Дивокоза – драгуљ којим се поноси свака земља

Дивокоза
Дивокоза

Дивокоза због уочене проријеђености на својим некадашњим стаништима у БиХ се, службено, већ од краја 19. вијека убраја у ријетке и проријеђене врсте дивљачи и од тог времена ужива законом прописану заштиту.

Али и уз то, њихов ареал се због неразумног понашања човјека или, боље речено, мањег круга неразумних људи, све више смањује.

То је и разлог који нас је понукао да јавност, по ко зна који пут, подсјетимо на ову заиста ријетку, лијепу и племениту врсту. Уз то, ловцима овога поднебља посебно драгу, која своја природна станишта украшава, а никоме не чини никакву штету.

Легенде о посебности

Дивокоза је типична планинска дивљач. Животни простор налази у суровим стјеновитим предјелима планинских масива и планинским пашњацима уз горњу границу шумске вегетације, али и у стрмим кањонима планинских ријека на нижим надморским висинама.

Скромних је захтјева у избору хране, али максималних у погледу мира. Одржала се до данас на одговарајућим стаништима у скоро свим европским планинским масивима, али због просторне раздвојености, различитих климатских услова и природних посебности околине, у различитим географским расама или подврстама.

ДИВОКОЗА (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra – Linné.)

Риједак драгуљ, којим се може поносити свака земља која има планинских ријека на нижим надморским висинама. Скромних је захтјева у избору хране, али максималних у погледу мира. Одржала се до данас на одговарајућим стаништима у скоро свим европским планинским масивима, али због просторне раздвојености, различитих климатских услова и природних посебности околине – у различитим географским расама или подврстама.

Истраживања

Због начина живљења, избора животног простора и посебности дивокоза је била, а и данас је, занимљива бројним истраживачима. Опширнију монографију о овој врсти, наслова “La Chamonis “, направио је Couturier још 1938. године. Исте године штампана је код нас “Дивокоза” Милана Кнежевића, с обиљем података о босанско-херцеговачкој дивокози, њеним стаништима, степеном заштите у том времену и другим занимљивим подацима.

Сљедећа, обимнија истраживања, добили смо 1960. године у књизи др Вернера Кнауса “Das Gamswild”, која је касније проширена радовима др Волфганга Шредера и 1978. године преведена на наш језик под насловом “Gams”.

То, међутим, није све. О дивокозама су бројни аутори објављивали своје радове у ловачким новинама, зборницима радова са стручних савјетовања, симпозијума или као резултате научних истраживања.

Ако бисмо тражили заједнички називник за објављено, он би се сводио на значење ове изузетне врсте дивљачи и њено мјесто у природи, уз наглашавање потребе за предузимањем одговарајућих мјера за њену заштиту – мјера узгоја – да бисмо је имали у оптималној бројности у односу на животне услове у простору и мјера рационалног коришћења реалног годишњег прираста – да бисмо обезбиједили трајност њеног постојања.

О дивокози у БиХ писали су многи. Вриједи споменути да је Фр. Б. Ласка својом књигом “Дие Јагдзустäнде дес Оццупатионсгебиет” први опширније приказао стање ловства у БиХ у другој половини 19. вијека и каснијом ” Das Waidwerk in Bo­sni­en und Her­ce­go­vi­na ” у којој је међу првима опширно обавијестио међународну јавност о стању дивљачи, ловне кинологије и ловства у овим крајевима.

У њима је посебно мјесто добила дивокоза, као ријетка и проријеђена врста на овим просторима и при томе је посебно наглашена потреба да она (већ тада!) буде додатно заштићена.

Такав апел је наишао на позитиван одговор па је већ 1893. године, на очуваним стаништима дивокозје дивљачи, установљено пет (од укупно шест) заштићених подручја на простору БиХ. Али, он није једини! О дивокозјој дивљачи у овим крајевима су током протеклог времена, у бројним ловачким часописима код нас и у свијету, објављивали своје радове и други аутори.

