лаганим помјерањем главе. Зато је могуће примаћи се дивљим свињама веома близу ако је погодан вјетар. Вјероватно се у оку ствара слика која није оптички оштра. Сматра се да дивље свиње не разликују боје, али за то још не постоје чврсти научни докази. Утврђена је способност разликовања различитих свјетлосних вриједности. Створени оптички утисак код дивљих свиња разликује се од људског, као црно-бијела фотографија. Црвено изгледа као сиво у различитим јачинама, зато се и слабије примјећује у сивој позадини. Плава боја им дјелује као црна, а свијетложута као бијела. Та мртва, безбојна слика повећава код свиња опрез при сваком покрету, те веома лако уочи свако кретање или приближавање. Тако се слабије развијен вид дивље свиње може искористити за избор боје одјеће за лов. На примјер, у Канади, Америци и неким нордијским земљама обавезна сјајна црвена боја која је прописана због безбједности за дивље свиње је видљива као безбојно сива, за разлику од тамнозелене која иступа из свјетлијих, жућкастих и свијетлосмеђих тонова боје.
О чулима дивље свиње сажето се може рећи: дивље свиње живе у свијету различитих појава, које мало распознају слухом, а још мање видом. Зато је њихово најважније чуло њух.
Дивља свиња са својим чулима, прилагодљивошћу и способности памћења и учења од мајки, спада у најинтелигентније животињске врсте.
Познавање особина дивљих свиња за узгајивача није само важно за гајење, већ и за предузимање мјера за спречавање штете. Врло је важно поштовање правила да у сличним ситуацијама различите животиње реагују различито. Тако, на примјер, младунче одмах по рођењу тражи сису. Међутим, већ на почетку прво је тражи на мајчиној глави, затим на врату и леђима. Тек након неколико неуспјелих покушаја проналази млијечне жлијезде и од тада сваки наредни пут непогрешиво их проналази. Ово је засновано на урођеном инстинкту тражења и памћења. Вепар, који живи самотњачки, тек се касно у јесен придружи крду ради парења и са такмацима се бори за наклоност крмача, чиме показује урођени полни нагон.
У прољеће, крајем марта или у априлу, дивље свиње са младунчади из ове и прошле године почињу живот у већим или мањим крдима у којима нема вепрова. Такво крдо живи у заједништву до сљедећег парења, а понекад и дуже. За вријеме љета, од крда се одвоје веприћи у другој години живота, који тиме почињу самотни живот. Често у мањем, властитом крду живе двије или три крмаче у другој години живота, нарочито оне тјелесно развијеније. Дакле, од крда се прво одвајају мужјаци у другој години живота, што се и уклапа у њихов каснији животни ритам. Младе крмаче су „друштвеније“, а често живе у заједничком крду са крмачама различитог узраста које су их опрасиле и својим сестрама које су оплођене већ при завршетку прве године живота. Прасад су увијек уз мајку. Заједно остају и у случају губитка мајке, и тада се заједно спасавају од неизвјесне судбине.
У мирнијим подручјима или за вријеме ловостаја обично су крда бројнија, а при чешћем узнемиравању мања. Поткрај године крда се смањују и због одстрела. У нашим приликама крда броје од 10 до 30 грла. У доба доброг урода жира и шумских плодова крда могу бити и бројнија.
У сваком крду се налази урођена законитост. При томе је социјално угроженији вепар, док су годишњаци потчињени крмачама, а свима њима су потчињена прасад и назимад.
Дивље свиње су најактивније ноћу, иако по природи нису ноћне животиње, него их на то присиљавају честа узнемиравања. Дању леже укопане у густишу, једна до друге, а нарочито зими. Највише леже на топлијим, сувим сунчаним мјестима, у завјетрини.
Иако се за дивље свиње веже појам о великим миграцијама у потрази за храном, у изворној природи ове врсте је вјерност станишту уколико оно пружа довољно квалитетне исхране, уз осигуран мир. Дакле, за ширину њеног животног простора пресудан је степен узнемиравања, могућност избора простора за дневни одмор, те удаљеност мјеста гдје налази довољну количину квалитетне хране.
Почетак парења дивљих свиња зависи од прехрамбених прилика, прије свега од урода шумског дрвећа и грмља. У новембру, децембру и јануару оплоди се 85 одсто од свих крмача. Прво се паре старе крмаче и то крајем новембра и почетком децембра, док је средином децембра врхунац парења двогодишњих крмача. Супрасност крмача траје од 112 до 120 дана. Крмача напушта крдо обично неколико дана прије прашења и за то вријеме припрема брлог од грања, суве траве, лишћа итд… Свиња обично коти стојећи са јако напетим леђима и косо испруженим репом, па понекад лежи на боку. Одрасла, преко три године стара крмача нормално опраси од шесторо до осморо прасади, а двогодишња готово упола мање, односно од троје до шесторо прасади. Порођај траје више сати, а младунчад почињу да сисају убрзо по доласку на свијет. Прасићи по рођењу одмах виде, а обрасли су длаком и заштитно обојени. Првих дана крмаче често хране младунчад, готово сваког сата. Прасад сисају од три до четири мјесеца.
