Богољуб Јеличић: Легенда ловства руђанског краја

Богољуб Јеличић, звани Богац или Миљо, је жива легенда Ловачког удружења ”Варда” из Рудог. Један је од оснивача удружења и добро се сјећа тог периода.

Богољуб послије лова на зеца

– Прије Другог свјетског рата Рудо је припадало Вишеградском срезу. Након рата направљене су општине, тако да је у том послијератном периоду у Рудом формирано доста организација. Међу њима, формирано је и Ловачко удружење ”Варда” 1948 године.  Било нас је седамнаест, а добили смо само један сто и четири столице. За предсједника друштва изабран је Видоје Стикић. Он је на функцији остао до 1956. године када је за предсједника изабран Саво Којадиновић.

Богољуб је рођен у селу Омарине код Рудог 1935. године. У Рудо је дошао 1947. године. Отац ми је био шумар. Чим je напунио осамнаест година, а то је било 1953. године, купио je прву пушку. Била је то Заставина шеснес’ка, како каже. Промијенио је доста пушака у животу. Чак је максуз ишао у Загреб по Сауерову пушку.

Тадашњи предсједник ЛУ ”Варда” Рудо Радош Цвијетић и Богољуб Јеличић

О лововима из тог доба Богољуб нам каже следеће:

– Овако ти је текао наш одлазак у лов. Збор је био у пет сати у Старом хотелу. Ко дође први наручи пиће за све, а задњи који дође све плаћа. И сваки пут је плаћао покојни Момир Јоксимовић звани Мошо, који је био предсједник општине. Саво мени каже иди га зови. Дођем код Момира, а он говори жени: ”Тодо, гдје су мени оне чизме ловачке? Тодо, гдје је онај руксак? Шта си спремила да понесем?” Вратим се у Хотел и кажем да Момир долази. Мало прође, а Саво мени опет да идем звати Моша. Без њега се није ишло у лов. Никад више неће бити онаквог дружења као што смо ми имали. Када дође ловац ловцу у кућу, као да му је дошао рођени брат, објашњава Богац.

Како каже њих десетак руђанских ловаца највише су ловили лисицу и зеца изнад Тунела. Ловило се до десет сати и онда се сви скупимо на неки пропланак, те доручкујемо заједно. Останемо тако до три сата после подне и кренемо назад кући.

– Од кожа зечева и лисица могао си да купиш пушку, одјело, муницију и платиш чланарину. Једну лисичју кожу продао сам за 32.000 динара, а накупац ми да још 3.000. Била је то баш велика лисица, скоро два метра дуга кожа, каже овај стари ловац.

Са Луком Врењешом

Ипак, за зеца су били специјалисти. Каже да су знали до девет сати да одстрјеле седамнаест зечева. Срндаћа је било мало у том периоду, а дивље свиње су се појавиле тек шездесетих година.

– Сјећам се једног лова на свиње са Луком Врањешом. Нашли смо једно мање крдо на планини Бић. Полако смо се привлачили, али су нас осјетила и побјегла испред нас. Кренули смо за њима. Мрак нас је ухватио на Врањи, гдје смо заноћили. Сутрадан поранимо и нађемо их у једној чести, каже нам он.

Сваке сриједе увече имали су сједницу, гдје смо се окупљали у згради шумарства. Мало поразговарају и о лову и о другим темама.

– Два пута годишње имали смо преглед оружја. Долазио нам је пушкар из Сарајева и прегледао пушке испред станице полиције. Коме се утврди да пушка више није за лов, одузимала му се на лицу мјеста и одмах су му у станици полиције издавали увјерење за набавку другог оружја. Пред почетак сезоне лова, имали смо обавезно гађање на стрелишту, наводи Богољуб.

Лов зеца је био најпопуларнији

Прича нам да су увијек имали активности у ловишту. Када се затвори лов ишли су у пребројавање дивљачи. Када падне снијег, свако добије руту којом ће се кретати, а претходно се утврди мјесто састанка. Каже и да зеца сада има много мање него прије. Главни разлог је велики број паса и мачака луталица, као и предатора лисице и куна. Прије се није могло десити да ловац не пуца луталицу у лову.

– Највише смо користили балканце за лов зеца. Обично са шест мјесеци креће обука. Ипак, имао сам једну балканку која никако није могла да крене ни после годину дана. Једно јутро, нападао је добар снијег. Права ора за лов. Дође до мене, покојни Никола Грубиша звани Нине и кренусмо у Краљево брдо. Керуша иде поред мене, а ја бацам грудве од снијега не би ли подигао зеца. У тренутку зец скочи, а керуша мало крену за њим. Изнад нас је био Нине који је знао тако добро да баца патарице да је са њима ловио зечеве. Зец крену право на њега. Нине баци патарицу и преби му ноге. Ухватимо зеца који је још био жив, однесемо на ливаду и пустимо да га керуша гони. Послије тога, зец јој није могао остати како смо је добро намечили, објашњава нам Богољуб како су обучавали керове.

Одувјек је био велики заљубљеник у лов. Доносио је штенад из чак Љубљане од својих пријатеља. Каже да су тробојци, балканци и посавци расе паса које су се најбоље показале код нас.

Богољубови синови са штенадима из Словеније

– Највише сам ловио са Зораном и Будимиром Павловићем. Буде је био строг. Није дао да се лови срнећа дивљач око његове куће на селу. Једно љето, док су они косили ливаду, ја сам отишао да прошетам. У једној ливади одстрјелим доброг срндаћа. Али, то нисам смио рећи Будимиру, него кажем Зорану. Крадом убацимо срндаћа на трактор и покријемо га сијеном. Када смо дошли у Рудо, Буде никако да се одмакне од трактора и уђе у кућу. Тек када га је супруга Загорка натјерала да оде да се окупа, ми смо извадили срндаћа и одерали га. Изутра Загорка грешком испржи срнеће месо за доручак, умјесто телеће. Буде то примјети и одмах ме зове на телефон да дођем код њега. Када сам дошао каже ајде да доручкујемо. Ја му одговорим да сам већ доручковао. А он опет навалио да пробам и да му кажем од чега је месо. Шта ћу, узмем, пробам и кажем: ”Буде, ја мислим да је ово срнетина, али не могу бити сигуран.” А Будимир са осмјехом на лицу опсова свашта нешто и каза ми како су могли да то сакрију од њега. Ја му кажем како смо све урадили и није се наљутио. Буде је био велики ловац. Знао је да одстрјели по двадесет зечева за сезону и ко зна колико лисица. Увјек је имао добре керове. Посебно балканку Ласу и посавца Ћапа. Али, никада није дигао пушку на срнећу дивљач. Волио је само да их гледа. Дуго година је био лововођа у нашем удружењу, каже Миљо.

Богољуб и данас прошета кроз ловиште са Савом Којадиновићем. Прије три године одстријелили су срндаћа у Бијелин лугу и једва га довукли до Савовог аутомобила Застава 128. Задњим атомима снаге успијели су да га убаце у гепек и довезу у Рудо. Пошто су се добро одморили, одерали су срндаћа и добро се почастили. Када је одстријелио овог срндаћа, Богољуб је имао осамдесет година, а Саво осамдесет седам.

За крај нам каже да је лов прије свега дружење и цитира Ива Андрића који је рекао: ”Три пута отиђи у лов са човјеком и знаћеш ко је. Или мораш са њим појести најмање 100 килограма соли, па да сазнаш какав је човјек.”

МП

Be the first to comment

Leave a Reply