Дивокоза је инспирисала и књижевнике, који су о сусретима с њом писали са одушевљењем, истичући њену животну снагу и способност да преживи у суровим, али пејзажно прелијепим крајевима, гдје је сусрет с њом празник за душу и очи. Да је дивокоза међу ловцима, не само овдашњим, посебно цијењена, говоре и чињенице да се налази на службеном амблему ловаца БиХ већ од двадесетих година прошлог вијека те на значки ловаца Краљевине Југославије – од тридесетих година прошлога вијека, а данас на грбовима сва три ловачка савеза у БиХ, Ловске звезе Словеније и Ловачког савеза Црне Горе.

Лик дивокозе је и на медаљама које су добијане уз признања на Првој изложби ловачких трофеја у Југославији 1937. године у Загребу, организованој пред прву Међународну изложбу ловачких трофеја у Берлину исте године (значајна по томе што су се на њој ловачки трофеји почели оцјењивати по јединственим критеријумима установљеним на засједању Међународног савјета за лов у Прагу 1937. године). О дивокозама се и у народу говори с посебним поштовањем.

С кољена на кољено се преносе легенде које у својим порукама говоре о њеној посебности, залажући се за њену заштиту, а преко ње и за заштиту средине у којој живи.

Станишта дивокоза

Географски посматрано, станишта дивокоза у БиХ ваља видјети као сегмент некадашњег континуираног станишта ове врсте у алпско-динарско-шарско-пиндском систему. Дивокозе су на простору од Алпа до Грчке аутохтона дивљач. На одговарајућим теренима у нашем простору су опстале на планинама Чврсници, Прењу, Вележи, Бјелашници, Трескавици, Зеленгори, Бјелашници и Сушици (у кањону Дрине).

С ових простора дивокозе су природним миграцијама или уз човјекову помоћ (кроз већу бригу о заштити и насељавањем) успјешно проширивале свој ареал на околна (али и друга удаљенија) одговарајућа станишта па се такав поступак може препоручити као провјерен у пракси.

Вијекови изњедрили разлике

Станишта дивокоза су изгледом различита. На то у великој мјери утичу конфигурација и експозиција терена, геолошка подлога и педолошка својства тла, надморска висина и с њима повезана клима станишта, које заједнички условљавају формирање и разноликост вегетацијског покрова појединих дијелова станишта. Могу то бити стјеновити масиви, кањони или пространи планински пашњаци, али увијек с обиљем затрављених или грмљем/шумом обраслим површинама (лишћари или четинари).

Квалитет станишта, у највећој мјери, одређује обим и разноликост доступне хране и воде те одговарајућа склоништа, у којима могу наћи заштиту од предатора, заклон у којем ће козе доносити и одгајати младе, у којем ће бити сигурне у вријеме преживања и мировања и у којем их човјек неће узнемиривати. Али, при том се не смије занемарити значајан утицај надморских висина подручја и експозиције, количина и врста падавина, дужина трајања сњежног покривача или љетњег сушног периода, као и остали фактори од којих зависи задовољење животних захтјева врсте током године.

Систематизација

По зоолошкој систематизацији дивокоза (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra – Linné.) припада: разреду сисара (Mammalia), реду двопапкара (Artiodaczyla), подреду преживача (Ruminantia), породици шупљорожаца (Bovidae), потпородици коза (Caprinae) и роду дивокозе (Rupicapra).

Врста или род под именом дивокоза, како рекосмо, данас опстаје на појединим међусобно раздвојеним планинским масивима различитих геолошких, педолошких, климатских и вегетационих карактеристика, којима су се популације, које у њима живе кроз вијекове, прилагођавале и утицале на развој и настајање географских раса или подврста.

Тако данас познајемо: алпску дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra, по Linnéу), са стаништима у француским, швајцарским, италијанским, аустријским, лихтенштајнским, њемачким и, дјелимично, словеначким Алпама; пиринејску дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra pyre­na­ica, по Бонапарту), са стаништима у Пиринејима; кантабријску дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra par­va, по Cabreri), са стаништима у Кантабријским планинама у Шпанији; абрушку дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra or­na­te, по Neumannу), са стаништима у Апенинима, Абруци у Италији; балканску дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra bal­ca­ni­ca, по Bolkayу), са стаништима у Словенији, Хрватској, БиХ, Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој; кавкаску дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra coauca­si­ca, по Lydekkeriју), са стаништима на Кавказу; француску дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra car­tu­si­ana, по Couturierу), са стаништима у масиву Chartreuseу француским Алпама; карпатску дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra car­pa­ti­ca, по Couturierу), са стаништима на Карпатима у Румунији; малоазијску дивокозу (Ru­pi­ca­pra ru­pi­ca­pra asi­ati­ca, по Lydekkeriју), са стаништима у Понтским планинама, Таурусу и Антитаурусу у Малој Азији.