Дивља свиња је свејед. Дакле, храни се храном биљног, али и животињског поријекла. Анализом желудачног садржаја утврђено је да је у погледу биљне хране најзаступљенији онај тип који преовладава у одређеном подручју. Тако је код свиња у западној, средњој и источној Европи од пољопривредних култура забиљежено највеће учешће кромпира, зоби, кукуруза, ражи и пшенице. На анализираних 200 желудаца одстријељених дивљих свиња у Холандији (Бруидерник 1977) утврђен је сљедећи садржај свих желудаца: у 72 одсто жито, у 37 одсто бујад, у 30 одсто буквица, у 24 одсто борове иглице, у 24 одсто храстово, борово и лишће боровнице, у 24 одсто коријење дрвенастог и зељастог биља, у 20 одсто кора и младице, у 60 одсто сисари, у 45 одсто инсекти, у 27 одсто кишне глисте. Установљено је да је животињска храна нађена у чак 86 одсто испитаних желудаца.
Дивља свиња важи и остаје велика штеточина пољопривредних усјева. Крда дивљих свиња у стању су да пољопривредним произвођачима причине праву пустош. Обавеза корисника ловишта је да штету од дивљих свиња сведе на што мању мјеру. Ова штета нарочито је изражена у периоду дозријевања пољопривредних усјева, а посебно кукуруза и кромпира, па је потребно дивље свиње у том периоду, појачаном прехраном на хранилиштима, задржати што даље од пољопривредних усјева.
Прихрана
Прихрану дивљих свиња треба вршити и у зимском периоду, када је због ниских температура земљиште површински залеђено или прекривено дубоким сњежним покривачем. За допунско прехрањивање и прихрањивање дивљих свиња потребно је предвидјети годишње по једном грлу:
– зрнасте хране 60 кг
– сочне хране 20 кг
– хране животињског поријекла 30 кг
Групни лов неријетко доноси штету
Лов дивље свиње убраја се међу најљепше ловачке доживљаје који су данас још могући. Због тога и не чуди велика опсесија ловаца за овом врстом. Могући разлог за наведену констатацију лежи у чињеници да се никада не зна гдје ће се и када доживјети успјех. Познато је да је код сваког лова дивље свиње, осим среће, неопходно и знање, искуство и упорност. Најчешћи вид лова дивљих свиња код нас је групни лов пригоном уз употребу паса. Код оваквог начина одстрел је углавном „стихијски“, ловци врло често не размишљају или немају времена да детаљно осмотре јединку прије одстрела, због чега настају велики губици у категоријама које са узгојног становишта нису за одстрел. Нажалост, честа је пракса да поједине групе лове све док се не одстријели и посљедња јединка затечена на терену, без обзира на пол и старост. У овој неетичности велики савезник су „ГПС“ огрлице на псима.
Према научним подацима, оптимална структура одстрела популација дивљих свиња, која осигурава трајност газдовања, јесте сљедећа: од 100 јединки за одстрел, 84 одсто су прасад и назимад, а само 16 одсто су старија грла. Нажалост, у групном лову веома често се пуца на свако грло које наиђе, не водећи рачуна о узгојним мјерама. Тако се често дешава да одстријељена буде највећа дивља свиња у крду, односно крмача водиља, што заиста чини велику штету матичном фонду конкретне популације. Али морамо бити свјесни чињенице да се у заједничком лову, у којем понекад учествује и неколико десетина ловца, мора наћи барем један ловац који ће погријешити при избору јединке за одстрел.
Велика је штета одстријелити три-четири године старог вепра. Такво поступање је нерентабилно и личи на жетву зеленог жита. Овакав начин лова доводи до тога да у већини ловишта имамо популације у којима се осјећа недостатак зрелих, искусних и са узгојног становишта најзначајнијих јединки оба пола. Старе крмаче које, како је и речено, на свијет доносе највећи број прасади су ријетке, као и зрели вепрови. Због тога у овим популацијама доминирају младе крмаче, као и млађи, полно једва сазрели вепрови. Управо у овом сегменту узгоја задаци корисника ловишта су најважнији.
Избор грла за одстрел
Правилност избора грла за одстрел вепра једино је оправдана код зрелих јединки. Овом циљу једно се може одговорити чувањем средњодобних јединки. Насупрот наведеног, морамо бити свјесни да је утврђивање старости дивљих свиња у природи веома тешко, а при самом лову готово и немогуће. На примјер, ако двије године досљедно одстрељујемо само прасад и назимад, све остале јединке ће постати двије године старије, а крмаче јаче и искусније, те ћемо имати могућност да у трећој години пуцамо на вепрове старе четири-пет година. Наравно, ова мјера захтијева досљедну сарадњу свих корисника ловишта у окружењу. Међутим, селекција старости грла према њиховој тежини је такође непоуздан модел, јер су забиљежени случајеви да трогодишња крмача у децембру тежи свега 50-60 килограма, а добро развијен годишњак достигне тежину и до 70 килограма. Једино рјешење за овај проблем је строги одстрел према величини, односно крупноћи јединке, какав је спроведен у Словенији у периоду 1986-1988. и који је дао одличне резултате. Наиме, донесена је наредба да је забрањено пуцати на физички развијена и крупнија грла, док је у лову дозвољено пуцати само на „ситније“ и физички слабије јединке. Оваквим начином лова „спасене“ су средњодобне и зреле јединке оба пола, које су у ствари и носиоци популације.
Нажалост, наведена словеначка искуства на нашим просторима су још далеко од примјене, али уколико се жели трајно и одрживо газдовати дивљом свињом, мораћемо веома брзо мијењати ловачке навике према овој атрактивној, али за узгој врло захтјевној врсти дивљачи.
Пише: Дарко Јованић
Be the first to comment