Подврсте се незнатно разликују по нијансама боје и неким величинама.

Изглед

Тијело свих дивокоза је снажне, квадратне фигуре, с јаким удовима, мишићавим вратом и лијепо обликованом главом, кратким репом и кукастим роговима код оба пола.

Мужјаке препознајемо по јаче повијеним роговима (према потиљку), примјетном чуперку длака на полном органу и тамнијој, скоро црној боји крзна у зимском периоду. Обично су крупнији од женки. Најјачи примјерци могу имати и више од 40 килограма.

Женке су са тањим вратом и блаже повијеним роговима (према хрпту) и тамносиве боје у зимској одори. У просјеку су до десет одсто мање и око десет килограма лакше од мужјака. Раст завршавају у петој години, када костур поприма дефинитивне величине. У то вријеме досежу и највеће тежине, које код мужјака трају до 12, а код женки до 14. године, од када, старењем, почињу да опадају.

Гдје не може нико, може дивокоза

Јарад на свијет долази у сивом, паперјастом крзну, које њежни организам штити од хладноће и остаје све до јесење промјене длаке, када попримају изглед одраслих. Мушка јарад у том периоду достиже тежину од 10 до 17, а женска од девет до 16 килограма.

Длакавост и боја

Тијело дивокозе је цијеле године с двије врсте длака: површинском и поддлаком. Ако би им требало одредити улогу, онда бисмо морали казати да прва врста длаке има механичку, а друга термичку улогу.

Код површинске разликујемо оси и благо таласасте длаке, које препознајемо по боји и дужини. Ос је равна и дужа, љети за милиметар до два, а зими и два пута дужа од благо таласасте. Код оси се издвајају длаке на тамној линији хрпта, које се не мијењају при јесењој промјени длаке већ настављају раст до децембра, па су тада и најдуже.

Поддлака је вунаста, примјетно тања, краћа и знатно гушћа, по чему се битно разликује од површинске. Покрива цијело тијело (осим на челу) током цијеле године и штити га од наглих температурних промјена. Уз коријен поддлаке су лојнице, које имају посебну улогу у одржавању длакавости.

Боја љетње длаке је рђастоцрвена, с црном пругом по хрпту, с тамнијим, скоро црним нијансама длаке на удовима и спољним дијеловима ушију, те карактеристичним свијетлим нијансама на унутрашњим дијеловима ушију, на подбратку и образима.

Њих пресијецају тамне пруге које се обострано протежу од коријена рогова, преко очију (опкољавају их) до стражњег дијела усана. Изглед главе се не мијења при промјени длаке (само су свијетле нијансе током љета нешто изразитије).

Губљење љетне боје је примјетно већ од августа, када – доласком јесењих, хладнијих дана почиње интензивнији пораст зимске длаке у процесу припреме јединки за зимски период. С порастом зимске длаке долази и до промјена боје, тако да већ почетком јесени на дивокозама уочавамо зимску одору. Длака је тада код дивојараца прљавосмеђе до тамно сивосмеђе боје (која се на снијегу доживљава чак као црна).

Дивокозе су у том периоду у одјећи с нешто свјетлијим нијансама. Раст зимске длаке се завршава током децембра. Зимска длака на јединкама остаје у свој својој љепоти до пред крај марта, када почиње да губи сјај и постепено опада. Истовремено расте љетња длака која, најкасније до краја јуна, покрива цијело тијело.

Удови

Снажно тијело се ослања на снажне удове. Положај костију ногу им је специфичан (по угловима које творе подлактица и надлактица) и различит у односу на остале врсте из исте породице, што дивокозама омогућава лако пењање стрмим падинама и сигурне доскоке. Томе додатно доприносе завршеци рожнатих папака, који се на стјеновитом терену доста троше, али и стално расту. Унутар њих су меки јастучићи, што им омогућава да се при доскоку и на мале камене површине (стварањем вакуума на тврдој подлози) накратко за тло приљубе у припреми за нови скок.

При лаганом ходу на равном тлу папци су им паралелни. При трку, на снијегу или на стрмом терену, папци (међусобно повезани снажном тетивом) се шире, повећавајући тако газећу површину. Иза папака су и два запапка, који нису тетивама повезани, што говори да и нису у некој значајнијој функцији при кретању, осим можда при спуштању на стрмим странама, када се тла дотичу и при томе се, примијећено је, троше.

Чула. Дивокозе имају одличан вид, слух, њух и укус. Очи су им крупне, с тамном шареницом и издуженом зјеницом коју могу доста раширити. Постранце су постављене, због чега код њих изостаје “стереоскопска” слика. Својом осјетљивом зјеницом, међутим, способне су ефикасно идентификовати покретне објекте, разазнајући, на примјер, бјелоглавог супа од орла у лету. Уз то, специфичност очију дивокоза је и та што су прилагођене да без посљедица (мислимо на сњежно сљепило) подносе јака ултравиолетна зрачења на, током зиме и ранога прољећа, снијегом покривеним просторима.

Ушне шкољке су им врло покретљиве. Лако их и брзо усмјеравају у правцу извора звука и успјешно разликују котрљање камена отиснутог од сусједног крда или неког другог, као и свако упозорење на опасност – гласом или ударцем ноге о тло, од стране водеће јединке у крду.

Дуг живот у суровим условима

Дивокозе органима мириса непогрешиво уочавају опасности од предатора или људи, лако разликују сопствену јарад од других у крду, идентификују мирисна маркирања других врста на просторима живљења, а дивојарци – уз то, мирисне ознаке доминантних јединки истог пола, као и спремност женки за парење. Њухом и чулом укуса успјешно проналазе одговарајућу храну, бирајући при томе оне дијелове биљака које у том периоду године обезбјеђују организму потребне нутритивне састојке.

Чуло додира долази до изражаја у контакту јарета и мајке при дојењу и одмарању, када су тијесно приљубљени. Пробавни органи. Пробавни систем код дивокоза је сличан систему осталих преживача. Започиње усном шупљином са снажним вилицама, чврстим зубима, језиком и жлијездама. Ту се узета храна уситњава, натапа се излучинама жлијезда и онда се транспортује кроз једњак до сложеног желуца.

У желуцу се храна, уз помоћ микроорганизама, разлаже и припрема за ресорпцију у (дугом) танком и (краћем) дебелом цријеву. У њима се (и грубља) храна максимално искористи, а искоришћени и несварљиви дио кроз чмар се излучује. Специфичности пробавних органа дивокоза су сљедеће: Зубна формула је једнака као код осталих дивљих преживача наших крајева (срна и јелен). У усној шупљини су 32 зуба, од којих је осам сјекутића – и то само у доњој вилици, а 12 је преткутњака и 12 кутњака – правилно распоређених у горњој и доњој вилици.

Млијечни сјекутићи и преткутњаци се замјењују од друге до четврте године. Коначна измјена млијечних зуба завршава се у четвртој години (прецизније: након 40 мјесеци), па је по тим промјенама могуће утврђивати старост примјерака до те доби. Кутњаци израстају као стални зуби. Значајне разлике дивокозјег зубала у односу на зубала других врста из исте породице су изражене у трајности и чврстини зуба који се, практично, не троше, па по тој основи није могуће ни приближно утврђивати старост (као код срнеће и јеленске дивљачи).

Утисак је да је та специфичност, између осталог, разлог њиховог дугог живота у суровим станишним условима. Сложени желудац се састоји од бурага, мрежастог и листићавог желуца и сиришта, од којих сваки има своју функцију. Тако је код јаради сириште највеће све док сишу.

Касније, с почетком узимања зелене хране, сириште се смањује, а остали дијелови желуца се одговарајуће развијају, прихватајући улогу депонија узете хране, њено разлагање (уз помоћ бактерија) и препарирање за даље процесе у цријевима.

У танком и дебелом цријеву се обавља ресорпција храњивих материја, а неискоришћени дијелови се излучују преко чмара. У садржају желуца дивокоза понекад налазимо “безоар” кугле, које се формирају од несварљивих дијелова хране, длаке, коју уносе у организам лизањем, и смоле, која је саставни дио узете хране. Оне су округле или јајолике, а могу достићи промјер и до 15 центиметара. Жучни мјехур је, као и код осталих шупљорожаца, причвршћен уз јетра и својим излучинама учествује у пробави. Исхрану дивокоза обезбјеђује биљни свијет.

То су бројне травнате врсте планинских пашњака, шумских пропланака, точила, као и трава из пукотина стијена. То су основни извори хране кроз цијелу годину. Међутим, дивокозе користе и пупољке, лишће и плодове дрвенастих биљака током вегетације, као и доступне неодрвењеле дијелове лишћара и четинара, нарочито зими.

Вегетациони покривач или, прецизније, формиране биљне заједнице на дивокозјим стаништима, условљене су геолошком подлогом, педолошким профилом формираног тла, конфигурацијом, надморском висином и климатским приликама појединог подручја.

Због тога се садржаји биљних врста у биљним заједницама појединих зона дивокозјих станишта могу битно разликовати, али се тим разликама дивокозе лако прилагођавају.

Рекло би се, то овој покретљивој врсти чак и погодује, јер јој омогућава да дође до одговарајуће хране на различитим локалитетима у појединим годишњим добима.

Током зиме су то обично најнижи, југу експонирани дијелови њиховог станишта, гдје је снијег најмањи и најкраће траје, а с прољећа се крећу према вишим предјелима, пратећи границу повлачења снијега и обнављане свјеже вегетације. У вишим предјелима, гдје је роса обилна и гдје су траве за врелих љетних дана најсочније, остају до касне јесени и снијега, када поновно крећу према зимским стаништима.

У погледу прехране зими им је најтеже. Али, за њих не и безизлазно. Спретно се пробијају до простора са којих је вјетар одувао снијег или до пукотина стрмих стијена из којих избијају влати траве или неодрвењели избојци грмова. Није ријетко наићи на трагове гдје су дивокозе ногама разгртале снијег да дођу до вријежа купине, избојака малине, стабљика зове или некога другог полегнутог планинског грмља.

Истраживањем садржаја преджелуца дивокоза током године установљено је да травнате врсте чине основу исхране. Њихов удио у вегетационом периоду достиже до 90 одсто, а зими до 60 одсто.

Остала храна потиче од дрвенастих биљака, од којих користе лишће или иглице, плодове, пупове и неодрвењеле дијелове доступних избојака. Потребе за водом дивокозе, углавном, подмирују узимањем сочне зелене хране, траве или младих избојака, најчешће са много росе која је у јутарњим и вечерњим часовима готово редовно присутна на вегетацији у планини.

Уколико роса изостане (због сувих јужних вјетрова у другој половини љета, због чега и вегетација губи велике количине влаге), дивокозе ће кренути у правцу извора, планинских потока или “каменица” које су бујични токови у каменој подлози издубили, гдје ће подмирити потребе за водом.

Имајући све ово у виду, закључујемо да се проблем исхране и воде, као и штета која у таквим приликама настаје у њиховим правим стаништима, уопште не поставља.

Репродукција. Дивокозе и дивојарци у својим планинским стаништима полно сазријевају када наврше три године. Женке у тој старости већ идуће јесени учествују у парењу, а мужјаци само ако се за то право изборе у оштрој конкуренцији с другима.

У подручјима с блажом климом и у кањонима ријека с мањим надморским висинама, у којима дивљач током цијеле године има повољније прехрамбене услове, примијећено је да извјестан број женки раније полно сазријева и да у парењу учествују са навршене двије године, па се тиме, највјероватније, могу протумачити неочекиване “експлозије” прираста у неким крајевима гдје је ова врста поново насељена (на примјер, на Биокову).

Није лако до женке

Парење или прск, како се у народу назива, одвија се у новембру. Припреме за тај процес су примјетне већ при крају октобра. Тада се зрели мужјаци, који живе осамљени, почињу приближавати крдима женки са младима. Дивојарци су тада у пуној кондицији и максималне тежине.

Зарожна жлијезда, карактеристична за ову врсту, код мужјака се значајно повећава и лучи врло продоран мирис који мужјак, трљањем, наноси на вегетацију да би њиме означио простор свог утицаја.

Означавајући свој простор, он истовремено са њега протјерује слабије полно зреле мужјаке и прикупља женке, настојећи их, чак и грубостима, држати под контролом.

То чини својим понашањем, које се према ривалима одражава као пријетеће, са назад полегнутим ушима и ка противнику усмјереним роговима, а према женкама као импоновање, подигнуте главе, накостријешених длака на хрпту, повијеног репа и косо положених ушију на страну или према напријед. Парењу претходи удварање, све до периода спремности женке за оплодњу (која траје један до два дана), након чега слиједи чин спаривања.

Уколико оплодња не успије, козе су спремне за поновно парење тек за двије-три седмице. Период парења обично траје до краја новембра, када се видно исцрпљени мужјаци повлаче из крда на своја изабрана станишта. Дивокозе у нашим крајевима подмладак доносе у другој половини маја или почетком јуна. Пред коћење оне тјерају од себе прошлогодишње младунце и повлаче се на мирна, заклоњена, обрасла и осунчана мјеста да би се ојариле.

Женка окоти једно или врло ријетко, два јарета. Јаре се врло брзо ослања на своје ноге, лако проналази мајчино виме да би се нахранило и већ је кроз сат-два спремно да прати мајку која се, заједно с њим, идућих дана придружује крду у којем су прошлогодишња јарад, друге женке са својим подмлатком и млади јарци који крдо још нису напустили. Јаре је непрестано уз мајку или у њеној непосредној близини, ради дојења и заштите. При одмарању, јаре је увијек у тијесном додиру са мајком.

При кретању или бијегу је непосредно за њом, а у случајевима опасности обично између њених ногу. Мајчино млијеко јарад користи до зиме иако с узимањем зелених хранива почиње већ у августу. Јарићи у крду су изузетно живахни.

Спретно прате мајке по стрмим и заснијеженим теренима, изводећи вратоломије у игри са својим вршњацима, при чему испробавају рефлексе и увјежбавају сналажење у свим условима.

Рогови

Рогови код дивокоза су кожног поријекла. Јарад на свијет долази без рогова. Мјесто будућег рожишта на челенки младунчета је у прво вријеме непримјетно. Тек након неколико дана на челенки се могу, као мале стожасте израслине, примијетити зачеци рожишта.

Оне (израслине) су под кожом, а покривене су покосницом (периост) и усмином (коријум) преко које је слој покожице (епидермис) која производи рожнате ћелије од којих се, по избијању ван коже, формирају рогови.

С растом јединке јачају рожишта и расту рогови. У првој години раста они формирају карактеристичне шпицасте врхове и закривљеност, а достижу дужину и до пет центиметара.

Раст јединке у другој години је интензивнији, а с њим и раст рожишта и рогова. На ојачаном рожишту интензивира се продукција рожнате масе, рогови повећавају обим (дебљину) и висину па је у тој години прираст рога и највећи. Сличан процес се догађа у трећој и четвртој години, али тада с нешто мањим интензитетом.

Кажемо, с четвртом годином рог се “затвара”, што се поклапа с окончањем тјелесног формирања јединке. У петој години и даље све до краја живота раст рогова се наставља (по обиму и висини) у складу с кондицијом и здравственим стањем јединке која их носи. Практично, рогови у првој години живота израстају четири или пет центиметара, обликују врхове и закривљеност.

У другој години прираст рога је највећи. У трећој и четвртој је такође значајан, а од пете и даље, много мањи. Кажемо, тада се рог “затвара иако расте до краја живота. Величина годишњег прираста је у складу са животном снагом јединке. Овакво прирашћивање на роговима омогућава нам – код незасмољених и неоштећених рогова – поуздано установљивање старости дивокоза и дивојараца.

Обим рога мужјака је примјетно већи него код женки. За дужину и висину то се већ не може рећи, а распон рогова је различит и својствен за сваку јединку (обично је мањи од висине рога). На изглед рогова у предјелима с црногоричном шумом може утицати амбијент у којем дивљач живи. У тим предјелима, наиме, дивокозе су у прилици, трљајући рогове о танка стабла или гране четинара на њих нанијети слојеве смоле, који се сматрају украсом рога.

Екскурзије, фото-ловови

Коришћење. У савременим условима привредна ловишта дивокозје дивљачи у природи се користе на различите начине. Прво, за организовање ђачких посјета дивокозјим стаништима. Ловишта са дивокозјом дивљачи су у свијету врло занимљиви простори за школске екскурзије, кад ђаци имају прилику срести ову дивљач у јединственом природном амбијенту, што је увијек пријатан доживљај и што никога не оставља равнодушним. Уз то, овакав вид коришћења има едукативно и пропагандно значење, што се не би смјело занемарити. Друго, користе се за организовање фото-ловова.

Дивокозја станишта су увијек у пејзажно атрактивним предјелима, који су посебно занимљиви бројним љубитељима сцена из природе, па је нормално очекивати и одговарајућу заинтересованост за организовање појединачних и групних посјета, с циљем да посјетиоци доживе сусрете са овом (и осталим врстама дивљачи), које ће уз помоћ фотоапарата или камере сачувати као драге успомене на пријатне доживљаје у природи. У овом облику коришћења битну улогу има стручни пратилац, који је истовремено и добар познавалац локалних прилика.

Треће, користе се и за хватање дивокоза ради насељавања на другим стаништима. У околностима достигнутог нивоа бројности популације у ловишту, хватање и испорука дивокозје дивљачи за насељавање прикладних станишта врло је значајан и пожељан вид коришћења који, уз повољан финансијски резултат, доприноси општим настојањима да се ареали популације дивокозје дивљачи прошире и на друге одговарајуће просторе. (Тешко поновљив, а хвале вриједан резултат овим видом коришћења је постигнут од 1965. до 1969. у посебном ловишту “Прењ”, гдје су ухваћене и у ловишта Југославије и Аргентине испоручене 392 јединке.)

Четврто, користи се за одстрел из санитарних, узгојних или трофејних разлога. Одстрел дивокозје дивљачи морамо посматрати као потребну узгојну мјеру у господарењу ловиштем (у свим фазама бројности популације) и као нормалан вид коришћења ловишта.

Обавља га стручно особље или гости, по одобрењу стручног пратиоца. Разлози за одстрел могу бити: санитарни – када се из популације излучују здравствено угрожена грла, узгојни – када постоји потреба за излучивање закржљалих или за узгој неприкладних јединки, и трофејни – када из ловишта убиремо резултате дугогодишњег рада узимајући дозреле јединке.

У околностима достигнутог планираног капацитета станишта, убире се цјелокупан (реални) годишњи прираст, уз настојање да се у коришћеном простору за идућу репродуктивну годину обезбиједи планирана бројност, те полна и старосна структура популације. Лов дивокозе се практикује претраживањем или дочеком.

У лову је допуштено користити ловачку пушку с изолученим цијевима најмањег калибра 6,2 х 51, са зрном тежине 6 грама и већим. У потребну опрему за лов спада још ловачки двоглед – као помагало у избору јединке за одстрел. Одстрел (према вриједности трофеја), месо и други дијелови дивљачи се накнађују по ваљаном цјеновнику и значајна су ставка у приходима корисника ловишта.

Угроженост

Дивокозју дивљач угрожавају заразне болести и болести проузроковане паразитима, од којих спомињемо најопасније (без обзира на то што код нас нису забиљежене), а осим њих још: грабежљивци и криволов.

Заразне болести су погубне за дивокозју дивљач. Узрокују их микроорганизми (вируси, бактерије или гљивице), који у организам доспијевају путем спољних или унутрашњих органа. Најпознатије је заразно сљепило, које се преноси (контактом или мувама) са болесних на здраве чланове крда, а узрокује потпуну сљепоћу јединке. С таквом болешћу, због тешкоћа у проналажењу хране и неспособности сналажења на суровим теренима, она је осуђена на нестанак.

Борба с овим злом се води одстрелом свих заражених јединки. Ништа мање није опасна заразна брадавичавост коју узрокује вирус, а која се манифестује у виду брадавица – најчешће на слузницама око уста и између папака, које се повећавају и онемогућавају узимање хране или кретање, што је у оба случаја погубно.

И овдје је одстрел болесних јединки једини лијек. Од паразитских болести дивокоза споменућемо само злоћуднију, шугавост, коју узрокује ситна поткожна уш, шугарац, а која, срећом, код нас још није примијећена иако се с њом већ дуже времена боре у алпским стаништима дивокоза Аустрије, Словеније и Италије. Болест изазива учестало чешање, а манифестује се губитком длаке на мјестима гдје се уш (поткожно) населила ради размножавања и развоја.

На нападнутим мјестима длака опада и јављају се красте које се све више шире, што за резултат има велике површине тијела без длаке и у крастама, а то опет у условима сурових планинских прилика, обвезно завршава смрћу јединке. И у оваквим приликама, одстрел болесних примјерака, па и читавих крда, једини је излаз.

Све некако, али криволов…

Дивокозе угрожавају и ријетки грабежљивци присутни у њиховим стаништима. Међу њих убрајамо орлове и вукове, као једине које им могу нанијети неку штету. Жртве орлова могу бити заиграна јарад, ако су подаље од мајке па их орлови изненаде.

Ако су пак у крду на пространим пашњацима, јарад ће врло брзо и спретно наћи сигурно мјесто испод тијела мајке, гдје им не пријети никаква опасност. Ако су пак у близини обраслог терена, сигурност ће наћи – заједно с мајком – склањајући се под гране грмља или дрвећа.

Од вукова ће их спасавати брзина у бјежању и изразита способност кретања по врлетним теренима, у којима здравим и спретним јединкама од вукова не пријети опасност.

Највећа опасност, а то се и показало и доказало посљедњих година, дивокозјој дивљачи пријети од неразумног понашања човјека, који криволовом показује своје најниже страсти и незаситне прохтјеве. Употребом савременог оружја и других помагала, те немилосрдним одстрелом у криволову, опустошена су или деградирана бројна исконска станишта (Зеленгора, Сушица, Прењ, Чврсница, Враница и друга) ове вриједне врсте.

Потпуно су затрта и нека у којима су, уз велики труд и материјалне издатке, извршена успјешна насељавања, с обећавајућим изгледима за даљи напредак популације и ширење на нове просторе, као што је Романија.

Нагласимо и овдје: криволов је највећа опасност за опстанак сваке врсте дивљачи, али, исто толико и за успјешно господарење ловиштима, јер онемогућава реализацију планске заштите и узгоја дивљачи, обезвређује мјере на уређењу ловишта и поништава озбиљне издатке и племенити труд свих оних који настоје да дивокозе (и осталих врста дивљачи) имамо у оптималним капацитетима, с оптималним годишњим прирастом и у таквим околностима оствареном приликом да реални годишњи прираст, на задовољство свих, у цијелости рационално искористимо.

Увјерени смо да ће се сви добронамјерни с овим сложити и помоћи да криволов као озбиљну пријетњу даљем напретку ловства искоријенимо.

Закључак

Шта на основу реченог можемо закључити, осим: да су дивокозе (у свијету дивљачи) риједак драгуљ, којим се може поносити свака земља која га има; да дивокозе насељавају и тако оживљавају сурове предјеле кањона и планинских масива који им пружају повољне услове за опстанак и развој, без штетних посљедица за друге привредне гране; да је природа нашој земљи подарила изванредна станишта за дивокозју дивљач, у којима су исконски природни услови и данас готово непромијењени; да је дивокозја дивљач данас у свим нашим стаништима сведене на критичну бројност, а у некима и потпуно истријебљена (што нам не служи на част); да треба да предузмемо најенергичније мјере за спречавање криволова, како бисмо постојеће популације повећали до нивоа оптималних капацитета, с оптималним годишњим прирастом, који бисмо онда могли плански користити. Потрудимо се, добри резултати ће нам донијети много задовољства.

Још на википедији

Пише: мр Живко Рапајић

Be the first to comment

Leave a Reply